Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetnaestogodišnjem upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za povraćaj zemljišta koji traje od 1992. godine. Naložena je naknada nematerijalne štete i hitno okončanje postupka zbog pasivnosti nadležnih organa.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-784/2009
22.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Kaluđerovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ivana Kaluđerovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Mali Iđoš u predmetu broj 462-1-11/93-04.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Kaluđerović iz Beograda podneo je 22. maja 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu u kojoj je, pored ostalog, naveo: da je Komisija za vraćanje zemljišta opštine Mali Iđoš odbila njegov zahtev za vraćanje zemljišta i da je rešenjem Ministarstva finansija odbijena žalba koju je izjavio protiv rešenja Komisije; da je u upravnom sporu njegova tužba uvažena i poništeno rešenje Ministarstva finansija, nakon čega je od Vrhovnog suda Srbije tražio „donošenje konačnog rešenja za izvršenje“. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je i protiv novog rešenja Ministarstva finansija podneo tužbu, koja je posle pet godina „od prvog obraćanja“ odbijena, a nakon toga se Vrhovni sud Srbije oglasio nenadležnim.

U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi da je podnosilac vodio spor pred Opštinskim sudom u Bačkoj Topoli, radi poništaja ugovora o prodaji zemljišta i da je pravnosnažnom presudom P. 725/93 od 10. marta 1994. godine odbijen njegov tužbeni zahtev kao neosnovan. Prema navodima podnosioca, Okružni sud u Subotici u presudi Gž. 825/94 od 22. marta 1996. godine „nije uvažio nijedan žalbeni navod“, te se podnosilac obratio Skupštini Savezne Republike Jugoslavije, Republičkom javnom tužilaštvu i Ministarstvu pravde, nakon čega je „predmet upućen na nadležnost Vrhovnom sudu Srbije, koji nikad ništa po ovome nije preduzeo, osim odgovora potpisanog predsednika suda...“.

Podnosilac ustavne žalbe je u podnesku od 5. jula 2011. godine istakao da su „u ovoj uređenoj ustavnoj žalbi (12 strana) navedeni svi relevantni organi – akteri brojnih povreda Ustavom zajemčenih prava ... u razdoblju od 58 godina i da su navedeni brojevi, datumi i godine najbitnijih akata protiv kojih se izjavljuje ustavna žalba – sa posebnim naglaskom i komentarisanjem najrelevantnijih, od kojih su neka akta određena oznakom: krunska“. Podnosilac je naveo da ustavnu žalbu podnosi zbog povrede čl. 3, 19, 20, 21, 22, 23, 24, 25, 27, 32, 39, 40, 41, 43, 49, 58. i 67. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se ističe da je navedenim radnjama „postupanja i nepostupanja aktera“ prouzrokovana ogromna materijalna i nematerijalna šteta podnosiocu i njegovoj porodici.

2. Saglasno odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) istovetna je članu 170. Ustava, a saglasno odredbi stava 2. tog člana Zakona, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je najpre konstatovao da Komisija za vraćanje zemljišta opštine Mali Iđoš (dalje u tekstu: Komisija) ni nakon ponovljenog zahteva Ustavnog suda nije dostavila spise predmeta broj 462-1-11/93-04, te je ovaj sud uvidom u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 16. septembra 1992. godine podneo zahtev Skupštini opštine Mali Iđoš, kojim je tražio povraćaj oduzetog zemljišta, davanje drugog odgovarajućeg zemljišta ili isplatu novčane naknade. Podnosilac je u zahtevu naveo: da je zemljište označeno u zahtevu dodeljeno njegovom pokojnom ocu na osnovu rešenja Komisije za agrarnu reformu i kolonizaciju, da je predmetno zemljište oduzeto 1953. godine, a da je 1956. godine poništeno rešenje o oduzimanju zemljišta i uspostavljeno pređašnje zemljišnoknjižno stanje. Zahtevom je tražena novčana naknada za period od 1956. do 1963. godine, kada je „zbog raznovrsnih pritisaka prinudno prodato zemljište“. Podnosilac je zahtevom takođe tražio da se poništi ugovor o kupoprodaji predmetnog zemljišta.

Rešenjem Komisije broj 462-1-11/93-04 od 22. aprila 1993. godine (dalje u tekstu: prvostepeno rešenje Komisije) odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca za vraćanje zemljišta. Komisija je u obrazloženju navedenog rešenja navela da je predmetno zemljište, koje je dodeljeno na osnovu kolonizacije, „skoro besplatno, prinudno prodato“ 16. decembra 1963. godine Zemljoradničkoj zadruzi „13. jul“ iz Lovćenca. Komisija je stoga ocenila da navedeno zemljište nije oduzeto na osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda, niti je konfiskovano, već prodato pod prinudom i da taj slučaj reguliše član 17. Zakona o vraćanju zemljišta, te je uputila podnosioca da svoje pravo ostvaruje u redovnom sudskom postupku.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 934/96 od 8. januara 1998. godine uvažena je tužba podosioca i poništeno rešenje Ministarstva finansija broj 461-02-3160/93-13 od 26. jula 1994. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja Komisije. Vrhovni sud Srbije je, dajući razloge za svoju odluku, istakao da tuženi organ nije dostavio spise, niti odgovor na tužbu, te nije bilo moguće oceniti zakonitost akta koji je predmet upravnog spora.

Podnosilac ustavne žalbe je 8. maja 1998. godine zatražio od Ministarstva finansija da u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 934/96 od 8. januara 1998. godine donese novi upravni akt, a 21. maja 1998. godine je podneo Vrhovnom sudu Srbije zahtev da, u skladu sa članom 63. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, donese rešenje koje će u svemu zameniti akt nadležnog organa koji nije postupio po navedenoj presudi tog suda.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Ui. 14/98 od 10. marta 1999. godine, u stavu 1. izreke poništeno je prvostepeno rešenje Komisije i predmet je vraćen tom organu na ponovni postupak i odlučivanje. U stavu 2. izreke odlučeno je da ovo rešenje zamenjuje rešenje Ministarstva finansija po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja iz stava 1. izreke. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju navedenog rešenja ocenio da su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja u izvršenju presude koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, u smislu člana 63. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. Polazeći od toga da je žalba izjavljena zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede pravila postupka i pogrešne primene materijalnog prava, jer podnosilac smatra da su ispunjeni uslovi za vraćanje zemljišta, Vrhovni sud Srbije je uvažio žalbu i, na osnovu odredbe člana 232. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, poništio prvostepeno rešenje Komisije, a predmet vratio prvostepenom organu kako bi se u ponovnom postupku ocenom žalbenih navoda činjenično stanje potpuno utvrdilo. Rešenje Vrhovnog suda Srbije Ui. 14/98 od 10. marta 1999. godine uručeno je podnosiocu ustavne žalbe 14. jula 2000. godine i nije osporeno u postupku po vanrednom pravnom sredstvu.

Podnosilac ustavne žalbe je 16. oktobra 2000. godine uputio urgenciju Komisiji, jer ni posle tri meseca nije postupila u skladu sa odredbama člana 232. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, ali nije dobio odgovor, pa je od Vrhovnog suda Srbije tražio da donese „rešenje o izvršenju“.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Ui. 14/98 od 15. decembra 2000. godine naložio podnosiocu da se u roku od 15 dana pismeno izjasni o tome da li je zadovoljan rešenjem Ministarstva finansija broj 461-02-3160/93-13 od 11. decembra 1998. godine, koje mu je tom prilikom dostavljeno, a kojim je takođe poništeno prvostepeno rešenje Komisije i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Podnosilac ustavne žalbe je 6. marta 2001. godine proširio tužbu i na novodoneto rešenje i naveo da mu ono „nikada“ nije dostavljeno i da se „novim rešenjem samo udovoljava presudi Vrhovnog suda Srbije, a ne brine o zaštiti njegovih prava i pravnog interesa“.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 669/01 od 31. oktobra 2001. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca, kojom je tražen poništaj rešenja Ministarstva finansija broj 461-02-3160/93-13 od 11. decembra 1998. godine. Vrhovni sud Srbije je ocenio da rešenjem koje je tužbom osporeno nije povređen zakon na štetu podnosioca, jer je tim rešenjem poništeno rešenje Komisije, kojim je odbijen zahtev podnosioca.

Podnosilac ustavne žalbe je u podnesku od 7. marta 2002. godine naveo da „ne prihvata“ presudu Vrhovnog suda Srbije U. 669/01 od 31. oktobra 2001. godine i da je smatra neodrživom, jer je taj sud morao da donese rešenje o izvršenju svoje presude U. 934/96 od 8. januara 1998. godine. Podnosilac je takođe naveo da Vrhovni sud Srbije nije mogao doneti presudu kojom se njegova tužba odbija, jer prvostepeni i drugostepeni organ nisu ispunili nijedan uslov iz člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku.

Rešenjem Uvp. I 183/02 od 10. jula 2002. godine Vrhovni sud Srbije se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o zahtevu za vanredno preispitivanje presude tog suda U. 669/01 od 31. oktobra 2001. godine i predmet ustupio Saveznom sudu u Beogradu, kao stvarno nadležnom, na osnovu člana 19. Zakona o upravnim sporovima.

Dopisom od 11. maja 2005. godine Sud Srbije i Crne Gore je obavestio podnosioca ustavne žalbe da je, saglasno odredbi člana 12. stav 2. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i člana 129. Zakona o Sudu Srbije i crne Gore, odlučio da njegov predmet Uiss. 287/02 ustupi Vrhovnom sudu Srbije na dalju nadležnost.

Vrhovni sud Srbije je 24. februara 2005. godine doneo rešenje Uvp. I 87/05, kojim se odbacuje zahtev podnosioca za vanredno preispitivanje presude tog suda U-934/96 od 8. januara 1998. godine, na osnovu člana 18. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.

3. 2. Podnosilac ustavne žalbe je 9. jula 1993. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Bačkoj Topoli, radi poništaja kupoprodajnog ugovora overenog pred Sreskim sudom u Bačkoj Topoli, Ov. broj 1317/198 od 16. decembra 1963. godine.

Presudom Opštinskog suda u Bačkoj Topoli P. 725/93 od 10. marta 1994. godine odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan, jer je utvrđeno da nisu ispunjeni uslovi da se predmetni ugovor oglasi ništavim, imajući u vidu da isti nije protivan moralu i da su bila srazmerna uzajamna davanja ugovornih strana. Taj sud je takođe ocenio da na podnosioca nije vršen pritisak, niti prinuda da proda zemljište, kao i da je podnosilac propustio rok za pobijanje predmetnog ugovora zbog mana volje.

Presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 825/94 od 22. marta 1996. godine odbijena je žalba podnosioca i potvrđena navedena prvostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe je 27. avgusta 1996. godine dostavio Ministarstvu pravde podnesak naslovljen kao „žalba“, u kome je naveo da se prethodno obratio Skupštini Savezne Republike Jugoslavije zbog toga što je ona nadležna da razmatra njegov „zahtev za poništenje“ Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji, kao i zbog toga što presuda Okružnog suda u Subotici ne sadrži pravo na žalbu, pa je zaključio „da u redovnom sudskom postupku više nema šta da traži“. Ministarstvo pravde je navedeni podnesak dostavilo Vrhovnom sudu Srbije.

Dopisom Vrhovnog suda Srbije Pt. 1165/96 od 15. novembra 1996. godine podnosilac ustavne žalbe je obavešten da je proverom njegovih navoda iz pritužbe utvrđeno da je predmetni postupak pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 825/94 od 22. marta 1996. godine i da je navedenu presudu podnosilac primio 3. maja 1996. godine. Podnosilac je takođe obavešten da se zakonitost presuda preispituje vanrednim pravnim lekom koji se podnosi tom sudu, u skladu sa zakonom.

4. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba prevashodno podneta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se po zahtevu podnosioca vodi pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Mali Iđoš u predmetu broj 462-1-11/93-04.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči označeno ustavno pravo, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 33/97 i 31/01) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar. Odredbom stava 2. istog člana Zakona predviđeno je da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak. U tom slučaju je drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu.

Odredbom člana 63. stav 1. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima («Službeni list SRJ», broj 49/96) bilo je propisano da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, a ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu. Odredbom stava 2. istog člana Zakona bilo je predviđeno da će po zahtevu iz stava 1. ovog člana sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo i da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najdocnije u roku od sedam dana. Ukoliko on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa. Sud će to rešenje dostaviti organu nadležnom za izvršenje i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor, a organ nadležan za izvršenje dužan je bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Komisije 462-1-11/93-04 mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka, koji je pokrenut 16. septembra 1992. godine, podnošenjem zahteva za vraćanje zemljišta i koji, prema podacima kojima raspolaže Ustavni sud, još uvek nije okončan.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka. U konkretnom slučaju, međutim, Ustavni sud navedene kriterijume nije posebno ispitivao, jer je utvrdio da odlučivanje upravnih organa o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za vraćanje zemljišta traje već 19 godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud je ocenio da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka propuštanje Komisije da u izvršenju presude Vrhovog suda Srbije U. 934/96 od 8. januara 1998. godine u ponovnom postupku donese novi akt, kao i izostajanje adekvatnog reagovanja ministarstva koje vrši nadzor nad radom Komisije. Naime, drugostepeni upravni organ je, saglasno članu 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, mogao sam dopuniti postupak i otkloniti nedostatke iz postupka koji je vođen pred prvostepenim organom, te sam rešiti predmetnu upravnu stvar.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodi pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Mali Iđoš u predmetu broj 462-1-11/93-04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio.

S obzirom na to da osporeni upravni postupak nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud nije razmatrao naovde podnosioca ustavne žalbe kojima je tražio da mu se utvrdi povreda ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi.

6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe da nije okončan postupak u kome je odlučivano o zahtevu podnosioca za poništaj kupoprodajnog ugovora overenog pred Sreskim sudom u Bačkoj Topoli Ov. broj 1317/198 od 16. decembra 1963. godine, jer je „predmet upućen na nadležnost Vrhovnom sudu Srbije, koji nikad ništa po ovome nije preduzeo“, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 825/94 od 22. marta 1996. godine, koja je uručena podnosiocu 3. maja 1996. godine. Ustavni sud je takođe utvrdio da je podnosilac 27. avgusta 1996. godine dostavio Ministarstvu pravde podnesak naslovljen kao „žalba“, u kome je, pored ostalog, osporio navedenu presudu Okružnog suda u Subotici, a da je dopisom Vrhovnog suda Srbije obavešten o tome da se zakonitost presuda preispituje vanrednim pravnim lekom koji se podnosi tom sudu, u skladu sa zakonom. Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe nije izjavio reviziju, nego žalbu, da je „žalba“ podneta nenadležnom organu, i to po proteku roka za izjavljivanje revizije, Vrhovni sud Srbije po „žalbi“ podnosioca nije ni mogao da postupa kao po vanrednom pravnom sredstvu, već je taj podnesak smatrao pritužbom na rad suda.

8. Ustavni sud, takođe, ukazuje da je ustavna žalba kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Stoga se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da su svi akti sudskih i upravnih organa koji se navode u ustavnoj žalbi doneti pre Ustava, Ustavni sud nije posebno razmatrao paušalne navode podnosioca da su u „uređenoj ustavnoj žalbi (12 strana) navedeni brojevi, datumi i godine najbitnijih akata protiv kojih se izjavljuje ustavna žalba – sa posebnim naglaskom i komentarisanjem najrelevantnijih, od kojih su neka akta određena oznakom: krunska“.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetnaestogodišnjem upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti