Odbijanje ustavne žalbe u izvršnom postupku zbog neprimenljivosti člana 547. ZIO

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, a odbacio u preostalom delu. Sud je utvrdio da se odredba člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju o obaveznom izjašnjavanju poverioca ne primenjuje na slučajeve gde je rešenje o izvršenju doneto nakon početka rada javnih izvršitelja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7845/2021
26.12.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T. iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. T. izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Kraljevu IPV(I). 62/21 od 22. aprila 2021. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. T. iz Kraljeva je, 7. juna 2021. godine, preko punomoćnika M. V, advokata iz Kraljeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Kraljevu IPV(I). 62/21 od 22. aprila 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi u predmetu Osnovnog suda u Kraljevu I. 1608/13.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepeno rešenje doneto u postupku u kojem je podnosilac imao svojstvo izvršnog dužnika, a kojim je pravnosnažno odbijen njegov zahtev za otklanjanje nepravilnosti.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je u osporenom aktu navedeno da se obaveza izjašnjavanja izvršnih poverilaca prema odredbi člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine odnosila samo na one izvršne poverioce u čiju je korist pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji bilo doneto rešenje o izvršenju, jer ovi izvršni poverioci nisu imali mogućnost izbora ko će da sprovede izvršenje; da je Vrhovni kasacioni sud na sednici Građanskog odeljenja održanoj 2. novembra 2018. godine usvojio sledeći pravni stav: svi izvršni poverioci su morali da postupe po članu 547. novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ako je izvršni postupak u toku, bez obzira da li je izvršitelj imenovan ili nije za područje određenog izvršnog suda, a u slučaju da se izvršni poverioci nisu izjasnili u zakonom predviđenom (prekluzivnom) roku, postupak se obustavlja; da je podnosilac ustavne žalbe ukazivao na napred navedeni pravni stav najvišeg suda, te da se izvršni poverilac, u konkretnom slučaju, nije izjasnio u zakonskom roku, zbog čega je sud morao da obustavi predmetni izvršni postupak; da je osporeni akt donet suprotno pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda; da je osporeni akt izvršnog suda neobrazložen.

Podnosilac ustavne žalbe predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno drugostepeno rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnova navoda ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Kraljevu je rešenjem I. 1608/13 od 29. marta 2021. godine odredio izvršenje protiv izvršnog dužnika D. T, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi namirenja novčanog potraživanja.

Predmet je 2020. godine, na osnovu samostalnog člana 166. (c1) stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, čija primena je počela 1. januara 2020. godine, ustupljen na dalje postupanje javnom izvršitelju Radenko Rakonjcu iz Kraljeva. Predmet je pred javnim izvršiteljem dobio broj II. 199/20.

Osnovni sud u Kraljevu je rešenjem I. 1608/13 od 29. marta 2021. godine odbio kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja određenog rešenjem o izvršenju ovog suda I.1608/13 od 4. aprila 2013. godine.

Osnovni sud u Kraljevu je osporenim rešenjem IPV(I). 62/21 od 22. aprila 2021. godine odbio prigovor podnosioca i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog akta je, između ostalog, navedeno: da je rešenje o izvršenju ovog suda I.1608/13 od 4. aprila 2013. godine, a po predlogu izvršnog poverioca od 1. aprila 2013. godine, doneto u vreme kada su javni izvršitelji imenovani za podučje Osnovnog suda u Kraljevu već bili počeli sa radom (1. juna 2012. godine), da se izvršni poverilac još u predlogu za izvršenje izjasnio da je voljan da izvršenje sprovodi sud, a ne javni izvršitelj, zbog čega izvršni poverilac nije imao obavezu da se prilikom stupanja na snagu Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine ponovo izjašnjava ko će da sprovodi izvršenje; da se nisu stekli uslovi za obustavu postupka izvršenja, u smislu člana 547. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine; da je uvidom u pravni stav usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda utvrđeno da je najviši sud pravni stav zauzeo imajući u vidu činjenično stanje postojeće u izvršnim predmetima Osnovnog suda u Čačku Iv. 5962/12, I. 7891/10 i I. 2201/14; da kako su u navedenim izvršnim predmetima rešenja o izvršenju bila doneta pre nego što su javni izvršitelji počeli sa radom na području Osnovnog suda u Čačku, dok je u ovom izvršnom predmetu rešenje o izvršenju bilo doneto nakon što su javni izvršitelji za područje Osnovnog suda u Kraljevu počeli sa radom, to navedeni pravni stav nije bio od uticaja na drugačiju odluku veća; da se prema odrebi člana 547. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine obaveza izjašnjavanja izvršnih poverilaca odnosila samo na one izvršne poverioce u čiju je korist pre početka rada izvršitelja u Repbulici Srbiji bilo doneto rešenje o izvršenju, jer ovi izvršni poverioci nisu imali mogućnost izbora ko će da sprovodi izvršenje, a i ako su se izjašnjavali da izvršenje sprovede javni izvršitelj, to nije bilo moguće, jer je i pored stupanja na snagu Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine izvršenje i dalje sprovodio samo sud, s obzirom na to da nisu svi javni izvršitelji počeli sa radom u vreme početka njegove primene; da kako su izvršni poverioci koji su predloge za izvršenje podnosili, takođe, na osnovu Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, ali nakon početka rada javnih izvršitelja, imali mogućnost izbora ko će da sprovodi izvršenje, to je u cilju izjednačavanja položaja izvršnih poverilaca koji su predloge za izvršenje podnosili na osnovu istog zakona (ali u različito vreme pre i posle početka rada javnih izvršitelja) novim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine u članu 547. stav 1. bilo propisano da se izvršni poverioci koji nisu imali mogućnost izbora, naknadno izjašnjavaju da li će izvršenje da nastavi da sprovodi sud ili javni izvršitelj.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine („Službeni glasnik RS“, br. 106/2015, 106/2016 (Autentično tumačenje), 113/2017 (Autentično tumačenje) propisano je da izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ili rešenje o obezbeđenju i koji na dan 1. maja 2016. godine još vode izvršni postupak ili postupak obezbeđenja dužni su da se u roku od 1. maja 2016. godine do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj (stav 1.) i da ako se ne izjasne u roku, izvršni postupak se obustavlja (stav 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga u ustavnoj žalbi, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava.

Ustavni sud najpre ukazuje da se ustavnom žalbom osporava rešenja izvršnog suda kojim je pravnosnažno odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe za otklanjanje nepravilnosti, a koji je podnet sa pozivom na odredbe člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine. Odredbama navedenog člana zakona je propisano da izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju i koji na dan 1. maja 2016. godine još vode izvršni postupak dužni su da se u roku od 1. maja 2016. godine do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj (stav 1.) i da ako se ne izjasne u roku, izvršni postupak se obustavlja (stav 2.). U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju rešenje o izvršenju doneto 4. aprila 2013. godine, pri čemu su prvi javni izvršitelji počeli sa radom 1. juna 2012. godine, pa i na podučju Osnovnog suda u Kraljevu, a zakonska odrednica iz člana 547. stav 1. zakona glasi „izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju“. Kako je rešenje o izvršenju u konkretnom slučaju doneto 4. aprila 2013. godine, znači posle početka rada javnih izvršitelja 1. juna 2012. godine, to je ustavnopravno prihvatljiv pravni stav izvršnog suda da ne postoji (prvi) zakonski uslov za primenu člana 547. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine u konkretnom slučaju, odnosno da izvršni poverilac nije imao obavezu da se prilikom stupanja na snagu Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine izjašnjava ko će da sprovodi izvršenje, te da ne postoji zakonski razlog za obustavu izvršnog postupka.

Ustavni sud, dalje, ukazuje da se podnosilac u prilog svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje poziva na pravni stav Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine koji glasi - da su svi izvršni poverioci morali da postupe po članu 547. novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ako je izvršni postupak u toku, bez obzira da li je izvršitelj imenovan ili nije za područje određenog izvršnog suda. U vezi sa tim, Ustavni sud ocenjuje da se u osporenim rešenjima ne dovodi u pitanje navedeni pravni stav Vrhovnog kasacionog suda, jer je ovaj pravni stav mogao da se odnosi na sve izvršne poverioce ali povodom kojih je ispunjen zakonski uslovi iz 547. stav 1. Zakona o izvršenju u i obezbeđenju iz 2015. godine (izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju), a što ovde, kao što je navedeno, nije slučaj. Ustavni sud, takođe, nalazi da se navedeni pravni stav najvišeg suda prvenstveno odnosi na pitanje od kakvog je pravnog značaja to da li je javni izvršitelj imenovan ili nije za područje određenog izvršnog suda 1. juna 2012. godine, a koje pitanje u konkretnom slučaju nije od značaja.

Ustavni sud, takođe, nalazi da je osporeno rešenje obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, stoga, ocenio da osporenim rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu IPV(I). 62/21 od 22. aprila 2021. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem je istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu navedeni Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kojim je predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni redovni sud, a ne Ustavni sud.

U odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija (različita) drugostepena odluka od drugostepene odluke koja se osporava ustavnom žalbom, pa je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake sudske zaštite prava podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud ističe da je osporena drugostepena odluka sama po sebi dokaz da je podnosilac imao i da je iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da se označenim pravom ne garantuje pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Na temelju izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u izvršnom postupku zbog neprimenljivosti člana 547. ZIO

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti