Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi naknade štete zbog torture

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude kojom je odbijen zahtev za naknadu štete zbog zastarelosti. Sud je potvrdio stav redovnih sudova o početku roka zastarelosti i neprimenljivosti dužeg roka predviđenog za krivična dela, jer nije doneta osuđujuća presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi A. K . iz Šarengrada, J . M, B . T, Z . R, B . K . i M . P, svih iz Vukovara , u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 27. januara 2022. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. K, J . M, B . T, Z . R, B . K . i M . P . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9592/18 od 6. decembra 201 8. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. K iz Šarengrada i J . M, B . T, Z . R, B . K . i M . P, svi iz Vukovara , izjavili su Ustavnom sudu, 25. januara 201 9. godine, preko punomoćnika T. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9592/18 od 6. decembra 2018. godine, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 21, 25, 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije, odnosno prava iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Konvencije Ujedinjenih nacija protiv torture i drugih svirepih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka „čiju neposrednu primenu garantuje Ustav, a koje po sadržini odgovaraju navedenim pravima koja garantuje Ustav“

Podnosioci ustavne žalbe navode da su podneli tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva odbrane, radi naknade nematerijalne štete zbog torture koju su nad njima izvršili pripadnici tog m inistarstva, te da je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu kojom je pravnosnažno odbio kao neosnovane njihove tužben e zahtev e. Podnosioci smatraju da je drugostepeni sud propustio da svoju odluku obrazloži sa jasnim i razumljivim razlozima, što je dovel o do povrede prava na pravično suđenje. Po njihovom mišljenju, drugostepeni sud je paušalno odredio trenutak nastanka konačne forme bolesti, bez uzimanja u obzir specifičnih okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, što je dovelo do pogrešnog zaključka o trenutku početka zastarelosti potraživanja naknade štete . Smatraju da je sud trebalo da primeni privilegovani rok zastarevanja iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, koji je primenjivan kada su se kao tužioci pojavljivali pripadnici bivše Jugoslovenske Narodne Armije. Takvo postupanje Apelacionog suda se razlikuje od stavova drugih su dova u gotovo identičnim slučajevima, zbog čega su oni diskriminisani po osnovu nacionalne pripadnosti i „statusa civilnih lica“ .

Podnosioci ukazuju i na to da je Apelacioni sud morao imati u vidu obaveze koje je Republika Srbija preuzela ratifikacijom međunarodnih dokumenta u toj oblasti i specifičnu prirodu kršenja prava i sloboda podnosilaca kao pripadnika nacionalne manjine . Predložili su da Sud usvoji žalbu i utvrdi povredu navedenih načela i prava zajemčenih Ustavom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Prvi osnovni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) doneo je presudu P. 11755/17 od 9. oktobra 2018. godine, kojom je, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan e tužben e zahtev e tužilaca, ovde podnosi laca ustavne žalbe, kojim a su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, da im na ime novčane naknade zbog pretrpljene nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled umanjenja opšte životne aktivnosti isplati po 1.000.000 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom; s tavom drugim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je osporenom presudom Gž. 9592/18 od 6. decembra 201 8. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio je presudu Osnovnog suda P. 11755/17 od 9. oktobra 2018. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude , pored ostalog , je navedeno : da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su se tužioci nakon pada Borova naselja, Vukovara i drugih mesta u podunavlju Hrvatske 1991. godine predali je dinicama JNA koje su ih i zarobile, a potom prebacile u KPZ Sremska Mitrovica, o bjekat u Begaljicama, kao i kasarne u Aleksincu i Niš u; da su u zarobljeništvu tužioci pretrpeli strah i da je došlo do umanjenja opšteživotne aktivnosti u procentima bliže opisanim u nalazima sudskih veštaka, što se manifestovalo u depresiji, p adu energetskog potencijala i sigurnosti, nastanku napetosti, gubitku volje i inicijative; da su tužioci napustili objekte u kojima su bili zarobljeni putem razmene uz prisustvo p redstavnika Međunarodnog Crvenog krsta, nakon čega su se vratili u Republiku H rvatsku; da su se tužioci 28. juna 2006. godine obraćali tuženoj sa zahtevom za naknadu štete, ali je njihov zahtev odbijen zbog zastarelosti, dok su tužbu u toj parnici podneli 23. novembra 2007. godine; da je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka prvostepeni sud utvrdio za sve tužioce, da su simptomi bolesti nastali u periodu do šest meseci , što predstavlja akutno stanje, a posle šest meseci simptomi bolesti su prešli u hronično, neograničeno stanje koje je zahtevalo tretman nadležnog psihijatra; da je za svakog od tužilaca dato u nalazu, kada je pregledan od strane nadležnog psihijatra, kada je bolest konačnog oblika, jer su pregledani i tretirani od strane neuropsihijatra na teritoriji Hrvatske. Dalje je navedeno: da je na osnovu ovako pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni s ud primenom materijalnog prava, odlučujući istovremeno i o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja, našao da je ovaj prigovor osnovan , zbog čega je odbijen kao neosnovan tužbeni zahteva tužilaca kojim je tražena isplata naknade nematerijalne štete na ime umanjenja opšteživotne aktivnosti, a saglasno član u 376 . Zakona obligacionim odnosima, za koji stav je prvostepeni sud dao jasne, dovoljne i u svemu bitnom za Apelacioni sud prihvatljive razloge; da se žalba tužilaca bazira na isticanju pogrešnog zaključka prvostepenog suda da je prigovor zastarelosti tužene osnovan, te da je potraživanje tužilaca zastarelo u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima ; da se ovakvi navodi ne mogu prihvatiti osnovanim, kod činjenice da je prvostepeni sud zauzeo pravilno stanovište da rokovi zastarelosti iz pomenutog člana 376. Zakona obligacionim odnosima , nastupaju kada svaki od vidova nematerijalne štete dobije oblik konačnog stanja, konkretno kod tužilaca kada je nastupilo umanjenje opšteživotne aktivnosti, odnosno kada je bolest iz akutnog prešla u hronično stanje; da kako je veštačenjem utvrđeno da su kod svih tužilaca simptomi bolesti postojali prvih šest meseci po izlasku iz zarobljeništva, nakon če ga prelazak u hronično stanje neograničeno, u kom trenutku bolest dobija oblik konačnog stanja, što je period 1992. – 1993: godina ; da je takođe pravilno zaključeno da je prigovor zastarelosti potraživanja osnovan, imajući pri tome u vidu da su tužioci imali mogućnosti obraćanja lekarima kak o u sabornim centrima, tako i na kon njihovih napuštanja, a što su prema sopstvenim kazivanjima i učinili, pa su o ova kvom svom stanju tužioci imali saznanja mnogo pre obraćanja sudu podnošenjem tužbe, ali su se pasivno držali u vezi štetnog događaja iz 1991. godine, pošto su se tužbom obratili sudu tek 20. novembra 2007. godine; da je u momentu podnošenja tužbe posttraumatski stresni poremećaj bio u hroničnoj fazi više od deset godina, budući je bolest dobila hronični tok protekom šest meseci od pojave simptoma , što je bilo to kom 1992. i 1993. godine, te je od tada do podnošenja tužbe protekao i objektivni rok zastarelosti iz člana 376. stav 2 . Zakona obligacionim odnosima, čime je prestao da teče subjektivni rok iz člana 376. stav 1 . Zakona obligacionim odnosima; da se pogrešna primena materijalnog prava, prema stanovištu žalbe, sastoji i u pogrešnom razmatranju prigovora zastarelosti sa stanovišta primene člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, čiju primenu je prvostepeni sud doveo u vezu samo sa učiniocima krivičnog dela uz isključenje u odnosu na državu kao odgovorno pravno lice; da se, međutim, ni ovakvi žalbeni navodi ne mogu prihvatiti kao osnovani; da je prvostepeni sud ocenjujući navode tužilaca u prvostepenom postupku pravilno zaključio da u konkretnom slučaju nema mesta primeni roka zastarelosti iz člana 377. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima, budući da nisu donete pravnosnažne osuđujuće presude kojima bi se utvrdilo postojanje krivičnog dela, kao i odgovornosti lica za učinjeno krivično delo, pri čemu ni tužioci nisu dokazali da su postojale procesne smetnje od trenutka izlaska iz zarobljeništva, a do podnošenja tužbe, zbog kojih je bilo nemoguće da protiv činioca krivičnog dela pokrenu postupak, a posebno kod činjenice da su neki od tužilaca u svojim iskazima navodili imena lica za koja su tvrdili da su nad njima izvršili psi hičko i fizičko nasilje, a nisu dokazali da su protiv ovih lica pokrenuli postupke; da, s uprotno navodima žalbe, Apelacioni sud nalazi da u ovom slučaju nije bilo uslova za primenu privilegovanih rokova zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, i u odnosu na državu kao odgovorno lice, a u smislu Načelnog pravnog shvatanja Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije utvrđenog na sednici od 27. decembra 1999. godine; da se prema stanovištu A pelacionog suda ne radi o identičnoj situaciji, budući da se Načelno pravno shvatanje odnosi na štete prouzrokovane krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. K3 Jugoslavije, pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje) u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN 22. maja 1992. godine, i s tim u vezi o građanskopravnoj odgovornosti Republike Srbije po principu objektivne odgovornosti u smislu čl. 173 . i 174 . Zakona obligacionim odnosima, što u konkretnoj situaciji nije slučaj.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosi oci ustavne žalbe, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377.) .

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosioci ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava zasnivaju na proizvoljnom tumačenju nalaza i mišljenja veštaka, proizvoljnoj primeni merodavnog prava, te na činjenici da je drugostepeni sud propustio da svoju odluku obrazloži sa jasnim i razumljivim razlozima.

Nasuprot tvrdnjama podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da materijalno pravo nije primenjeno na njihovu štetu. Naime, u obrazloženju osporene presude je navedeno da je kod tužilaca nastupilo umanjenje opšteživotne aktivnosti, u trenutku kada je bolest (poststresni traumatski poremećaj) iz akutnog prešla u hronično stanje, te kako je izvođenjem dokaza medicinskim veštačenjem utvrđeno da su se kod svih tužilaca simptomi bolesti pojavili u prvih šest meseci po izlasku iz zarobljeništva, nakon čega je usledio prelazak u hronično stanje, i to je trenut ak kada bolest dobija oblik konačnog stanja, a radi se o period u 1992. – 1993 . godina . Navedeno stanovište Apelacionog suda, koje u konkretnom slučaju prihva ta Ustavni sud, znači da je rok zastarelosti potraživanja naknade štete propisan članom 376. ZOO počeo da te če onog trenutka kada se najkasnije mogao ispoljiti konačan oblik bolesti ( 1992 – 1993. godin a). S obzirom na to da su se tužioci 28. juna 2006. godine obraćali tuženoj sa zahtevom za naknadu štete (trenutak kojim se prekida tok zastarelosti, ukoliko već nije nastupila, videti Odluku Ustavnog suda Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine) – 13 godina kasnije , zaključak Apelacionog suda o zastarelo sti potraživanj a naknade štete se ne iskazuje ni kao proizvoljan, niti arbitreran.

Što se tiče navoda u kojima je istaknuto da su sudovi u parnicama po tužbama pripadnika bivše Jugoslovenske Narodne Armije, vođenim radi naknade tzv. ratne štete primenili privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud ukazuje da je u tim slučajevima primenjivan privilegovani rok zastarelosti upravo iz razloga što je bilo nemoguće voditi krivični postupak protiv neposrednih štetnika zbog izvršenja krivičnog dela oružana pobuna, jer su ta lica bila nedostupna organima krivičnog gonjenja. Međutim, to ovde nije bilo slučaj, o čemu se izjasnio i Apelacioni sud. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na Stav koji je doneo na redovnoj sednici održanoj 7. jula 2011. godine koji se odnosi na rok zastarelosti za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom i glasi:

„U slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete.

Isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje.

U svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.“

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da se označeni navodi podnosilaca zasnivaju na pogrešnoj percepciji postojanja činjeničnog i pravnog identiteta između predmetnog parničnog postupka i parnica vođenih radi naknade tzv. ratne štete.

Što se tiče navoda da osporena presuda ne ispunjava standarde obrazložene sudske odluke, Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, koja nije izričito predviđena, odnosi i na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku, i to pravo je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90 od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Dakle, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud redovnog/vanrednog pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu da je Ustavni sud već ocenio da osporena presuda sadrži dovoljno i jasno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba zakona, to se ni navodi o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi sa stanovišta prava na pravično suđenje.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Kako povredu prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na navodima koji se, u suštini, odnose na povredu prava na pravično suđenje, te kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom nije povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane i tvrdnje o povredi označenog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode o povredi odredaba člana 25. Ustava, Ustavni sud podseća da označene odredbe garantuju nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i jemče da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Navedena jemstva se u odnosu na predstavnike državnih organa ogledaju prvenstveno u obavezi da se uzdrže od radnji kojima se povređuje psihički i fizički integritet lica koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora, odnosno da se uzdrže od izlaganja tog lica mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, a čime se osigurava poštovanje materijalnog aspekta ovog prava. S druge strane, postoji pozitivna obaveza nadležnih državnih organa koja podrazumeva da nadležni državni organ, u slučaju postojanja jasnih indicija da je lice koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora bilo izloženo nekom od oblika zlostavljanja, sprovede delotvornu, temeljnu, brzu i nezavisnu istragu koja bi trebalo da osigura identifikovanje i kažnjavanje odgovornih lica (videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Stanimirović protiv Srbije, predstavka broj 26088/06, od 18. oktobra 2011. godine, st. 39. i 40.). Ipak, sa aspekta Evropskog suda za ljudska prava, kada postoje navodi o napadu ili zlostavljanju u pritvoru ili zatvoru, pravni lek koji bi trebalo da bude iscrpljen za potrebe člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda uglavnom će biti građanska tužba za odštetu. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da su podnosioci ustavne žalbe u parnici podneli tužbene zahteve za naknadu štete, koji su odbijeni kao neosnovani, jer su potraživanja naknade štete zastarela, to nije moglo doći ni do povrede člana 25. Ustava, jer se pravo na uspeh u takvom postupku ne može garantovati, ukoliko za to nije bilo zakonskog osnova.

Vezano za istaknutu povredu prava pravnu sigurnost, odnosno prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud ukazuje da podnosioci ustavne žalbe ni su dostavil i dokaze da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluk e koja se osporava ustavnom žalbom . Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocima ustavne žalbe. Pored toga, Ustavni sud dodatno ukazuje da je u više svojih odluka prihvatio zaključke redovnih sudova prema kojima se rok zastarelosti naknade štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, računa od trenutka kada je (psihička) bolest postala hronična i tako poprimila oblik konačnog stanja, bez obzira na činjenicu da li su se podnosioci javljali lekaru, kada je bolest konstatovana od strane lekara, odnosno kada su saznali za bolest, te nezavisno od činjenice što lečenje nije završeno i što može trajati do kraja života. Dakle, Ustavni sud je izrazio stanovište u pogledu spornog pravnog pitanja – zastarelosti konkretne štete, koje se dosledno pridržava, a navedena praksa Suda nije mogla ostati nepoznata parničnim sudovima u Republici Srbiji.

Podnosioci ustavne žalbe p ovredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o nedelotvornosti tužbe za naknadu štete. Međutim, Ustavni sud ukazuje da su podnosioci u predmetnom postupku imali i iskoristili pravo na žalbu protiv prvostepene presude, o kojoj je odlučio nadležan apelacioni sud, čime im je omogućeno ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo, jer je prvostepena presuda preispitana od strane nadležnog višeg suda. To što su podnosioci ustavne žalbe nezadovoljni konačnim ishodom parničnog postupka, ne može biti dokaz o nedelotvornosti tužbe za naknadu štete, niti uticati na postojanje povrede prava na pravno sredstvo, posebno u situaciji kada je Ustavni sud našao da osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud nije našao osnov za tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da su osporen om presudom na bilo koji način diskriminisani. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi o tome da im je zbog nacionalne pripadnosti i „statusa civilnih lica“ povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi naknade štete zbog torture

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti