Povreda prava na pravično suđenje u sporu o priznavanju razlučnog prava
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Privrednog apelacionog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da su privredni sudovi proizvoljno zanemarili pravnosnažno rešenje upravnog organa, čime su povredili pravo na pravično suđenje.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . M . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. septembra 2021. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba V. M . i utvrđuje da je presudama Privrednog suda u Nišu P. 807/16 od 18. januara 2017. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 1848/17 od 18. maja 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 1848/17 od 18. maja 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjav ljenoj protiv presude Privrednog suda u Nišu P. 807/16 od 18. januara 2017. godine .
3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. V. M . iz Niša izjavio je 29. juna 2018. godine, preko punomoćnika R . K, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Nišu P. 807/16 od 18. januara 2017. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1848/17 od 18. maja 2018. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je 29. aprila 2015. godine podneo zahtev RGZ Službi za katastar nepokretnosti Niš za upis hipoteke na nepokretnostima E. „Č .“ Niš, te da je isti organ 29. maja 2015. godine doneo rešenje o upisu založnog prava, ali da je načinio propust koji je ispravljen rešenjem od 3. juna 2015. godine; da je RGZ Služba za katastar nepokretnosti 25. novembra 2015. godine donela rešenje kojim je ispravila prethodno doneto rešenje i kao datum upisa hipoteke odredila dan podnošenja zahteva, 29. april 2015. godine; da je u konkretnom slučaju ispunjen uslov iz člana 49. stav 3. Zakona o stečaju za priz navanje njegovog razlučnog prava, jer je zahtev za upis hipoteke podneo u roku dužem od 60 dana pre otvaranja stečajnog postupka; da su sudovi pogrešno zaključili da je podnosilac razlučno pravo stekao 60 dana pre dana otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, zanemarujući pri tome rešenje RGZ - Službe za katastar nepokretnosti od 25. novembra 2015. godine, na osnovu koga je stekao razlučno pravo, odnosno činjenicu da iz tog rešenja proizlazi da je kao datum upisa hipoteke određen dan podnošenja zahteva za upis, a ne dan upisa; da je zaključak privrednih sudova zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava, a pre svega odredbe člana 128. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru, kojim je propisano da se upis u katastar nepokretnosti vrši danom donošenja rešenja kojim je upis dozvoljen sa dejstvom od momenta prijema zahteva . Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporen u presud u, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova za sastav ustavne žalbe.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene akte, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise p redmeta Privrednog suda u Nišu P. 807/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Privrednog suda u Nišu P. 807/16 od 18. januara 2017. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca , kojim je tražio da se prema tuženom E . d.o.o. E. „Č.“ Niš u stečaju utvrdi da je tužilac razlučni poverilac u iznosu od 618.499,02 dinara, a koje razlučno pravo je ustanovno rešenjem RGZ-Službe za katastar nepokretnosti Niš broj 952-02-9-1359/2015 od 25. novembra 2015. godine, te da t užiilac na taj način ima pravo odvojenog i prvenstvenog namirenja iz sredstava ostvarenih prodajom taksativno navedenih nepokretnosti ; stavom drugim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.
Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1848/17 od 18. maja 2018. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Nišu P. 807/16 od 18. januara 2017. godine, dok je u stavu drugom odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva utvrđenje da je tužilac razlučni poverilac u iznosu od 618.499,02 dinara, a koje razlučno pravo je ustanovno rešenjem RGZ-Službe za katastar nepokretnosti Niš broj 952-02-9-1359/2015 od 25. novembra 2015. godine, te da tužilac na taj način ima pravo odvojenog i prvenstvenog namirenja iz sredstava ostvarenih prodajom taksativno navedenih nepokretnosti; da je rešenjem Privrednog suda u Nišu St. 41/15 od 24. jula 2015. godine nad tuženim otvoren stečajni postupak u kome je tužilac blagovremeno prijavio potraživanj e na ime neisplaćenih minimalnih zarada, na ime kamate i na ime troškova upisa založnog prava; da mu je zaključkom o osporenim potraživanjima Privrednog suda u Nišu St. 41/15 od 17. marta 2016. godine priznato potraživanje i svrstano u kategoriju obezbeđenog potraživanja, ali da mu je osporeno razlučno pravo na imovini stečajnog dužnika; da je rešenjem RGZ-Službe za katastar nepokretnosti Niš broj 952-02-12-205/15 od 29. maja 2015. godine dozvoljen upis u listu nepokretnosti broj 72 KO Niš-Ć. K . založnog prava na osnovu zaključka Osnovnog suda u Nišu I. 4815/13 od 12. maja 2015. godine, a radi naplate novčanog potraživanja tužioca na nepokretnostima tuženog; da je rešenjem RGZ-Službe za katastar nepokretnosti Niš broj 952-02-12-205/15 od 3. juna 2015. godine utvr đeno da se ovim rešenjem menja rešenje od 29. maja 2015. godine tako da novo rešenje glasi da se dozvoljava upis u listu nepokretnosti broj 72 KO Niš-Ć. K . založnog prava i na osnovu zaključka Osnovnog suda u Nišu I. 5778/14 od 12. maja 2015. godine, što je propušteno rešenjem od 29. maja 2015. godine; da je rešenjem RGZ-Službe za katastar nepokretnosti Niš broj 952-02-12-205/15 od 25. novembra 2015. godine, koje je snabdeveno klauzulom izvršnosti utvrđeno da se istim dozvoljava upis u listu nepokretnosti broj 72 KO Niš-Ć. K . založnog prava na osnovu zaključaka Osnovnog suda u Nišu I. 4815/13, I.3269/13 i I.5778/14 sve od 12. maja 2015. godine, radi naplate novčanog potraživanja tužioca; da je u izreci rešenja od 25. novembra 2015. godine konstatovano da su rešenjem od 10. novembra 2015. godine brisane hipoteke upisane rešenj em od 3. juna 2015. godine, te da se ovim rešenjem ispravlja rešenje od 10. novembra 2015. godine i da se kao datum upisa hipoteka određuje 29. april 2015. godine, kao datum podnošenja zahteva za upis; da, prema stanovištu prvostepenog suda, rešenje Službe za katastar nepokretnosti od 25. novembra 2015. godine kojim je određeno da se kao datum upisa hipoteke na predmetnoj nepokretnosti određuje datum podnošenja zahteva, nema pravno dejstvo, jer je ovakav upis u suprotnosti sa odredbama o vremenu sticanja založnog prava, te da je upis razlučnog prava kod nadležne službe RGZ Niš izvršen u poslednjih 60 dana pre otvaranja stečajnog postupka.
U obrazloženju osporene presude dalje je navedeno : da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo; da je odlučna činj enica za utvrđenje razlučnog prava datum upisa založnog prava i datum otvaranja stečajnog postupka; da je u konkretnom slučaju po zahtevu za upis hipoteke od 29. aprila 2015. godine RGZ-Služba za katastar nepokretnosti Niš 29. maja 2015. godine izvršila upis hipoteke, te je taj datum merodavan prilikom odlučivanja o vremenu upisa založnog prava; da okolnost da je RGZ-Služba za katastar nepokretnosti Niš rešenjem od 25. novembra 2015. godine izmenila prethodno rešenje i kao momenat upisa hipoteke odredila dan podnošenja zaheva, bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, jer podnošenje zahteva samo po sebi nema konstitutivno dejstvo, već to dejstvo proizvodi samo rešenje o upisu prava.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Članom 128. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, broj 12/09) , koji je važio u vreme podnošenja zahteva podnosioca za upis založnog prava , a do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, broj 96/15), bilo je propisano da se upis u katastar vrši danom donošenja rešenja kojim je upis dozvoljen, uz upis po službenoj dužnosti zabeležbe radi činjenja vidljivim da rešenje o upisu nije konačno; da se upis nepokretnosti vrši i na osnovu drugostepenog rešenja kojim se dozvoljava upis i na osnovu sudske odluke iz upravnog spora, danom prijema drugostepenog rešenja, odnosno sudske odluke i da se pod upisom u slučajevima iz st. 1. i 2. ovog člana, podrazumeva i brisanje prava na nepokretnosti, kao i brisanje upisa izvršenog prvostepenim rešenjem koje je poništeno.
Zakonom o hipoteci („Službeni glasnik RS“, br. 115/05, 60/15, 63/15 – Odluka US i 83/15) propisano je da hipoteka nastaje upisom u nadležni registar nepokretnosti, na osnovu: ugovora ili sudskog poravnanja (ugovorna hipoteka); založne izjave (jednostrana hipoteka); zakon a (zakonska hipoteka) i sudske odluke (sudska hipoteka) (član 8. stav 1.) .
Članom 49. stav 1. i 3. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11, 71/12 – Odluka US, 83/14, 113/17, 44/18 i 95/18) propisano je da su razlučni poverioci poverioci koji imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri i imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih prodajom imovine, odnosno naplate potraživanja na kojoj su stekli to pravo i da razlučna prava stečena izvršenjem ili obezbeđenjem za poslednjih 60 dana pre dana otvaranja stečajnog postupka radi prinudnog namirenja ili obezbeđenja prestaju da važe i takvi poverioci nisu razlučni poverioci, a na osnovu rešenja stečajnog sudije, nadležni organ koji vodi odgovarajuće javne knjige, dužan je da izvrši brisanje ovako stečenih razlučnih prava.
Odredbom člana 12. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – odluka US, 74/13 – odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je da ako odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam da reši to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno.
Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 18/16) propisano je: da organ postupa na osnovu zakona, drugih propisa i opštih akata, da kada je zakonom ovlašćen da odlučuje po slobodnoj oceni, organ odlučuje u granicama zakonom datog ovlašćenja i saglasno cilju zbog koga je ovlašćenje dato (član 5. st. 1. i 2.); da rešenje protiv koga ne može da se izjavi žalba, niti pokrene upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su joj određene obaveze, može da se poništi, ukine ili izmeni samo u slučajevima koji su zakonom određeni (član 14).
Odredbama člana 3. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, br. 111/09) je propisano: da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita, da u upravnom sporu sud odlučuje i o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita, da sud u upravnom sporu odlučuje i o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih akata kada je to zakonom predviđeno, da se odredbe ovog zakona koje se odnose na upravni akt, primenjuju i na druge akte protiv kojih se može voditi upravni spor.
5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud kons tatuje da p odnosilac povredu označenog prava vidi u pogrešenom zaključivanju privrednih sudova o momentu sticanja založnog prava, a koje je posledica proizvoljnog tumačenja odredaba Zakona o državnom premeru i katastru, kao i zanemarivanja pravnosnažnog rešenja RGZ-Službe za katastar nepokretnosti Niš.
Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe, da je za posledicu imala povredu ustavnih prava.
Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak vođen radi utvrđenja razlučnog prava tužioca (ovde podnosioca ustavne žalbe) na nepokretnostima tuženog. Tokom postupka kao sporno postavljalo se pitanje da li je tužilac založno pravo stekao u poslednjih 60 dana pre otvaranja stečajnog postupka nad tuženim. Dakle, u predmetnom parničnom postupku kao prethodno pitanje postavilo se pitanje momenta sticanja založnog prava tužioca na nepokretnostima tuženog.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud najpre podseća da je razlučni poverilac lice koje ima založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja, ili pravo odvojenog namirenja nad stvarima i pravima stečajnog dužnika o kojima se vode javne knjige ili registri. Založno pravo jeste stvarno pravo na tuđoj stvari na osnovu kojeg poverilac može naplatiti svoje potraživanje iz vrednosti založene stvari pre ostalih poverilaca, ako dužnik ne ispuni svoju dospelu obavezu. Razlučni poverioci su privilegovani poverioci u odnosu na neobezbeđene poverioce, jer su u poziciji da svoje potraživanje namire iz vrednosti založene stvari i kada su ostali poverioci takve mogućnosti delimično ili u potpunosti lišeni. Ovo iz razloga što pravila odvojenog namirenja podrazumevaju isključenje od namirenja potraživanja svih ostalih neobezbeđenih poverilaca do potpunog izmirenja dospele obaveze prema razlučnom poveriocu. Založno pravo može nastati na osnovu pravnog posla (ugovora), zakona ili sudske odluke. Pravni posao, zakon i sudska odluka predstavljaju pravni osnov (iustus titulus), dok je predaja (kada je predmet zaloge pokretna stvar), odnosno upis tih prava u odgovarajućoj javnoj knjizi (kada se zaloga stiče na nepokretnosti) način sticanja (modus aquirendi) ovih prava.
Ustavni sud dalje ističe da se priznanje razlučnog prava, prava odvojenog i prvenstvenog namirenja odnosno samog statusa razlučnog poverioca mora posmatrati u svetlu odredbe pomenutog člana 49. stav 3. Zakona o stečaju. Smisao navedene zakonske odredbe je upravo zaštita poverilaca, s obzirom na moguće zloupotrebe stečajnog dužnika, koji bi, u situaciji kada je otvaranje stečaja postalo izvesno, svoju imovinu mogao fiktivno opteretiti i na taj način osujetiti interese poverilaca. Naime, iz navedene odredbe proizlazi da treba razlikovati založna prava koja su stečena izvršenjem ili obezbeđenjem u poslednjih 60 dana pre dana otvaranja stečajnog postupka, jer ona prestaju da važe otvaranjem stečajnog postupka i založna prava koja su stečena u periodu više od 60 dana pre dana otvaranja stečajnog postupka. Za utvrđivanje od kakvog je značaja otvaranje stečajnog postupka na založno pravo, relevantna je činjenica da li je i kada je ono stečeno, jer od toga zavisi da li na osnovu njega založni poverilac stiče status razlučnog poverioca ili se založno pravo gubi i briše.
Ocena ispunjenosti uslova za upis založnog prava u javne knjige u nadležnosti je Republičkog geodetskog zavoda.
Ustavni sud ukazuje da je na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine doneo Odluku Už-3730/2018 kojom je usvojio ustavnu žalbu V. M . i utvrdio da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5773/17 od 7. februara 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, poništio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 5773/17 od 7. februara 2018. godi ne i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Nišu P. 410/17 od 30. avgusta 2017. godine. Ustavni sud napominje da je podnositeljka ustavne žalbe u predmetu Už-3730/2018 takođe bila zaposlena u E. d.o.o. E. „Č.“ Niš u stečaju, te da je 30. aprila 2015. godine podnela zahtev RGZ Službi za katastar nepokretnosti Niš za upis hipoteke na nepokretnostima E. „Č .“ Niš (dan nakon što je ovde podnosilac ustavne žalbe podneo isti zahtev), da je isti organ 20. maja 2015. godine doneo rešenje o upisu zabeležbe rešenja o izvršenju (u roku dužem od 60 dana pre dana otvaranja stečaja nad privrednim društvom E. „Č .“ Niš), a ne o upisu hipoteke, kao što je zahtevom traženo, dok je upis hipoteke izvršen rešenjem od 29. maja 2015. godine (istog dana kao i podnosiocu ustavne žalbe u ovom predmetu) . Ustavni sud je u obrazloženju Odluke Už-3730/2018 od 16. jula 2020. godine istakao da podnositeljka ustavne žalbe ne može snositi štetne posledice zbog učinjenog propusta Službe za katastar nepokretnosti kao nadležnog organa koji nije na adekvatan način postupio po podnetom zahtevu, te je rešenjem od 20. maja 2015. godine umesto upisa založnog prava izvršio upis zabeležbe rešenja o izvršenju.
Ustavni sud ukazuje da je inicijalno činjenično i pravno stanje u predmetu Suda Už-3730/2018 identično sa činjeničnim i pravnim stanjem u ovom predmetu Už-7851/2018. Međutim, između predmeta Už-3730/2018 i ovog predmeta Už-7851/2018, postoji razlika koja opravdava drugačije obrazloženje Ustavnog suda u ovom predmetu.
Naime, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe zahtev za upis založnog prava podneo je 29. aprila 2015. godine (dan pre podnositeljke u predmetu Už-3730/2018) RGZ Služba za katastar nepokretnosti Niš je rešenje o traženom upisu založnog prava donela 29. maja 2015. godine ( što je period kraći od 60 dana pre dana otvaranja postupka stečaja nad E. „Č .“ Niš), to rešenje je ispravljeno rešenjem od 25. novembra 2015. godine tako što je utvrđeno da je hipoteka upisana sa datumom 29. april 2015. godine – kao danom podnošenja zahteva za upis založnog prava i isto rešenje je konačno i pravnosnažno.
P rimenjujući odredbe Zakona o državnom premeru i katastru, Zakona o hipoteci i Zakona o stečaju, u osporenoj presudi je zauzeto stanovište da podnošenje zahteva za upis založnog prava nije odlučna činjenica u ovoj pravnoj stvari, već da su odlučne činjenice za utvrđenje razlučnog prava datum upisa založnog prava kao i datum otvaranja stečaja. Kako je rešenje o upisu založnog prava RGZ Službe za katastar nepokretnosti Niš doneto 29. maja 2015. godine, to sudovi zaključuju da je tužilac založno pravo na nepokretnostima koje su u svojini dužnika stekao navedenog datuma, što znači u periodu kraćem od 60 dana, pre dana otvaranja stečajnog postupka na d tuženim (24. jula 2015. godine), zbog čega je odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za priznanje razlučnog prava .
Ustavni sud ukazuje da je u osporenoj presudi Privredni apelacioni sud k onstatovao i to da je nadležni državni organ - RGZ Služba za katastar nepokretnosti Niš, doneo novo rešenje od 25. novembra 2015. godine kojim je ispravljeno prethodno rešenje i kao momenat upisa hipoteke određen dan podnošenja zahteva - 29. april 2015. godine , ali nalazi da je navedena okolnost bez uticaja na drugačiju odluku, jer, saglasno odredbi člana 128. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru, podnošenje zahteva samo po sebi nema konst itutivno dejstvo, već to dejstvo proizvodi samo rešenje o upisu prava.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da su privredni sudovi svojim tumačenjem odredaba Zakona o državnom premeru i katastru na štetu podnosioca ustavne žalbe de facto stavili van snage pravnosnažni upravni akt. To dalje otvara pitanje dejstva upravnog akta u parnici, kao i granice pravnosnažnosti akata donetih u upravnom postupku. U ovom slučaju se radilo o parnici u kojoj je meritorna odluka zavisila od upravnopravnog pitanja rešenog pravnosnažnim rešenjem upravnog organa od 25. novembra 2015. godine .
Polazeći od odredbe člana 12. stav 1. ZPP, kojom je propisano da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, a contrario se nameće zaključak da je sud vezan rešenjem upravnog organa. Sud je u parnici ovlašćen da sam reši prethodno pitanje o kome ne postoji pravnosnažna odluka suda ili drugog nadležnog organa. Drugim rečima, sud takvo ovlašćenje nema ako odluka drugog (u ovom slučaju upravnog) organa o pitanju od prejudicijalnog značaja već postoji. Ovakva regulativa se zasniva na temelju podele nadležnosti između sudstva i uprave u primeni zakona. Posledica takve podele je dužnost sudova da poštuju pravnosnažne upravne akte, upravo zbog potrebe održavanja jedinstva pravnog sistema, reda i sigurnosti u pravnim odnosima. Nezavisnost sudstva od uprave ne može ići dotle da parnični sud ignoriše odgovor koji o pitanju postojanja jednog odnosa daje upravni organ .
Imajući u vidu to da se o zakonitosti konačnih upravnih akata može odlučivati sud samo u upravnom sporu, stanovište parničnog suda o tome da je organ uprave koji je doneo rešenje koje je postalo pravnosnažno , pogrešno primenio relevantne odredbe Zakona o državnom premeru i katastru, ne oslobađa ga obav eze da poštuje takav pravni akt.
Sledom iznetog, stav privrednih sudova da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje postojanja razlučnog prava podnosioca na nepokretnostima tuženog, predstavlja izraz arbitrarnog presuđenja, a posledica toga je da je osporenim aktima podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.
Polazeći od navedenog, kao i potrebe da bivši radnici E. „Č .“ Niš budu doveden i u isti pravni položaj u pogledu mogućnosti da u stečajnom postupku koji se vodi nad tim privrednim društvom ostvare pravo da kao razlučni poverioci naplate svoje potraživanje iz vrednosti založene stvari, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 i 103/15) u tački 1. izreke utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1848/17 od 18. maja 2018. godine i određivanjem da Privredni apelacioni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Nišu P. 807/16 od 18. januara 2017. godine, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajem čenog članom 32. stav 1. Ustava, i da je odredio otklanjanje štetnih posledica.
8. Odlučujući o istaknutom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev, odlučujući kao u tački 3. izreke.
9. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).
10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.