Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom sedamnaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u ponovljenom parničnom postupku koji je trajao 17 godina. Neefikasnost sudova, naročito u odlučivanju o predlogu za ponavljanje postupka, dovela je do ekstremnog odugovlačenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . S. iz Sopota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S . S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu P. 2087/10 (inicijalno u predmetu Opštinskog suda u Sopotu P. 512/93), povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz Sopota je , 10. oktobra 2012. godine , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio u predmetu Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu P. 2087/10 (inicijalno u predmetu Opštinskog suda u Sopotu P. 512/93).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je tužba podneta 1993. godine i da parnični postupak još uvek traje. Podnosilac je tražio naknadu štete koja mu je prouzrokovana neažurnim postupanjem redovnog suda.

Po ovoj ustavnoj žalbi formiran je predmet Ustavnog suda Už–7850/2012.

2. S. S . iz Sopota je , 1. maja 2014. godine , podneo , preko punomomoćnika P . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4340/13 od 13. marta 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz čl ana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu P. 2087/10 (inicijalno u predmetu Opštinskog suda u Sopotu P. 512/93). Tražio je naknadu nematerijalne štete.

Po ovoj ustavnoj žalbi formiran je predmet Ustavnog suda Už-3911/2014.

3. Ustavni sud je informacijom Su. 1/3 od 26. januara 2015. godine spojio postupke po navedenim ustavnim žalbama u predmet u Už -7850/2012, radi zajedničkog i istovremenog odlučivanja, s obzirom na to da se ustavne žalbe istog podnosioca odnose na isti parnični postupak.

4. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

5. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Mladenovcu – Sudska jedinica u Sopotu P. 73/08 (ranije P. 2087/10) , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac S. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 5. oktobra 1993. godine tužbu Opštinskom sudu u Sopotu protiv M.P. i drugih, radi utvrđenja prava svojine na nepokretnostima. Predmet je formiran pod brojem P. 512/93.

Na ročištu održanom 8. oktobra 1993. godine doneta je presuda na osnovu priznanja. Parnične stranke su se odrekle prava na žalbu protiv presude.

Tuženi R.P. i S.P. su 20. januara 1997. godine podneli Opštinskom sudu u Sopotu predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, jer njihovom navodnom punomoćniku nije bilo dato punomoćje da ih zastupa kao tužene, a samim tim ni da prizna tužbeni zahtev u njihovo ime.

Na ročištu održanom 3. novembra 1997. godine doneto je rešenje kojim je odbačen kao nedozvoljen predlog za ponavljanje postupka. Navedeno rešenje je dostavljeno punomoćniku tuženih 26. novembra 1997. godine.

Tuženi su 6. juna 2005. godine lično podneli žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Sopotu P. 512/93 od 21. novembra 1997. godine kojim je odbačen kao nedozvoljen njihov predlog za ponavljanje postupka.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8413/05 od 20. aprila 2006. godine usvojio žalbu tuženih, ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Opštinski sud u Sopotu je rešenjem P. 512/93 od 26. septembra 2006. godine dozvolio ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari, te je stavio van snage presudu na osnovu priznanja toga suda P. 512/93 od 8. oktobra 1993. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 16334/06 od 14. februara 2007. godine usvojio žalbu tužioca, ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, jer prvostepeni sud nije ispitao blagovremenost i dozvoljenost predloga za ponavljanje postupka.

Opštinski sud u Sopotu je rešenjem P. 512/93 od 22. maja 2007. godine dozvolio ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari, te je ponovo stavio van snage presudu na osnovu priznanja toga suda P. 512/93 od 8. oktobra 1993. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 11159/07 od 16. novembra 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje.

Prvostepeni postupak je nastavljen pred Opštinskim sudom u Sopotu u predmetu P. 9/08.

Opštinski sud u Sopotu je rešenjem P. 9/08 od 12. februara 2008. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, zbog smrti tuženog R.P.

Opštinski sud u Sopotu je rešenjem P. 9/08 od 13. marta 2008. godine nastavio prekinuti parnični postupak. Predmet je dobio novi broj P. 73/08.

Na ročištu održanom 19. novembra 2008. godine tužilac je tražio izuzeće postupajućeg sudije.

Predsednik Opštinskog suda u Sopotu je rešenjem Su. 13/08 od 24. novembra 2008. godine odbio kao neosnovan zahtev za izuzeće postupajućeg sudije.

Opštinski sud u Sopotu je presudom P. 73/08 od 4. marta 2009. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac je 6. maja 2009. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Beogradu. Postupak po žalbi je nakon reorganizacije sudova nastavljen pred Apelacionim sudom u Beogradu.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 11412/10 od 29. aprila 2010. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak, radi dopune postupka, s obzirom na to da u spisima predmeta nije postojalo punomoćje kojim je tužilac ovlastio punomoćnika da ga zastupa (ali je na zapisnicima konstatovano da je priloženo punomoćje).

Drugi osnovni sud u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu je rešenjem P. 2087/10 od 7. juna 2010. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužioca, jer je žalbu podnelo neovlašćeno lice – punomoćnik tužioca kome nije dato punomoćje za zastupanje.

Viši sud u Beogradu se rešenjem Gž. 21823/10 od 5. septembra 2012. godine oglasio nenadležnim da postupa po žalbi tužioca protiv prvostepenog rešenja, te je predmet ustupio Apelacionom sudu u Beogradu na dalje postupanje, s obrazloženjem da se u konkretnom slučaju ne radi o sporu male vrednosti.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R1. 494/12 od 26. oktobra 2012. godine odredio da je Viši sud u Beogradu stvarno nadležan da odluči o predmetnoj žalbi tužioca.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10406/12 od 13. marta 2013. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je prvostepeni sud trebalo da pozove tužioca radi izjašnjenja da li naknadno odobrava preduzete radnje punomoćnika, a imajući u vidu da je u toku celog postupka isto lice figuriralo kao punomoćnik tužioca.

Tužilac je 22. maja 2013. godine dao izjavu kojom odobrava prethodno preduzete radnje svog punomoćnika.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4340/13 od 13. marta 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Drugostepena presuda je dostavljena tužiocu 4. aprila 2014. godine.

Nakon podnošenja predloga za ponavljanje postupka bilo je zakazano 17 ročišta za glavnu raspravu (sedam ročišta je zakazano radi odlučivanja za predlogu o ponavljanju postupka), pri čemu tri ročišta nisu održana iz razloga vezanih za sam sud, a jedno ročište nije održano na predlog tuženih. Na održanim ročištima sproveden je dokazni postupak saslušanjem svedoka i parničnih stranaka.

6. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

7. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud najpre konstatuje da se postupak koji je vođen nakon što je dozvoljeno ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, ne može smatrati jedinstvenom celinom sa prethodno okončanim postupkom, jer je suština usvajanja predloga za ponavljanje postupka upravo da se čitav postupak koji je već pravnosnažno okončan – ponovi. Stoga se i ispunjenost propisanih pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe mora posmatrati odvojeno u odnosu na ova dva postupka.

Ustavni sud zatim konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka mora se uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ponovljenom parničnom postupku koji je vođen u predmetu Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu P. 2087/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Sopotu P. 512/93), relevant an je period od 20. januara 1997. godine, kada je podnet predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka, do 13. marta 2014. godine, kada je doneta osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4340/13. Dakle, ponovljeni predmetni parnični postupak je u ovom slučaju ukupno trajao 17 godina.

Ustavni sud smatra da se navedeno trajanje postupka ne može opravdati bilo kojim od činilaca. Sud ocenjuje da je neprihvatljivo sa aspekta standarda prava na suđenje u razumnom roku to što je o predlogu za ponavljanje postupka, kao vanrednom pravnom sredstvu , pravnosnažno odlučeno tek nakon više od deset godina od dana njenog podnošenja. Doduše, u ovom slučaju se ne može zanemariti činjenica da su tuženi tek nakon osam godina od dana dostavljanja prvostepenog rešenja o predlogu za ponavljanje postupka njihovom navodnom punomoćniku, podneli žalbu protiv tog rešenja i obavestili sud da lice koje je označeno kao njihov punomoćnik nije imalo punomoćje da ih zastupa, a samim tim ni da mu sud dostavlja rešenje o predlogu za ponavljanje postupka. Međutim, parnični sud je taj koji je imao prvenstvenu zakonsku obavezu da ispita da li postoji uredno punomoćje za zastupanje tuženih. Takođe, Ustavni sud ocenjuje da je neprihvatljivo sa aspekta standarda prava na suđenje u razumnom roku da je o podnosiočevoj žalbi protiv prvostepene presude meritorno odlučeno tek nakon pet godina od dana njenog podnošenja. Ovako dugo trajanje žalbenog postupka bilo je posledica pogrešnih procesnih odluka sudova - najpre Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu, a zatim i Višeg suda u Beogradu. Naime, prvostepeni sud je odbacio kao nedozvoljenu žalbu podnosioca , koja je izjavljena preko punomoćnika zbog nepostojanja punomoćja, iako je u spisima predmeta konstatovano da je priloženo punomoćje, dok se Viši sud u Beogradu pogrešno oglasio stvarno nenadležnim da postupa po žalbi podnosioca i ustupio predmet Apelacionom sudu u Beogradu, da bi Vrhovni kasacioni sud, u postupku rešavanja sukoba nadležnosti odlučio da je Viši sud u Beogradu nadležan da postupa i odlučuje o predmetnoj žalbi.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju što bržeg okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu P. 2087/10 (inicijalno u predmetu Opštinskog suda u Sopotu P. 512/93), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud najpre ukazuje da je o predlogu za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka pravnosnažno odlučeno deset godina nakon njegovog podnošenja (od 20. januara 1997. godine, kad su tuženi podneli predlog za ponavaljanje postupka, do 16. novembra 2007. godine, kada je pravnosnažno odlučeno o navedenom predlogu). Međutim, po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe u tom vremenskom periodu nije trpeo štetne posledice, jer je u prethodno pravnosnažno okončanom parničnom postupku doneta pravnosnažna i izvršna presuda na osnovu priznanja u njegovu korist i na osnovu te vrste izvršne isprave podnosilac je uknjižio svoje pravo svojine na spornim nepokretnostima. Pokrenuti postupak za ponavljanje pravnosnažno okončano g parničnog postupka i njegovo trajanje nisu imali nikakav pravni uticaj na podnosiočevo ostvareno subjektivno građansko pravo u prethodno okončanom parničnom postupku. Tek nakon pravnosnažnog usvajanja predloga za ponavljanje postupka i ukidanja pravnosnažne i izvršne presude na osnovu priznanja kojom je utvrđeno pravo svojine podnosioca na određenim nepokretnostima, ponovo je nastala potreba da podnosilac u parničnom postupku ostvari i zaštiti svoja subjektivna građanska prava. Faza ponovljenog postupka u kome je ponovno odlučivano o osnovanosti podnosiočevog tužbenog zahteva trajala je šest godina i četiri meseca. Imajući u vidu navedeno, kao i ukupnu dužinu trajanja predmetno g ponovljenog parničnog postupka, Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Kada je reč o prvobitnom parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Sopotu P. 512/93, Ustavni sud je utvrdio da je taj postupak pravnosnažno okončan donošenjem pravnosnažne presude na osnovu priznanja toga s uda P. 512/93 od 8. oktobra 1993. godine, dakle pre stupanja važećeg Ustava na snagu (8. novembra 2006. godine).

Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4340/13 od 13. marta 2014. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca koji se odnose na osporenu drugostepenu presudu ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporene parnične presude. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi , koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanja žalbe podnosi oca zbog neosnovanosti navoda sadržanih u njoj. U tom smislu su navodi podnosioca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njegovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice koju je vodio, te stoga ne mogu biti ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Kako podnosilac navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasniv a na identičnim razlozima koje je istica o u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje , a koji su razmatrani u prethodnoj tački obrazloženja, Sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo razmatra i sa aspekta povrede prava iz člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava.

U vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je osporenom drugostepenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na njegovu štetu, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije naveo, niti pružio dokaze da je na osnovu bilo kog njegovog ličnog svojstva diskriminisan u parničnom postupku.

11. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom sedamnaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti