Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku, jer je sud dostavio rešenje nakon tri godine i odlučivao o prigovoru šest meseci. Zahtev za naknadu štete je odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mileta Šiljka iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mileta Šiljka i utvrđuje da je u postupku koji je vođen po predlogu podnosioca ustavne žalbe za obustavu izvršenja u predmetu Opštinskog suda u Kragujevcu I. 754/08 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev Mileta Šiljka za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mile Šiljak iz Kragujevca podneo je, 9. oktobra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen po predlogu podnosioca ustavne žalbe za obustavu izvršenja u predmetu Opštinskog suda u Kragujevcu I. 754/08, kao i protiv rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu I. 754/08 od 13. decembra 2008. godine i od 29. januara 2009. godine i rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu IPV(I). 314/12 od 27. jula 2012. godine, zbog povrede načela iz čl. 21. i 22. Ustava Republike Srbije, prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu I. 754/08 od 13. decembra 2008. godine dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe po proteku 37 meseci od dana kada je doneto, što je prekoračenje svakog razumnog roka, kao i to da je o prigovoru protiv navedenog rešenja odlučeno nakon proteka razumnog roka.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporena rešenja. Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Kragujevcu je osporenim rešenjem I. 754/08 od 13. decembra 2008. godine delimično usvojio predlog izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obustavio izvršenje u delu glavnog potraživanja (koje je izvršni dužnik izmirio), dok je održao rešenje o izvršenju u pogledu zakonske zatezne kamate i troškova postupka izvršenja.

Isti sud je osporenim rešenjem I. 754/08 od 29. januara 2009. godine ispravio navedeno rešenje u pogledu imena izvršnog dužnika.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su osporena rešenja dostavljena podnosiocu 30. januara 2012. godine.

Izvršni dužnik je 31. januara 2012. godine podneo Osnovnom sudu u Kragujevcu prigovor protiv osporenih rešenja.

Osnovni sud u Kragujevcu je osporenim rešenjem IPV(I). 314/12 od 27. jula 2012. godine odbio kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika i potvrdio navedena rešenja. U ustavnoj žalbi je navedeno da je rešenje dostavljeno podnosiocu 5. oktobra 2012. godine, dok je u dopisu Osnovnog suda u Kragujevcu Su. 43-24/15 od 28. aprila 2015. godine navedeno da je rešenje dostavljeno podnosiocu 22. januara 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. U vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u postupku izvršenja, Ustavni sud ukazuje da se u navedenoj vrsti postupka pravo na suđenje u razumnom roku prvenstveno garantuje izvršnom poveriocu koji je neposredno pravno zainteresovan da se izvršenje sprovede u najkraćem mogućem roku radi ostvarivanja svog prava priznatog izvršnom ispravom. Osnovni cilj izvršnog postupka jeste efikasno i u razumnom roku namirenje potraživanja izvršnog poverioca. Takođe, i izvršnom dužniku se garantuje pravo na suđenje u razumnom roku u onim fazama izvršnog postupka u kojima se odlučuje o njegovim pravima i obavezama. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe kao izvršni dužnik izmirio potraživanje izvršnog poverioca u određenom iznosu, to je on imao pravni interes da izvršni sud konstatuje navedenu činjenicu i u tom delu obustavi izvršenje. Opštinski sud u Kragujevcu je osporenim rešenjem I. 754/08 od 13. decembra 2008. godine delimično usvojio predlog podnosioca ustavne žalbe i obustavio izvršenje samo u pogledu glavnog potraživanja, dok je održao na snazi rešenje o izvršenju u pogledu sporednog potraživanja i troškova postupka, ali je to rešenje dostavljeno podnosiocu tek 30. januara 2012. godine, nakon tri godine od dana donošenja. Zatim, podnosilac ustavne žalbe je 31. januara 2012. godine podneo prigovor protiv osporenog rešenja o delimičnoj obustavi izvršenja, a o navedenom pravnom sredstvu je odlučeno tek rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu IPV(I). 314/12 od 27. jula 2012. godine, znači nakon šest meseci od njegovog podnošenja, čime je prekoračen rok iz člana 39. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), kojim je propisano da je sud dužan da o prigovoru odluči u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja prigovora, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Pri tome, samo rešenje o prigovoru je dostavljeno podnosiocu 5. oktobra 2012. godine (prema navodima ustavne žalbe), odnosno 22. januara 2013. godine (prema dopisu Osnovnog suda u Kragujevcu). U jednom i u drugom slučaju, radnja dostavlja rešenja po prigovoru je izvršena nakon svakog razumnog roka, a imajući u vidu prirodu postupka izvršenja kao hitnog postupka. Inače, pravo na podnošenje pravnog sredstva i pravo na donošenje odluke o takvom pravnom sredstvu, kao i dostavljanje odluke u razumnom roku, predstavljaju procesne garancije koje se ustanovljene i u korist izvršnog dužnika i u izvršnom procesnom pravu Republike Srbije predstavljaju ustaljeni zakonski mehanizam odbrane izvršnog dužnika od nezakonitosti i nepravilnosti koje mogu proisteći iz izvršnog postupka u fazi određivanja i sprovođenja izvršenja.

Ustavni sud ocenjuje da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, odlučivanje o redovnom pravnom sredstvu nakon četiri godine po donošenju prvostepenog rešenja ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Pri tome treba imati u vidu da je o pravnim sredstvima podnosioca ustavne žalbe odlučivano u izvršnom postupku koji je po svojoj prirodi hitan.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio po predlogu podnosioca ustavne žalbe za obustavu izvršenja u predmetu Opštinskog suda u Kragujevcu I. 754/08, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da utvrđivanje povrede navedenog ustavnog prava predstavlja dovoljno i adekvatno pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe, te je odlučio kao u tački 2. izreke, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu I. 754/08 od 13. decembra 2008. godine i od 29. januara 2009. godine i rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu IPV(I). 314/12 od 27. jula 2012. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji bi upućivali na to da je po osnovu nekog ličnog svojstva diskriminisan osporenim rešenjima, dok se povreda prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava i prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih rešenja.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić