Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Povreda je nastala jer je Okružni sud u Beogradu donosio različite odluke u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, stvarajući pravnu nesigurnost za podnosioca ustavne žalbe.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radovana Lazića iz Kosovske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. novembra 2011. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Radovana Lazića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 1720/08 od 18. februara 2009. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".
O b r a z l o ž e nj e
1. Radovan Lazić iz Kosovske Mitrovice je 8. maja 2009. godine preko punomoćnika, Milana Stanića advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 1720/08 od 18. februara 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i povrede prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je Informacijom u pogledu statusa određenih organa, organizacija u službi sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija navedeno da su zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika Srbija i javnim preduzećima, čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, zadržali status zaposlenih i ostvaruju pravo na platu, odnosno zaradu ili naknadu plate, odnosno zarade u skladu sa zaključcima Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa Civilnom misijom Ujedinjenih nacija od 24. januara 2000. godine i 29. maja 2000. godine. Dalje je naveo da je Informacijom, takođe, propisano da zaposleni koji žive i rade na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa Zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%, kao i da je na osnovu Informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, Vlada Republike Srbije donela Zaključak 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, kojim su obavezana sva ministarstva i posebne organizacije da se pridržavaju preporuka sadržanih u Informaciji. Podnosilac je istakao da je zaposlen kao policajac u Policijskoj upravi za Kosovsku Mitrovicu, te da živi na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i da mu pripada zarada uvećana 100%, ali da mu navedeno uvećanje od 100% nije isplaćivano. Ističe da je podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi isplate manje isplaćene zarade za period od 28. marta 2003. godine do 28. marta 2006. godine, u iznosima po mesecima kako je to opredeljeno u presudi, sa pripadajućom kamatom, kao i da je njegov tužbeni zahtev usvojen presudom istog suda P. 2677/06 od 3. novembra 2006. godine. Međutim, navedena prvostepena presuda je preinačena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. I 1720/08 od 18. februara 2009. godine, tako što je tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe odbijen kao neosnovan. Podnosilac je istakao da je diskriminisan u svom pravu da dođe do pravične odluke, jer su u drugim pravnosnažno okončanim postupcima vođenim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu usvojeni tužbeni zahtevi njegovih kolega, iako je reč o istom činjeničnom i pravnom osnovu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i odredi pravičnu naknadu štete koja mu je pričinjena u visini manje isplaćene zarade sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.), da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.), da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3.), da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.), kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).
3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, bio u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji kao i drugi tužioci – njegove kolege sa posla. U nekoliko postupaka koji su se vodili pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, kao prvostepenim sudom, i Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom, Okružni sud u Beogradu je usvajao tužbene zahteve tužilaca – kolega sa posla podnosioca ustavne žalbe, bez obzira na činjenicu što su njihovi zahtevi bili zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja.
S obzirom na ovako utvrđene činjenice i okolnosti, Ustavni sud je ocenio da je donoseći različite odluke, Okružni sud u Beogradu, povodom iste činjenične i pravne situacije, stvorio pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ta okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona (u vezi sa razlozima za ovakvo odlučivanje videti, među mnogim drugim, i odluke Ustavnog suda Už-60/2009 od 10. marta 2011. godine i Už-61/2009 od 3. marta 2011. godine).
S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je našao da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, odlučujući kao u tački 2. izreke.
4. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B.Slijepčević