Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Apelacionog suda jer je sud bez obrazloženja preinačio prvostepenu odluku o odgovornosti za štetu, pogrešno pripisujući prvostepenom sudu zaključak o podeljenoj odgovornosti koji taj sud nije doneo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Bogdanovića iz Velike Brisanice, opština Kučevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Bogdanovića i utvrđuje da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1591/12 od 8. avgusta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno č lanom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1591/12 od 8. avgusta 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6361/10 od 13. februara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1 Dragan Bogdanović iz Velike Brisanice, opština Kučevo, preko punomoćnika Predraga Stojkovića, advokata iz Beograda, podneo je, 11. oktobra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1591/12 od 8. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1 . Ustava Republike Srbije.

Ustavna žalba je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu kojom je delimično preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6361/10 od 13. februara 2012. godine, tako što je tužiocu – ovde podnosiocu ustavne žalbe dosuđen umanjeni iznos naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti, a tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, straha i duševnih bolova zbog naruženosti je odbijen. U ustavnoj žalbi se navodi da osporena presuda predstavlja očigledno pogrešnu (čak tendencioznu) primenu zakona; da je u obrazloženju drugostepene presude navedeno da je prvostepeni sud zaključio da postoji podeljena odgovornost učesnika u saobraćajnom udesu, a da je taj stav Apelacionog suda u Novom Sadu „apsolutno netačan“ i ne odgovara sadržaju prvostepene presude; da je Apelacioni sud u Novom Sadu prvo našao da je prvostepena presuda „doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, na podlozi potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja“, pa se postavlja pitanje na osnovu kojih dokaza je drugostepeni sud našao da postoji podeljena odgovornost učesnika u saobraćajnom udesu, ako je Osnovni sud u Novom Sadu na podlozi potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja izričito na stavu da nema propusta na strani tužioca; da je Apelacioni sud u Novom Sadu trebalo da odbije žalbu kao neosnovanu i potvrdi prvostepenu odluku, budući da tokom postupka po žalbi nije našao ni jedan od razloga koji bi bili od značaja za donošenje drugačije odluke prvostepenog suda u odnosu na ožalbenu presudu; da su podnosiocu ustavne žalbe povređena ustavna prava, budući da ovakvim postupanjem Apelacionog suda u Novom Sadu nije pravično, ni u razumnom roku raspravljeno i odlučeno o njegovim pravima, niti ima jednaku zaštitu prava pred sudovima. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da su osporenom presudom povređena navedena ustavna prava podnosioca, da naloži Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovo odluči o žalbi tuženog protiv prvostepene presude, te da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6361/10 od 13. februara 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe i u stavu prvom izreke obavezan je tuženi DDOR „Novi Sad“ a.d. iz Novog Sada da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 536.500 dinara, i to za pretrpljene fizičke bolove iznos od 59.000 dinara, za pretprljeni strah iznos od 53.000 dinara, za pretprljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 17.000 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 407.500 dinara, kao i da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 234.980 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 13. februara 2012. godine, tj. od dana presuđenja do isplate, a u stavu drugom izreke odbijen tuženi zahtev za naknadu nematerijalne štete u delu preko iznosa dosuđenih stavom prvim i u celosti odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na biciklu sa pomoćnim motorom.

U obrazloženju prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je o okolnostima pod kojima je došlo do predmetnog udesa, učesnicima istog, te stepenu oštećenja bicikla sa motorom, sud zaključio na osnovu saobraćajnog veštačenja i iskaza veštaka saobraćajne struke; da je sud nalaz i iskaz ovog veštaka u celosti prihvatio, jer je jasno dat o okolnostima o kojima se veštak mogao izjasniti na osnovu postojećih tehničkih i materijalnih parametara, a ni parnične stranke nisu imale primedbe na njegov nalaz; da je pri tome sud imao u vidu i da među parničnim strankama nije bilo sporno da je tužilac u momentu nezgode bio započeo radnju skretanja od desne ka levoj ivici kolovoza, a što proizlazi i iz iskaza veštaka prema kome je u momentu kontakta prednji točak bicikla sa motorom bio prešao razdelnu liniju kolovoza; da je sud utvrdio da je tuženi tužiocu u vansudskom postupku, dana 26. oktobra 2009. godine, na ime naknade štete iz predmetnog saobraćajnog udesa isplatio ukupan iznos od 423.500 dinara i to na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove iznos od 91.000 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 77.000 dinara, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 192.500 dinara i za duševne bolove zbog naruženosti iznos od 63.000 dinara; da je ova isplata u vansudskom postupku izvršena uz primenu principa saodgovornosti tužioca u nastanku predmetnog udesa od 30% jer je prema obrazloženju ove ponude za isplatu naknade nematerijalne štete koja je navedenog dana i isplaćena tužiocu, tužilac u navedenoj srazmeri doprineo nastanku udesa zbog činjenice da je bez osmatranja saobraćajne situacije iza sebe i propuštanja putničkog vozila koje je vršilo preticanje doprineo obimu posledica u saobraćajnoj nezgodi. U obrazloženju prvostepene presude se, dalje, navodi: da je utvrđeno da je tužilac u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi, u kojoj je učestvovao i osiguranik tuženog, koja se dogodila 2. avgusta 2005. godine u mestu Velika Bresnica, odnosno Rabrovo, na magistralnom putu M-24, pretrpeo teške telesne povrede; da tuženi nije sporio svoju pasivnu legitimaciju u ovom postupku, ali je isticao prigovor podeljene odgovornosti na strani tužioca, jer se tužilac spornom prilikom nije uverio da može bezbedno da izvrši radnju skretanja ulevo, te nije usporio odnosno zaustavio vozilo, te pogledom unazad proverio da li ima vozila u sustizanju, pa tek tada krenuo u skretanje i izlazak sa kolovoza, te je zbog neproveravanja saobraćajne situacije doveo sebe i druge učesnike u saobraćaju u opasnu situaciju, iako je imao mogućnosti da izbegne kontakt propuštanjem vozila u sustizanju; da, međutim, imajući u vidu okolnosti pod kojima se desio udes, ponašanje učesnika ovog udesa neposredno pre udesa, posebno činjenicu da se osiguranik tuženog spornom prilikom kretao duplo većom brzinom od dozvoljene na toj deonici puta, te da bi sudar izbegao čak i u situaciji da se kretao brzinom od 90km/h, a da je, sa druge strane, osiguranik tuženog neposredno pre sudara upravljao vozilom brzinom od 120km/h, da je preglednost puta prema utvrđenim činjenicama bila dobra, da je u momentu sudara tužilac već započeo radnju skretanja, odnosno u momentu kontakta prednji točak bicikla sa motorom prešao je razdelnu liniju kolovoza, sud smatra da nema propusta na strani tužioca; da iz činjeničnog utvrđenja ne proizlazi da je tužilac na bilo koji način doprineo nastanku ovog udesa, on se pravilno kretao, dozvoljenom brzinom, za razliku od osiguranika tuženog koji se kretao iza njega, te kako se veštak na osnovu materijalnih dokaza nije mogao izjasniti o udaljenosti putničkog automobila od mesta sudara kada je tužilac započeo radnju skretanja, a samim tim ni da li je tužilac mogao pogledom nazad zaključiti da li ovu radnju može izvrišti na bezbedan način, to se ne može zaključiti o postojanju propusta tužioca na koje je ukazao tuženi; da je, pri tome, tuženi prihvatio u celosti nalaz veštaka saobraćajne struke iz koga, međutim, ne proizlaze propusti tužioca, na ove okolnosti nije predlagao druge dokaze, te kako tuženi nije dokazao da je tužilac imao mogućnost da pogledom nazad proveri saobraćajnu situaciju pre namere skretanja, to su navodi tuženog o postojanju podeljene odgovornosti neosnovani; da je u vezi sa ovim prigovorom tuženog sud imao u vidu i da je parnični sud vezan za izreku, a ne činjenični osnov krivične presude (član 13. Zakona o parničnom postupku), kao i činjenicu da se parnične stranke nisu saglasile o korišćenju u ovoj parnici sobraćajnog veštačenja izvedenog u krivičnom postupku. U obrazloženju prvostepene presude se, takođe, navodi: da imajući u vidu utvrđene činjenice, sud smatra da je tužbeni zahtev delimično osnovan; da imajući u vidu sve okolnosti pod kojima se desio predmetni udes, vrstu i težinu povreda koje je tužilac pretrpeo, starost tužioca, utvrđeni intenzitet i dužinu trajnja fizičkih bolova i straha, zaostale posledice, stepen ukupnog umanjenja životne aktivnosti i vrstu i stepen naruženosti, kao i duševne bolove koje tužilac zbog toga trpi, sud smatra da pravična novčana naknada za pretprljene fizičke bolove iznosi 150.000 dinara, za pretrpljeni strah 130.000 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti 80.000 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 600.000 dinara; da je zatim, imajući u vidu da je tuženi u vansudskom postupku tužiocu isplatio određene iznose na ime naknade za navedene vidove nematerijalne štete, dosudio tužiocu razliku između utvrđene pravične naknade i naknade koja je tužiocu isplaćena u vansudskom postupku i obavezao tuženog da tužiocu plati i zakonsku zateznu kamatu na dosuđene iznose naknade namaterijalne štete od dana presuđenja do isplate. Sud je prilikom odmeravanja pravične novčane naknade nematerijalne štete vodio računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, te je primenom odredbe člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, odbio kao neosnovan i previsoko opredeljen zahtev tužioca preko dosuđenih iznosa naknada nematerijalne štete. Sud je odbio zahtev tužioca za naknadu materijalne štete na biciklu sa motorom oštećenom u predmetnom udesu, jer tužilac nije dokazao visinu ove štete, a pored navedenog, iz priložene potvrde o registraciji bicikla sa motorom proizlazi da vlasnik istog nije tužilac, već Z. B, zbog čega tužilac nije ni aktivno legitimisan da potražuje naknadu za ovu štetu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 1591/12 od 8. avgusta 2012. godine delimično usvojio žalbu tuženog i presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6361/10 od 13. februara 2012. godine, u pobijanom delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i odluku o parničnim troškovima preinačio, tako što je odbio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko ukupno dosuđenog iznosa od 239.400 dinara glavnice, za iznos od 297.100 dinara glavnice, i to za iznos 59.000 dinara na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove, za iznos od 53.000 dinara na ime naknade za pretrpljeni strah, za iznos od 17.000 dinara na ime naknade za duševne bolove zbog naruženosti i za iznos od 168.100 dinara na ime naknade za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sve sa dosuđenom zakonskom zateznom kamatom od 13. februara 2012. godine do isplate i odlučio da tuženi plati tužiocu parnične troškove prvostepenog postupka u iznosu od 162.326 dinara, za zakonskom zateznom kamatom od 13. februara 2012. godine do isplate, dok je ožalbenu prvostepenu presudu potvrdio u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev za isplatu naknade za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 239.400 dinara, sa dosuđenom zakonskom zateznom kamatom od 13. februara 2012. godine do isplate.

U obrazloženju osporene presude se navodi da je drugostepeni sud ispitao prvostepenu presudu u pobijanom delu i u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na razloge predviđene zakonom, sve u smislu odredbe člana 372. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, na podlozi potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, ali uz delimično pogrešnu primenu materijalnog prava. U obrazloženju osporene presude se, takođe, navodi: da je na podlozi utvrđenih činjenica prvostepeni sud pravilno našao da je tuženi, kao osiguravač od autoodgovornosti vlasnika putničkog automobila, registarske oznake PO-815-73, odgovoran za nastalu štetu kod tužioca, što tuženi i ne spori, da je na podlozi utvrđenih činjenica i okolnostima i načina na koji se dogodio navedeni saobraćajni udes, u kome je tužilac pretrpeo štetu, pravilan zaključak prvostepenog suda da postoji podeljena odgovornost učesnika u saobraćajnom udesu i to tužioca sa 30% i osiguranika tuženog sa 70% i o tome je u obrazloženju dao jasne i dovoljne razloge, koje u celosti prihvata i ovaj sud i na njih upućuje. U obrazloženju drugostepene presude se, dalje, navodi: da je prema mišljenju ovog suda, tuženi vansudskom isplatom navedene naknade isplatio tužiocu pripadajuću naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljeni strah i za duševne bolove zbog naruženosti, isplaćujući tužiocu umanjenu naknadu za 30%, u kom stepenu je tužilac doprineo nastanku saobraćajnog udesa i štete za njega, u smislu odredbe člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da to znači, da je u vreme izvršene isplate 16. oktobra 2009. godine, utvrđena nematerijalna naknada, kao realna i pravična satisfakcija, prema odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, za tužioca iznosila, i to za pretrpljene fizičke bolove 130.000 dinara, za pretrpljeni strah 110.000 dinara i za duševne bolove zbog naruženosti 90.000 dinara, pa je s obzirom na utvrđeni stepen odgovornosti tužioca i tuženog za nastanak štete kod tužioca, isplatom navedene naknade u navedenim iznosima tužilac potpuno namiren za ove vidove pretrpljene štete, da je zato u ovom delu usvojena žalba i preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev; da je u pogledu dosuđene naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, prema shvatanju toga suda, pravična naknada za pretrpljene duševne bolove tužioca zbog umanjenja životne aktivnosti od 30% u vreme vansudske isplate od strane tuženog 16. oktobra 2009. godine, iznosila 450.000 dinara; da s obzirom na utvrđeni stepen odgovornosti tužioca, kao oštećenog lica, za nastalu štetu (30%) tužiocu je isplatom iznosa od 192.500 dinara za ovaj vid naknade isplaćen deo pripadajuće naknade od 43%; da je ostao neplaćen deo pripadajuće naknade od 57%; da je u vreme donošenja prvostepene pobijane presude ukupna pravična naknada za pretrpljene duševne bolove tužioca zbog utvrđenog umanjenja životne aktivnosti iznosila 600.000 dinara; da s obzirom na utvrđeni stepen odgovornosti tužioca za nastanak štete (30%) i isplaćeni deo naknade u vansudskom postupku od 43%, tužiocu na ime neisplaćenog dela naknade od 57% pripada još novčani iznos od 239.400 dinara; da je zato žalba tuženog u delu dosuđene naknade za ovaj vid štete delimično usvojena, a prvostepena presuda je u pobijanom delu delimično preinačena, delimično potvrđena, na način izvršen u izreci ove presude; da tužiocu pripadaju opravdani troškovi prvostepenog postupka, prema vrednosti spora sa kojom je tužilac uspeo u parnici, pa su mu ti troškovi i priznati, na osnovu odredbe člana 161. stav 2, u vezi člana 149. stav 2, člana 150. i člana 159. st. 1. do 4. Zakona o parničnom postupku; da je s obzirom na izneto, na osnovu citiranih zakonskih propisa i primenom odredbi člana 375. i člana 380. tačka 4) ZPP-a, žalba delimično usvojena, a prvostepena presuda u pobijanom delu je delimično preinačena, delimično potvrđena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave: 1) odbaciti žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili kao nedozvoljenu, 2) odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu presudu, 3) ukinuti presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje, 4) ukinuti prvostepenu presudu i odbaciti tužbu, 5) preinačiti prvostepenu presudu i odlučiti o zahtevima stranaka, da drugostepeni sud može ukinuti prvostepenu presudu i samo u pogledu iznosa tužbenog zahteva kad nađe da u pogledu odluke o osnovu tužbenog zahteva ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, da u slučaju da je prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud ne može ukinuti presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje i da d rugostepeni sud nije vezan predlogom žalbe (član 373.); da će drugostepeni sud presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu presudu kad nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (član 375.) ; da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu: 1) ako je na osnovu rasprave utvrdio drukčije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi, 2) ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima, 3) ako je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica, a na tim činjenicama je zasnovana presuda, 4) ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (član 380.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. sta v 1. Ustava, u suštini zasniva na navodima kojima se ukazuje na proizvoljnu primenu merodavnog prava od strane drugostepenog suda i nedostatak obrazloženih razloga za donošenje osporene presude.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje i da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akti mora ju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke , od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Uvidom u osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1591/12 od 8. avgusta 2012. godine, Ustavni sud je utvrdio da je u obrazloženju presude navedeno da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, ali je delimično pogrešno primenio materijalno pravo, te da je iz tog razloga, ožalbena prvostepena presuda preinačena, tako što je tužbeni zahtev usvojen prvostepenom presudom u pretežnom delu odbijen, saglasno članu 380. tačka 4) Zakona o parničnom postupku. Međutim, iz obrazloženja dostavljenih presuda proizlazi da je drugostepeni sud u donošenju osporene presude dao drugačiju pravnu ocenu utvrđenog činjeničnog stanja od one koju je dao prvostepeni sud, a da za to nije dao nikakvo obrazloženje. Naime, iako je Osnovni sud u Novom Sadu u prvostepenoj presudi detaljno obrazložio zbog čega smatra da u konkretnom slučaju nema propusta na strani tužioca kojim bi doprineo nastanku saobraćajnog udesa i našao da su navodi tuženog o postojanju podeljene odgovornosti za nastanak štete u smislu člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima neosnovani, jer je isključiva krivica za nastanak štete na strani njegovog osiguranika, Apelacioni sud u Novom Sadu u obrazloženju osporene presude navodi da je „na podlozi utvrđenih činjenica o okolnostima i načinu na koji se dogodio navedeni saobraćajni udes u kome je tužilac pretrpeo štetu, pravilan zaključak prvostepenog suda da postoji podeljena odgovornost učesnika u saobraćajnom udesu i to tužioca sa 30% i osiguranika tuženog sa 70% i o tome je u obrazloženju dao jasne i dovoljne razloge, koje u celosti prihvata i ovaj sud i na njih upućuje“, čime je u stvari prvostepenom sudu pripisao materijalnopravni zaključak do koga ovaj sud nije došao. Drugostepeni sud je, zatim, ceneći primenu odredaba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, drugačije utvrdio ukupnu visinu pravične naknade pojedinih vidova nematerijalne štete u odnosu na visinu koju je utvrdio prvostepeni sud, a koju je priznao tužiocu, polazeći od stava o postojanju podeljene odgovornosti. Pošto je pogrešno uzeo da je prvostepeni sud ocenio da u konkretnom slučaju postoji podeljena odgovornost za nastanak štete i doprinos tužoca u visini od 30%, iako se zapravo radi o zaključku tuženog iz vansudskog postupka likvidacije predmetne štete, te je za takvu ocenu uputio na nepostojeće razloge prvostepene presude, drugostepeni sud je propustio da da argumentovane razloge za preinačenje prvostepene presude, čime je povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1591/12 od 8. avgusta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Novom Sadu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6361/10 od 13. februara 2012. godine, te je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. U vezi sa navodom podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je nadležan sud u istoj činjenič noj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što bi predstavljalo neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zbog čega je Sud naša o da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

U pogledu navoda ustavne žalbe da postupanjem Apelacionog suda u Novom Sadu nije u razumnom roku odlučeno o njegovim pravima, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Novom Sadu drugostepenu presudu doneo nepunih šest meseci nakon donošenja prvostepene presude. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio takođe u drugom delu tačke 1. izreke, budući da je utvrdio povredu ustavnog prava podnosioca na pravično suđenje i nadležnom drugostepenom sudu naložio ponavljanje postupka po žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude, te se može očekivati da u novoj presudi utvrđena povreda prava bude u potpunosti otklonjena.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13 ), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti