Odbacivanje ustavne žalbe koja osporava zakonitost sudskih odluka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u radnom sporu. Podnosilac je osporavao utvrđeno činjenično stanje i primenu prava, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već predstavlja zahtev za preispitivanje zakonitosti pred redovnim sudovima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić , Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B , M. S, D . M, B . B, Ž . B, S . B, M . B, B . S, S . K, Ž . D, N . T, M . P, G . U, I . G, G . B, V. N, D . V, A . U, S . S, D . K, M . M, N . V, B . M, Z . L, M. S, S . A, R . Đ, Đ . Š, D . P, M . K, S . B , M. M, S . G , M. B, M . J, S . M, G . N, M . K, Ž . A, B . M, S . V, P . M, G . K, D . P, M . B, Z . Dž, D . M, D . S, D . M , Đ. I, S . K , Đ. N, G . Č, V . N, D . G, D . K, D . D, S . Š . i D . S, svih iz Sremske Mitrovice, V . P, D. J, B. F , G. V, Ž . V , D. D, R . M, R . T, N . K, D . S, P . O, M. K, R . S, N . G, M . Š, J . V . i V . Š, svih iz L . kod Sremske Mitrovice, B . J, D . R . i D . P, svih iz M . kod Sremske Mitrovice, I . T, Ž . V, M . P, L . B, S . R, Ž . R, M . J, S . S . i R . P, svih iz M. M . kod Sremske Mitrovice, D . S . i M . J, ob ojice iz N . kod Sremske Mitrovice, G . C . i S, ob ojice iz K . kod Sremske Mitrovice, D . T . i A. M, obojice iz J . kod Sremske Mitrovice , V. B . i S . P , ob ojice iz Č . kod Sremske Mitrovice , M. R . iz B . kod Sremske Mitrovice , V. J, S . J, V. T . i D . L, svi h iz S . N . kod Sremske Mitrovice , Z. P . iz D . kod Sremske Mitrovice , D. R, V . A . i Đ . G, svih M . kod Sremske Mitrovice , Đ. R . iz P, opština Ruma, Z . S . iz Š . kod Sremske Mitrovice , N. Ć . S . iz B . kod Sremske Mitrovice , D. Đ . iz Š . kod Sremske Mitrovice , S. R . iz Ž, opština Ruma, M. B . iz Z . kod Sremske Mitrovice , Đ. R, D . P . i P . M, svih iz Rume, B . S . iz G . kod Sremske Mitrovice, B . M . iz S . R . kod Sremske Mitrovice i S . M . iz V . R . kod Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. B, M . S, D . M, B . B, Ž . B, S . B, M . B, B . S, S . K, Ž . D, N . T, M . P, G . U, I . G, G . B, V . N, D . V, A . U, S . S, D . K, M . M, N . V, B . M, Z . L, M . S, S . A, R . Đ, Đ . Š, D . P, M . K, S . B, M . M, S . G, M . B, M . J, S . M, G . N, M . K, Ž . A, B . M, S . V, P . M, G . K, D . P, M . B, Z . Dž, D . M, D . S, D . M, Đ . I, S . K, Đ . N, G . Č, V . N, D . G, D . K, D . D, S . Š, D . S, V . P, D . J, B . F, G . V, Ž . V, D . D, R . M, R . T, N . K, D . S, P . O, M . K, R . S, N . G, M . Š, J . V, V . Š, B . J, D . R, I . T, Ž . V, M . P, L . B, S . R, M . J, S . S, R . P, D . S, M . J, G . C, S . J, D . T, A . M, V . B, S . P, M . R, V . J, S . J, V . T, D . L, Z . P, D . R, V . A, Đ . G, Đ . R, Z . S, N . Ć . S, D . Đ, S . R, M . B, Đ . R, D . P, P . M, B. S, B. M . i S. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici u predmetu broj 404-191-9/08 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe navedenih u tački 1. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba Ž. R . i D. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici u predmetu broj 404-191-9/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B . iz Sremske Mitrovice i ostali podnosioci navedeni u uvodu i tač. 1. i 4. izreke podneli su Ustavnom sudu, 15. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu , dopunjenu podneskom od 12. juna 2018. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici u to vreme u predmetu broj 404-191-5/08.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok upravnog postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 29. septembra 2008. godine za isplatu troškova prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i sudova, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne bank e Srbije na dan isplate, imajući u vidu dotadašnje osmogodišnje trajanje postupka.

Podnosioci su podneskom od 12. juna 2018. godine obavestili Ustavni sud o daljem toku postupka koji se vodi po njihovom zahtevu, koji ni nakon više od devet godina i osam meseci nije pravnosnažno okončan, ističući, s tim u vezi, zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu spisa predmeta Ministarstv a unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici broj 404-191-9/08 i celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe navedeni u tački 1. izreke (u daljem tekstu: podnosioci ustavne žalbe) su 29. septembra 2008. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneli zahtev za isplatu troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla, za period od poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 404-191-1 od 2. oktobra 2008. godine od bio kao neosnovan navedeni zahtev podnosilaca, dok je Žalbena komisija Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) rešenjem broj 120-01-432/2008-01 od 30. decembra 2008. godine odbila kao neosnovanu žalbu izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja. O tužbi podnetoj 9. februara 2009. godine Vrhovnom sudu Srbije, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio je Upravni sud presudom U. 7111/10 (2009) od 10. marta 2011. godine, kojom je tužba uvažena i poništeno navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je ocenio da iz člana 15. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica proizlazi da s e visina naknade troškova prevoza vezuje za cenu karte u javnom prevozu na odgovarajućoj relaciji, iz čega sledi da ostvarivanje prava na predmetnu naknadu nije uslovljeno korišćenjem te vrste prevoza, već se ona isplaćuje zaposlenima nezavisno od načina na koji oni dolaze, odnosno odlaze sa posla.

Postupajući u izvršenju presude Upravnog suda, drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-335/2010-01 od 10. maja 2011. godine poništio prvostepeno rešenje od 30. decembra 2008. godine i vratio predmet na ponovni postupak. Prvostepeni organ je predmet primio 15. jula 2011. godine, a podnosioci su zbog nedonošenja rešenja u propisanom roku 22. oktobra 2012. godine izjavili žalbu. U daljem toku postupka, prvostepena rešenja broj 404-191-2/08 od 4. novembra 2012. godine i broj 404-191-2/08 od 18. februara 2013. godine, kojima je bio odbijen zahtev podnosilaca, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-878/2012-01 od 11. decembra 2012. godine i broj 120-01-74/2013-01 od 29. marta 2013. godine.

Nakon što je prvostepeni organ rešenjem broj 404-191-4/08 od 3. septembra 2013. godine, po četvrti put, odbio zahtev podnosilaca, a drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-531/2013-01 od 25. oktobra 2013. godine odbio njihovu žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, podnosioci su tužbom pokrenuli upravni spor, koji je okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 20153/13 od 21. januara 2016. godine. Navedenom presudom je uvažena tužba podnosilaca, poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje, uz identičnu ocenu suda kao i u prethodnoj presudi od 10. marta 2011. godine.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 120-01-53/2016-01 od 11. marta 2016. godine kojim je poništio navedeno prvostepeno rešenje od 3. septembra 2013. godine i vratio predmet na ponovni postupak.

Nakon što je prvostepeno rešenje broj 404-191-5/08 od 3. septembra 2013. godine od 12. jula 2016. godine poništeno drugostepenim rešenjima broj 114-02-33/2016-01 od 15. septembra 2016. godine, prvostepeni organ je 9. novembra 2016. godine obustavio postupak po zahtevu podnosilaca zbog nastupanja zastarelosti zaključkom broj 404-191-6/08 od 9. novembra 2016. godine, koji je poništen rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-1388/2016-01 od 26. decembra 2016. godine.

U nastavku postupka, prvostepena rešenja broj 404-191-6/08 od 23. januara i broj 404-191-9/08 4. maja 2017. godine, poništena su drugostepenim rešenjima broj 114-02-10/2017-01 od 28. marta i broj 114-02-17/2017-01 23. juna 2017. godine.

Kako prvostepeni organ nije u zakonom propisanom roku doneo novo rešenje, podnosioci su 6. decembra 2017. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, o kojoj drugostepeni organ nije odlučio, zbog čega su 11. juna 2018. godine podneli zahtev za naknadno donošenje rešenja po toj žalbi.

Prema podacima u spisima predmeta, prvostepeni organ nije doneo novo rešenje u ponovnom postupku.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe Ž. R . je, zajedno sa ostalim podnosiocima navedenim u tački 1. izreke, podneo zahtev za naknadu troškova prevoza od 29. septembra 2008. godine. O zahtevu navedenog podnosioca odlučeno je jedino prvostepenim rešenjem od 2. oktobra 2008. godine, dok ostalim prvostepenim rešenjima, donetim počev od 4. novembra 2012. godine i dalje, nije odlučeno o njegovom zahtevu. Navedeni podnosilac nije izjavljivao žalbe zbog toga što prvostepenim rešenjima nije odlučeno o njegovom zahtevu.

3.3. Rešenjem Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici O. 48/08 od 17. februara 2009. godine za zakonskog naslednika na zaostavštini iza pok. P. P , bivšeg iz Manđelosa , oglašena je, pored ostalih, supruga ostavioca D . P , ovde podnositeljka ustavne žalbe.

Iz spisa predmeta proizlazi da su upravni organi i Upravni sud formalno odlučivali o pravu na isplatu dodataka na platu P . P , iako je preminuo 6. decembra 2008. godine. Njegovi pravni sledbenici, među kojima i podnositeljka ustavne žalbe D. P , nisu stupili kao stranke u konkretni postupak.

4. Od redbom član 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da je u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (…) (stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.); da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku (član 208. stav 2), drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, da ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, da ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da a ko drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, da će izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiti da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar , da je takvo rešenje konačno (stav 2.) .

5. Kako se svim navodima ustavne žalbe obrazlaže isključivo povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je navode i razloge ustavne žalbe razmatrao sa stanovišta tog elementa prava na pravično suđenje. Polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je smatrao da je period merodavan za ocenu o povredi označenog prava u odnosu na podnosioce navedene u tački 1. izreke počeo da teče 29. septembra 2008. godine, kada je podnet zahtev za isplatu troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla, i da još nije okončan. Dakle, traje deset godina i jedan mesec.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo jer se radi o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet u određenoj meri činjenično složen, imajući u vidu veći broj policijskih službenika koji imaju svojstvo stranke u postupku. Sa druge strane, pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka nisu naročito složena.

Ispitujući postupanje upravnih organa i nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je dosadašnji tok postupka obeležilo nepoštovanje obavezujućih primedaba iz drugostepenih rešenja i povremena kašnjenja prvostepenog organa sa donošenjem rešenja u ponovnom postupka, koje trenutno traje duže od jedne godine. Ipak , neprimereno trajanje postupka samo je delimično rezultat opisanog postupanja prvostepenog organa. Po mišljenju Ustavnog suda, glavni uzrok odugovlačenja je to što je drugostepeni organ osam puta vraćao predmet na ponovni postupak gotovo u potpunosti iz istih razloga, propuštajući da, u skladu sa svojim ovlašćenjima iz člana 232. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, spreči uporno nepostupanje prvostepenog organa po njegovim primedbama i sam reši upravnu stvar. Pored toga, Upravni sud je dva puta uvažavao tužbe i vraćao predmet nadležnom organu na ponovno odlučivanje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome, činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Kada je u pitanju ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je specifičnost upravnog postupka u tome da može umnogome da zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. U tom smislu je konstatovao da su podnosioci koristili pravna sredstva za njegovo ubrzanje, ali da su žalbu zbog nedonošenja novog prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 10. maja 2011. godine izjavili tek 22. oktobra 2012. godine, iako su to mogli učiniti jednu godinu i tri meseca ranije, dok su zbog nedonošenja novog prvostepenog rešenja u izv ršenju drugostepenog rešenja od 23. juna 2017. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“ i naknadni zahtev za donošenje rešenja, ali ne i tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju podnosiocima ustavne žalbe navedenim u tački 1. izreke povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe navedenih u tački 1. izreke zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnos ioci ustavne žalbe navedeni u tački 1. izreke pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja postupka , kašnjenja i propuštanj a tih podnosilaca da u bliže označenim periodima koriste pravna sredstva koja su im, u skladu sa zakonom, stajala na raspolaganju protiv „ćutanja uprave“, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su navedeni podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja upravnih organa i Upravnog suda (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. Razmatrajući ustavnu žalbu sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na podnosioca Ž. R, Ustavni sud je uzeo u obzir sledeće okolnosti: da prvostepenim rešenjima od 4. novembra 2012. godine, 18. februara i 3. septembra 2013. godine, 12. jula 2016. godine, 23. januara i 4. maja 2017. godine nije odlučeno o njegovom zahtevu; da se razlozi ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku ne obrazlažu propuštanjem prvostepenog organa da navedenim rešenjima odluči o njegovom zahtevu; da se u ustavnoj žalbi pogrešno tvrdi da je tim rešenjima odlučeno o osnovanosti zahteva svih podnosilaca ustavne žalbe; da je zato irelevantno što je drugostepeni organ meritorno rešavao o žalbama tog podnosioca izjavljenim protiv navedenih prvostepenih rešenja, kojima nije bilo odlučeno o njegovom zahtevu .

Ustavni sud, takođe, ukazuje da u situaciji kada prvostepeni organ nije odlučio o zahtevu podnosioca, ocena o eventualnoj povredi prava na suđenje u razumnom roku prevashodno zavisi od toga da li je podnosilac mogao izdejstvovati brže odlučivanje u tom postupku. U tom smislu, Ustavni sud je uzeo u obzir citiranu odredbu člana 208. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, iz koje proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe imao mogućnost da, nakon proteka zakonskog roka za donošenje i dostavljanje prvostepenog rešenja, podnese žalbu drugostepenom organu zbog „ćutanja administracije“. Ustavni sud podseća i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (videti presudu Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije , 11681/85, stav 35, od 7. jula 1989. godine), kao i da ukoliko podnosilac ne koristi pravna sredstva koja mu omogućavaju da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (videti odluku Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Polazeći od toga da podnosilac nijednom nije izjavio žalbu zbog toga što u navedenih šest prvostepenih rešenja nije odlučeno i o njegovom zahtevu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu Ž. R . izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Razmatrajući dopuštenost ustavne žalbe u odnosu na podnositeljku D . P , Ustavni sud je utvrdio da ona nije bila stranka u osporenom postupku, budući da nije stupila u postupak kao pravni sledbenik pok. P . P, koji je bio jedan od podnosilaca zahteva o kome je rešavano.

Iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano u postupku čije se trajanje osporava ustavnom žalbom.

Imajući u vidu da navedena podnositeljka nije aktivno legitimisan za podnošenje ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio njenu ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, o čemu je rešeno kao u tački 4. izreke.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r

Odbacivanje ustavne žalbe koja osporava zakonitost sudskih odluka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti