Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je dosuđeni iznos od 400 evra za povredu prava na suđenje u razumnom roku neadekvatan. Pozivajući se na praksu Evropskog suda, Sud je utvrdio pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz Veternika , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalb a M. P . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmetu Iv. 47/06, a zatim u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1413/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1601/09), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Veternika je , 1. februara 2016. godine, preko punomoćnika D . B, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1413/12, a prethodno je vođen pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmetu Iv. 47/06.

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložila tok izvršnog i parničnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom tih postupaka, navodeći da je izvršni postupak započet 20. januara 2006. godine, podnošenjem predloga za izvršenje izvršnog poverioca protiv podnositeljke kao izvršnog dužnika i da je okončan kao parnični postupak presudom Višeg suda u Nišu Gž. 1139/15 od 17. decembra 2015. godine, te je podnositeljki zbog dužine trajanja postupaka od ukupno deset godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naknadu štete nije tražila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1413/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac „P.“d.o.o. iz Beograda je 4. januara 2006. godine podneo Trgovinskom sudu u Novom Sadu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave – računa protiv izvršnog dužnika „D.“ STR iz Novog Sada, čiji je vlasnik podnositeljka ustavne žalbe, i to na novčanim sredstvima izvršnog dužnika. Rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu Iv. 47/06 od 25. januara 2006. godine određeno je predloženo izvršenje.

Podneskom od 5. oktobra 2006. godine izvršni poverilac je tražio promenu sredstava izvršenja, i to popisom, plenidbom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika koje se nalaze u stanu vlasnika izvršnog dužnika, M . P.

Rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu Iv. 47/06 od 19. oktobra 2006. godine određeno je da se menja sredstvo izvršenja određeno rešenjem tog suda Iv. 47/06 od 25. januara 2006. godine te se određuje kao sredstvo izvršenja popis, plenidba i prodaja pokretnih stvari izvršnog dužnika koje se nalaze u stanu M. P , osnivača i vlasnika izvršnog dužnika, stavljeno je van snage rešenje o izvršenju Iv. 47/06 od 25. januara 2006. godine i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje.

Izvršni sud je izašao na lice mesta 5. februara 2007. godine, ali je konstatovao da u stanu nema pokretnih stvari koje mogu biti predmet izvršenja.

Podneskom od 6. juna 2007. godine izvršni dužnik je predložio da sud stavi van snage klauzulu pravosnažnosti na rešenju o izvršenju od 25. januara 2006. godine iz razloga što je M. P . za postojanje izvršnog postupka saznala tek 4. juna 2007. godine, te da razlog za nedostavljanje rešenja o izvršenju izvršnom dužniku nije njeno nepostojanje na prijavljenoj adresi već propust u dostavljanju rešenja o izvršenju i istim podneskom je izjavila prigovor na rešenje o izvršenju Iv. 47/06 od 25. januara 2006. godine.

Podneskom od 28. januara 2008. godine izvršni poverilac je obavestio sud da je došlo do promene naziva izvršnog poverioca te se sada zove „P.“ d.o.o. iz Beograda.

Rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu Iv. 47/06 od 22. maja 2008. godine, u stavu prvom izreke, ukinuta je klauzula pravnosnažnosti kojom je utvrđeno da je rešenje o izvršenju Iv. 47/06 od 25. januara 2006. godine postalo pravnosnažno dana 20. oktobra 2006. godine; u stavu drugom izreke utvrđeno je da je prigovor dužnika od 6. juna 2007. godine protiv rešenja o izvršenju Iv. 47/06 od 25. januara 2006. godine blagovremen i dozvoljen; u stavu trećem izreke, stavljeno je van snage rešenje o izvršenju Iv. 47/06 od 25. januara 2006. godine i ukinute su sprovedene izvršne radnje; u stavu četvrtom izreke, spisi predmeta su ustupljeni parničnom odeljenju Trgovinskog suda u Novom Sadu radi sprovođenja postupka po tužbi.

Predmet je 1. jula 2008. godine dostavljen parničnom odeljenju Trgovinskog suda u Novom Sadu pred kojim je dobio broj P. 1419/08.

Pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu bila su zakazana tri ročišta koja nisu bil a održan a, i to : jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog dojave o bombi u sudu a jedno iz procesnih razloga.

Podneskom od 19. januara 2009. godine tužilac je obavestio sud da je STR „D.“ iz Novog Sada brisan iz registra radnji te da stoga tužilac usmerava svoj tužbeni zahtev prema M. P . i traži da se spisi dostave Opštinskog sudu u Novom Sadu na dalji postupak.

Rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1419/08 od 29. januara 2009. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi dostave Opštinskom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Spisi predmeta su 27. februara 2009. godine dostavljei Opštinskom sudu u Novom Sadu i pred tim sudom predmet je dobio broj P. 1601/09 i održana su dva ročišta na kojima su saslušane parnične stranke i svedoci.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2131/10 od 11. marta 2010. godine, u stavu prvom izreke, određeno je da se rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Novom Sadu Iv. 47/06 od 25. januara 2006. godine, izmenjeno rešenjem tog a suda Iv. 47/06 od 19. oktobra 2006. godine, održava na snazi; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 81.200,00 dinara. Rešenjem toga suda P. 2131/10 od 15. aprila 2010. godine ispravljena je presuda P. 2131/10 od 11. marta 2010. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4765/10 od 27. januara 2012. godine usvojena je žalba tužene, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2131/10 od 11. marta 2010. godine ispravljena rešenjem istog suda P. 2131/10 od 15. aprila 2010. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 1413/12 i održano je šest ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke i svedoci, izvršeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, saslušan je određeni sudski veštak, dok dva ročišta nisu bila održan a, i to jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, a jedno iz procesnih razloga.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1413/12 od 1. oktobra 2013. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena da tužiocu na me glavnog duga isplati iznos od 93.67,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznose i za periode bliže označene u izreci; u stavu drugom izreke tužena je obavezana da tužiocu plati troškove postupka u iznosu od 135.992,0 0 dinara; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan preostali deo tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati novčane iznose bliže označene u izreci.

Rešenjem o ispravci Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1413/12 od 16. oktobra 2013. godine ispravljena je presuda P. 1413/12 od 1. oktobra 2013. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Viši sud u Novom Sadu je, 17. aprila 2015. godine, podneo predlog za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda, zbog opterećenosti toga suda i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 2001/15 od 5. maja 2015. godine određeno je da Viši sud u Nišu postupa u ovom predmetu.

Presudom Višeg suda u Nišu Gž. 1139/15 od 17. decembra 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1413/12 od 1. oktobra 2013. godine, ispravljena rešenjem toga suda P. 1413/12 od 16. oktobra 2014. godine; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka na ime sastava žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara i na ime sastava odgovora na žalbu u iznosu od 6.000,00 dinara; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka na ime sastava žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav l. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan. nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama. osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.): da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana. osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.): da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije. u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.); da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kada su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni postupak okončao u razumnom roku i kako bi se o predlogu za izvršenje protiv podnositeljke, a zatim o tužbi protiv podnosi teljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje postupka od osam i po godina, računajući period od podnetog prigovora podnositeljke protiv rešenja o izvršenju – 6. juna 2007. godine pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka – 17. decembra 2015. godine, predstavlja njegovo nerazumno dug o trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka prvo dao izvršni sud koji je o zahtevu podnositeljke da sud stavi van snage klauzulu pravnosnažnosti na rešenje o izvršenju, kao i o prigovoru protiv rešenja o izvršenju, odlučio posle godinu dana.

Međutim, parnični sud – Osnovni sud u Novom Sadu je delotvorno postupao i odlučio je nakon godinu dana od dobijanja spisa predmeta , prvi žalbeni postupak je trajao nepune dve godine, drugi po redu prvostepeni postupak trajao je godinu dana i devet meseci a drugi po redu žalbeni postupak je trajao dve godine. Međutim, iako je parnični sud postupao redovno, ukupno trajanje izvršnog i parničnog postupka od ukupno osam i po godina, rač unajući od podnetog prigovora podnositeljke protiv rešenja o izvršenju , predstavlja njegovo prekomerno trajanje.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosi teljku i podnosi teljka je ima la legitiman interes da se postupak okonča u razumnom ro ku. Ispitujući ponašanje podnositeljke, Sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprine la dužem trajanj u postupka.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmetu Iv. 47/06, a zatim u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1413/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1601/09), kao jedinstvenoj celini, te je, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, imajući u vidu da podnositeljka nije zahtevala naknadu nematerijalne štete, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik PC”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15- dr. zakon i 103/15) , usvojio ustavnu žalbu.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.