Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam i po godina. Neefikasnost prvostepenog suda, dugi periodi neaktivnosti i česte promene sudija doveli su do neopravdanog odugovlačenja postupka radi naknade štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. M . i maloletnih J . M . i M . M, čiji je zakonski zastupnik otac Đ . M, svih iz Novog Slankamena, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. M . i maloletnih J. M . i M . M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2222/10 povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku .

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. M . i maloletne J . M . i M . M, čiji je zakonski zastupnik otac Đ . M, svi iz Novog Slankamena, podneli su Ustavnom sudu, 17. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika B. R, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2222/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2016/16 o d 25. avgusta 201 6. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak, koji je vođen po tužbi podnosilaca ustavne žalbe radi naknade štete, trajao sedam i po godina, zbog čega podnosioci smatra ju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. S tim u vezi, p odnosioci su naveli da su tužbu podneli 9. marta 2009. godine, a da je prvostepena presuda doneta tek 18. marta 2016. godine. U odnosu na osporenu presudu, podnosioci su istakli da je drugostepen i sud ignorisao brojne žalbene navode kojima su oni ukazali na nezakonitosti u prvostepenoj presudi, čime im je uskratio pravo na obrazloženu sudsku odluku, te povredio pravo na pravično suđenje. U prilog tome, naveli su da su u prvostepenoj presudi učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, da su nepravilno ocenjeni izvedeni dokazi i da činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno. Osporili su i od luku o troškovima postupka, smatrajući da je doneta protivno odredbama Zakona o parničnom postupku. Takođe, ukazali su da su povrede Ustava i zakona koje su načinjene na njihovu štetu detaljnije navedene i obrazložene u žalbi protiv prvostepene presude, koja je priložena uz ustavnu žalbu. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi presude donete u predmetnom parničnom postupku i objavi sudsku odluku, a istkali su i zahtev za naknadu štete „u vidu isplate troškova ovog postupka“, kao i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2222/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Đ. M . i maloletne J . M . i M . M, čiji je zakonski zastupnik otac Đ . M, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su O pštinskom sudu u Novom Sadu , 9. marta 2009. godine, tužbu za naknadu štete, prouzr okovane saobraćajnom nezgodom, protiv dva tužena – „D.“ a.d.o. Novi Sad i „D.“ ADO Beograd, kasnije „ G.“ a.d.o. Postupak je prvo vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2008/09, a potom od 2010. godine pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2222/10.

U toku postupka pred prvostepenim sudom, od ukupno zakazanih 36 ročišta za glavnu raspravu, održano je 17 ročišta, dok 18 ročišta nije održano, a jedno ročište je otkazano pismenim putem. Što se tiče razloga neodržavanja ročišta, sedam ročišta nije održano zbog propusta veštaka da dostave nalaz i mišljenj e, odnosno da ih blagovremeno dostave, kao i zbog nedolaska veštaka na ročište, četiri zbog neurednog pozivanja prvotuženog, tri zbog obustave rada advokata, dva zbog bolesti postupajućeg sudije, jedno zbog nedolaska uredno pozvanih tuženih i jedno na zahtev drugotuženog. Pri tome, p rvostepeni sud u periodu od 1. septembra 2011 . godine do 15. juna 2012. godine, kao i u periodu od 15. juna 2012. godine do 24. juna 2013. godine, nije održao nijedno ročište.

U sprovedenom postupku izvedeni su sledeći dokazi: saslušanje tužioca kao stranke, čitanje medicinske i druge pismene dokumentacije, kao i veći broj medicinskih veštačenja, i to jedno iz oblasti neuropsihijatrije i sudsk e psihijatrij e, četiri iz oblasti ortopedije, odnosno ortopedske hirurgije i traumatologije i dva iz oblasti sudske medicine , kao i jedno saobraćajno veštačenje . Izvođenje dokaza veštačenjem sprovedeno je čitanjem nalaza i mišljenja veštaka i dodatnih pisanih izjašnjenja, kao i izjašnjavanjem veštaka na ročištu, odnosno usaglašav anjem njihovih nalaza i mišljenja. Vezano za određivanje veštačenja iz oblasti sudske medicine, prvostepeni sud je o predlogu drugotuženog za sprovođenje tog veštačenja, iznetog na ročištu od 15. juna 2012. godine, odlučio tek na ročištu održanom 22. novembra 2013. godine, na kome je doneo rešenje kojim je određeno sudsko - medicinsko veštačenje. Prvostepeni sud je zaključio raspravu 28. januara 2014. godine, konstatujući da su se stranke izjasnile da daljih dokaznih pre dloga nemaju, ali je istog dana doneo rešenje o otvaranju rasprave radi dopune postupka i odredio je četvrto veštačenje iz oblasti ortopedske hirurgije i traumatologije. U daljem toku postupka određeno je i sprovedeno saobraćajno veštačenje i drugo sudsko-medicinsko veštačenje.

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je u toku postupka pred prvostepenim sudom više puta određen drugi sudija za postupanje u predmetu, te da je u ovom imovinskopravnom sporu sudilo čak pet sudija.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2222/10 od 18. marta 2016. godine obavezan je drugotuženi da tužiocu Đ . M . isplati iznos od 156,00 dinara na ime naknade materijalne štete za troškove izdavanja zapisnika o uviđaju, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je preko dosuđenog iznosa zahtev tužioca odbijen. Odbijen je tužbeni zahtev tužioca Đ. M.s za naknadu nematerijalne štete u odnosu na drugotuženog u označenim iznosima, po svim traženim vidovima štete, kao i tužbeni zahtev tužilja maloletnih J . M . i M . M . da im tuženi solidarno isplate na ime naknade nematerijalne štete označene novčane iznose za tražene vidove štete. Takođe, tužioci su obavezani da drugotuženom isplate 232.875,00 dinara na ime troškova postupka, dok je zahtev prvotuženog za isplatu troškova postupka odbijen.

Tužioci su 19. aprila 2016. godine izjavili žalbu protiv prvostepene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2016/16 od 25. avgusta 2016. godine delimično je odbijena, a delimično usvojena žalba tužilaca, te je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2222/10 od 18. marta 2016. godine, u pobijanom delu odluke o troškovima postupka preinačena, tako što je obavezan drugotuženi da tužiocima na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 69.900,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je prvostepena presuda u preostalom pobijanom delu potvrđena. Pismeni otpravak drugostepene presude dostavljen je punomoćniku tužilaca 19. septembra 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 9. marta 2009. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2016/16 od 25. avgusta 2016. godine, koja je punomoćniku podnosilaca dostavljena 19. septembra 201 6. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao sedam i po godina.

Ustavni sud nalazi da bi navedeno trajanje postupka od sedam i po godina moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosi ocima ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, zbog čega je određen i sproveden veći broj veštačenja. Pored toga, postojale su i određene objektivne okolnosti koje su u manjoj meri uticale na duže trajanje postupka, a za čije postojanje nadležni sud ne može biti odgovoran, pa tako tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog obustave rada advokata.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da se predmetna parnica, koja je vođena radi naknade štete prouzrokovane saobraćajnom nezgodom, okonča blagovremeno. Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da oni, odnosno njihov punomoćnik, svojim ponašanjem nisu doprineli dužem trajanju predmetnog parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda u predmetnom parničnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je prvostepena presuda doneta nakon sedam godina. Odgovornost prvostepenog suda ogleda se u tome što sud nije održao nijedno ročište u periodu od devet i po meseci (od 1. septembra 2011. godine do 15. juna 2012. godine), kao i u periodu od godinu dana (od 15. juna 2012. godine do 24. juna 2013. godine). S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je za neodržavanje većine zakazanih ročišta, u tom periodu , sud bio odgovoran. Tako četiri ročišta nisu održana zbog neuredne dostave poziva prvotuženom, pri čemu u spisima predmeta ne postoji dokaz da je dostava pokušana, niti pak da je bilo problema prilikom dostavljanja drugih poziva i podnesaka prvotuženom, dok dva ročišta nisu održana zbog bolesti postupajućeg sudije . Takođe, prvostepeni sud nije bio u dovoljnoj meri efikasan ni prilikom odlučivanja o predlozima stranaka za izvođenja dokaza veštačenjem, te je o predlogu drugotuženog za sprovođenje sudsko -medicinskog veštačenja od 15. juna 2012. godine, odlučio tek nakon godinu dana i pet meseci, tj. rešenjem od 22. novembra 2013. godine. Neefikasnom odvijanju postupka, po oceni Ustavnog suda, doprinela je i okolnost da je u prvostepenom postupku postupalo čak petoro sudija. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije, broj predstavke 9316/81, od 23. aprila 1987. godine, stav 58.). Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da u postupku pred prvostepenim sudom tri zakazana ročišta nisu održana iz razloga koja se ne mogu staviti na teret sudu (zbog obustave rada advokata), ali nalazi da to nije od uticaja na prethodnu ocenu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda u predmetnom parničnom postupku podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe ni su istak li zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatn o pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe.

6. Što se tiče zahteva za naknadu štete u vidu isplate troškova parničnog postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci, u suštini, zahteva ju naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci uz ustavnu žalbu nisu dostavili dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne štete, te je rešio kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2016/16 od 25. avgusta 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba izuzetno i posebno pravno sredstvo kojim se ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja označenog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, a ne pravno sredstvo kojim se u redovnom postupku ispituje zakonitost pojedinačnih akata, u konkretnom slučaju sudskih presuda. Stoga Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da postupa kao instancioni sud, već se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuje tvrdnja o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta, a što potvrđuje i okolnost da podnosioci ustavne žalbe svoje navode, kako sami ističu, zasnivaju na navodima koje su isticali u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude. Vezano za tvrdnje o propustu drugostepenog suda da se izjasni o svim žalbenim navodima, Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, pri čemu ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljena je okolnostima konkretnog slučaja. Polazeći od navedenog, a na osnovu uvida u osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu razmotrio pitanja koja su bila bitna u konkretnom slučaju, čime je razmotrio žalbene navode koji su bili od uticaja na odluku o predmetu spora.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2016/16 od 25. avgusta 2016. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti