Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse u sporovima o faktičkoj eksproprijaciji

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud u Kragujevcu je, suprotno svojoj ranijoj praksi, odbio tužbeni zahtev zbog nedostatka pasivne legitimacije javnog preduzeća, bez obrazloženja za promenu stava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7852/2016
31.05.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi M. P . i D. P, obojic e iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i D . P . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1127/16 od 19. jula 2016. godine i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. P . i D . P . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1127/16 od 19. jula 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . i D . P , obojica iz Ivanjice, podneli su Ustavnom sudu, 17. oktobra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1127/16 od 19. jula 2016. godine, zbog povrede čl. 16. i 18. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Podnosioci ustavne žalbe su se istovremeno pozvali i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su podnosioci podneli tužbu radi naknade za izuzeto zemljište koje je obuhvaćeno ulicom protiv tuženih Javnog preduzeća „D.“ Ivanjica i Republike Srbije ; da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev, dok je drugostepeni sud – Apelacioni sud u Kragujevcu presudom Gž. 2380/13 od 19. novembra 2013. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev , sa obrazloženjem da izgradnjom ulice opština nije stekla pravo upravljanja i raspolaganja spornim zemljištem; da je Odlukom Ustavnog suda Už-472/2014 od 25. februara 2016. godine usvojena ustavna žalba pok. Mi. P, pravnog prethodnika D . P, kao i M . P . i utvrđeno da je presudom Apelacionog sud a u Kragujevcu Gž. 2380/13 od 19. novembra 2013. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, te je poništena navedena drugostepena presuda i naloženo Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku o žalbi prvotuženog Javnog preduzeća „D .“ Ivanjica izjavljenoj protiv prvostepene presude; da je Apelacioni sud u Kragujevcu, postupajući po navedenoj Odluci Ustavnog suda, doneo osporenu presudu Gž. 1127/16 od 19. jula 2016. godine u kojoj je konstatovano da je izvršena faktička eksproprijacija zemljišta podnosilaca ustavne žalbe, ali da Javno preduzeće „D .“ Ivanjica nije krajnji korisnik izuzetog zemljišta, zbog čega postoji nedostatak pasivne legitimacije tuženog, te da nije u obavezi da izvrši plaćanje naknade za takvo zemljište; da je uz ustavnu žalbu od 14. januara 2014. godine, povodom koje je formiran predmet Už-472/2104 , podneta dokumentacija iz koje se može utvrditi da su sudovi, čak i Apelacioni sud u Kragujevcu, u više predmeta obavezivali Javno preduzeće „D .“ Ivanjica da isplati ovu vrstu naknade.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci pok. Mi. P , pravni prethodnik D . P . i M , P, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su Osnovnom sudu u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici tužbu protiv tuženih Javnog preduzeća „D.“ Ivanjica i Republike Srbije, radi isplate naknade za trajno izuzete katastarske parcele koje predstavljaju deo ulice.

Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici je presudom P. 344/12 od 18. januara 2013. godine usvojio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž. 2380/13 od 19. novembra 2013. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. U obrazloženju ove drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da činjenica da sporni deo zemljišta koji je obuhvaćen ulicom nije izuzet u postupku eksproprijacije, te da tužiocima nije dosuđena naknada za oduzeto zemljište, sama po sebi, ne daje pravo tužiocima na naknadu za to zemljište, jer izgradnjom navedenih internih saobraćajnica opština nije stekla pravo upravljanja i raspolaganja spornim delovima predmetnih parcela.

Ustavni sud je, na sednici održanoj 25. februara 2016. godine, doneo Odluku Už-472/2014 kojom je, u tački 1. izreke, usvojio ustavnu žalbu pok. Mi. P , pravnog prethodnika D. P . i M . P . i utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2380/13 od 19. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je, u tački 2. izreke, poništio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2380/13 od 19 . novembra 2013. godine i naložio Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku o žalbi prvotuženog Javnog preduzeća „D .“ Ivanjica podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 344/12 od 18. januara 2013. godine. U navedenoj Odluci je, između ostalog, navedeno: da Ustavni sud smatra da je u ustavnopravnom smislu neprihvatljiv stav drugostepenog suda iznet u osporenoj presudi da podnosioci ustavne žalbe nemaju pravo na isplatu naknade za zemljište čiji su zemljišno-knjižni (sada katastarski) vlasnici, a koje je urbanističkim planom predviđeno za ulicu; da se sporno zemljište više ne može smatrati privatnim putem, već se radi o ulici koja je po Zakonu o javnoj svojini dobro u opštoj upotrebi u svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi (doduše podnosioci ustavne žalbe nisu podneli tužbu protiv Opštine Ivanjica); da s obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica, to se S ud nije upuštao u razmatranje navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

Postupajući po Odluci Ustavnog suda Už-472/2014 od 25. februara 2016. godine, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 1127/16 od 19. jula 2016. godine preinačio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 344/12 od 18. januara 2013. godine u stavovima prvom i četvrtom njene izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca Mi. P . i M. P , ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi isplate naknade za trajno izuzete katastarske parcele. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da se prvostepeni sud pravilno pozvao na odredbe Zakona o eksproprijaciji, međutim tužbeni zahtev nije usmeren prema opštini Ivanjica, već prema Javnom preduzeću „D.“ Ivanjica, što Ustavni sud samo konstatuje u obrazloženju svoje Odluke Už-472/2014 od 25. februara 2016. godine , bez upuštanja u pitanje pasivne legitimacije u konkretnom slučaju i pravilnog označavanja tuženog u sporu; da je tužiocima nesumnjivo izvršeno faktičko izuzimanje zemljišta iz svojine bez donošenja odluke o izuzimanju, ali da tuženo Javno preduzeće „D.“ Ivanjica nije krajnji korisnik izuzetih zemljišta, da bi saglasno odredbi člana 33. Zakona o eksproprijaciji, bil o u obavezi da tužiocima plati naknadu za zemljište, te da iz tih razloga postoji nedostatak pasivne legitimacije na strani tuženog.

Osnovni sud u Ivanjici je rešenjem O. 89/15 od 25. juna 2015. godine oglasio D. P, ovde podnosioca ustavne žalbe, za naslednika na zaostavštini zaveštaoca M i. P.

Presudama Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1165/11 od 5. jula 2011. godine i Gž. 429/12 od 11. maja 2012. godine , kao i presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1031/11 od 15. juna 2011. godine, koje su dostavljene kao dokaz različitog postupanja drugostepenog suda u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, pravnosnažno je obavezano Javno preduzeće „D .“ Ivanjica radi isplate naknade za trajno izuzete katastarske parcele tamo tužilaca .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama člana 10. stav 7. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 88/11 i 105/14), koji je stupio na snagu 6. oktobra 2011. godi ne, pored ostalog, propisano je da su dobra u opštoj upotrebi u svojini Republike Srbije, izuzev puteva II reda, koji su u svojini autonomne pokrajine na čijoj teritoriji se nalaze, kao i izuzev nekategorisanih puteva, opštinskih puteva i ulica (koje nisu deo autoputa ili državnog puta I i II reda) i trgova i javnih parkova, koji su u svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalaze (stav 7.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), jedan od osnovnih aspekata vladavine prava poštovanje načela pravne sigurnosti koje podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način. Postojanje različitih odluka suda poslednje instance u istovetnim slučajevima može dovesti do povrede pomenutog načela u odsustvu mehanizma koji bi osigurao jednoobraznost u odlučivanju (videti presudu ESLjP Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine, st. 36-39.). Pored toga, ESLjP je istakao da države potpisnice Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda imaju obavezu da organizuju svoj pravni sistem tako da izbegnu donošenje različitih odluka (videti presudu Vrioni i drugi protiv Albanije, od 24. marta 2009. godine, stav 58.). S druge strane, Ustavni sud je imao u vidu i da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (videti presudu ESLjP Unedic protiv Francuske, od 18. decembra 2008. godine, stav 74.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da je osporenom presudom Apelacionog sud a u Kragujevcu Gž. 1127/16 od 19. jula 2016. godine pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe, radi isplate naknade za trajno izuzete katastarske parcele, sa obrazloženjem da je podnosiocima nesumnjivo izvršeno faktičko izuzimanje zemljišta, ali da tuženo Javno preduzeće „D.“ Ivanjica nije krajnji korisnik izuzetih zemljišta, te da iz tih razloga postoji nedostatak pasivne legitimacije na strani tuženog. S druge strane, taj isti drugostepeni sud je, u postupcima okončanim presudama Gž. 1165/11 od 5. jula 2011. godine i Gž. 429/12 od 11. maja 2012. godine, koje je podnosilac dostavio kao dokaz različitog postupanja, pra vnosnažno obavezao Javno preduzeće „D.“ Ivanjica radi isplate naknade tužiocima za tr ajno izuzete katastarske parcele. U prilog različitog postupanja, podnosilac je dostavio i presudu Višeg suda u u Užicu Gž. 1031/11 od 15. juna 2011. godine kojom je, takođe, pravnosnažno obavezano Javno preduzeće „D .“ Ivanjica radi isplate naknade za trajno izuzete katastarske parcele. Dakle, Apelacioni sud u Kragujevcu je (kao i Viši sud u Užicu) , u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, donosio različite odluke, i to tako što je pre donošenja osporene presude Gž. 1127/16 od 19. jula 2016. godine, doneo više presuda kojima je pravnosnažno usvojio tužbene zahteve tužilaca kojima je obavezano Javno preduzeće „D.“ Ivanjica radi isplate naknade za trajno izuzete katastarske parcele. Ustavni sud napominje da ne dovodi u pitanje pravo redovnih sudova da promene svoju ustanovljenu praksu, ali su, u tom slučaju, dužni da u obrazloženjima svojih odluka navedu razloge koji su doveli do odstupanja, posebno u situaciji kada se radi o sudu poslednje instance u postupku , kako ne bi došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Kragujevcu, donošenjem različitih odluka povodom pitanja pasivne legitimacije Javnog preduzeć a „D .“ Ivanjica u sporu radi isplate naknade za trajno izuzete katastarske parcele, podnosioce ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj u odnosu na tužioce čiji su tužbeni zahtevi usvojeni. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.) , u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud najpre ukazuje da je Odlukom Už-472/2014 od 25. februara 2016. godine usvojio ustavnu žalbu pok. Mi. P, pravno g prethodnika D. P . i M . P . i utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2380/13 od 19. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, zbog ustavnopravno neprihvatljivog stav a drugostepenog suda da podnosioci ustavne žalbe nemaju pravo na isplatu naknade za izuzeto zemljište sa obrazloženjem da „ opština nije stekla pravo upravljanja i raspolaganja spornim delovima predmetnih parcela“. U navedenoj Odluci, Sud je konstatovao da kada je zemljište urbanističkim planom predviđeno za ulicu, to zemljište po sili zakona postaje sredstvo u javnoj svojini, u konkretnom slučaju u javnoj svojini jedinice lokalne samouprave koja zbog toga ima zakonsku obavezu da isplati odgovarajuću naknadu podnosiocima . U navedenoj Odluci, Ustavni sud se nije upuštao u pitanje pasivne legitimacije prvotuženog Javnog preduzeća „D .“ Ivanjica, s tim što je konstatovao da podnosioci ustavne žalbe nisu podneli tužbu protiv Opštine Ivanjica, ostavljajući time na ocenu redovnom sudu da utvrdi od kakvog je pravnog značaja činjenica da tužba nije podneta protiv jednice lokalne samouprave – Opštine Ivanjica.

Postupajući po Odluci Ustavnog suda Už-472/2014 od 25. februara 2016. godine, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 1127/16 od 19. jula 2016. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca , radi isplate naknade za trajno izuzete katastarske parcele sa obrazloženjem da je podnosiocima ustavne žalbe nesumnjivo izvršeno izuzimanje zemljišta, ali da tuženo Javno preduzeće „D.“ Ivanjica nije krajnji korisnik izuzetih zemljišta, te da iz tih razloga postoji nedostatak pasivne legitimacije na strani tuženog , koji zbog toga nema obavezu da podnosiocima ustavne žalbe plati naknadu za zemljište. Ustavni sud ocenjuje da je ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda ustavnopravno prihvatljivo, s obzirom na to da je u samoj Odluci Už-472/2014 od 25. februara 2016. godine utvrđeno da kad zemljište planskim aktom jedinice lokalne samouprave bude određeno za lokalni put, put drugog ili trećeg reda ili ulicu, od tog momenta to zemljište po sili zakona postaje sredstvo u javnoj svojini, u konkretnom slučaju u javnoj svojini jedinice lokalne samouprave – opštine Ivanjica i da, stoga , upravo jedinica lokalne samouprave ima obavezu da zemljište koje je postalo sredstvo javne svojine izuzme iz poseda ranijeg korisnika, i da za to isplati odgovarajuću naknadu . Navedeno pravno stanovište ima svoj pravni osnov u odredbi člana 7. Zakona o javnoj svojini .

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1127/16 od 19. jula 2016. godine podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2 . izreke.

7. Kako podnosioci navode o povredi prava iz člana 58. i člana 36. stav 2. Ustava zasnivaju na identičnim razlozima k oje su isticali u prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje, a koji su razmatrani u prethodno j tački obrazloženja, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava iz člana 58. i člana 36. stav 2. Ustava.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse u sporovima o faktičkoj eksproprijaciji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti