Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 22 godine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 22 godine. Prevashodna odgovornost za odugovlačenje leži na neefikasnom postupanju sudova. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7865/2015
08.02.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić , dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić , dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J . M . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. februara 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vo đen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 514/01 podnositeljki ustavne žalbe povređeno p ravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2 .000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. M. iz Čačka podnela je Ustavnom sudu, 17. marta 2014. godine, preko punomoćnika B. I , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 25, članom 32. stav 1. i članom 36 . Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vo đen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 514/01.

U ustavnoj žalbi je ukazano na dugo trajanje parničnog postupka od 22 godina . Podnositeljka ustavne žalbe je predložila Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih usta vnih prava . Tražili je naknadu štete zbog povrede označenih ustavnih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5679/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

R. M . i S . M, zakonski zastupnici prelagača J . M, ovde podnositeljk e ustavne žalb e, podneli su u ime predlagača predlog 6. jula 1991. godine Osnovnom sudu udruženog rada protiv rešenja Komisije za žalbe Saveta Republičkog Fonda zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja, kojim je na konačan način odbijen zahtev predlagača radi upućivanja na lečenje u inostranstvo, kao i zahtev za naknadu troškova lečenja. Predmet je formiran pod brojem Rs. 2609/91.

Osnovni sud udruženog rada je odlukom Rs. 2609/91 od 8. avgusta 1991. godine odbio zahtev predlagača u celosti.

Okružni sud u Beogradu je presudom G ž. 745/92 od 4. marta 1992. godine delimično potvrdio (u delu koji se na upučivanje na lečenje u inostranstvo) i delimičnu ukinuo prvostepenu presudu (u delu koji se odnosi zahtev za naknadu troškova lečenja).

Predmet je nastavljen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 811/92.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 811/92 od 29. decembra 1993. godine utvrdio mirovanje postupka u ovoj pravnoj stvari, zbog izostanka tužilje. Prvo naredno ročište je zakazano za 19. jul 1994. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 811/92 od 29. jula 1996. godine utvrdio da se tužba smatra povučenom, zbog izostanka sa ročišta uredno pozvanih parničnih stranaka.

Tužilja je 19. septembra 1996. godine podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 811/92 od 29. jula 1996. godine odbacio kao nedozvoljen predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 344/97 od 27. avgusta 1997. godine usvojio žalbu tužilje i ukinuo navedeno rešenje o odbacivanju predloga za povraćaj u pređašnje stanje. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 15. septembra 1997. godine, a prvo naredno ročište zakazano je 21. januar 1998. godine.

Na ročištu održanom 21. januara 1998. godine dozvoljen je predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Predmet je formiran pod novim brojem P. 514/01.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 514/01 od 13. marta 2001. godine utvrdio da se tužba smatra povučenom, zbog izostanka sa ročišta uredno pozvanih parničnih stranaka.

Tužilja je 16. marta 1996. godine podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Dugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 514/10 od 13. juna 2001. godine usvojio predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Tužilja je podneskom od 12. maja 2009. godine obavestila sud da je postala punoletna.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 514/01 od 8. decembra 2009. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu troškova lečenja.

Tužilja je izjavila žalbu protiv prvostepene presude 11. januara 2010. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7137/12 od 24. oktobra 2012. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 1153/13 od 5. februara 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. Navedena drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku podnositeljke 27. marta 2014. godine.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je 34 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu 13 ročišta nisu održana (četiri ročišta nisu održana zbog podnositeljke ustavne žalbe, a pet ročišta nisu održana održana zbog suda, a ostala ročišta nisu održana zbog tuženog) . U postupku je izveden dokazni postupak uvidom u priloženu dokumentaciju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je pokrenut predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih lju dskih prava (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada su njeni zakonski zastupnici podneli predlog Osnovnom sudu udruženog rada, 6. jula 1991. godine , do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1153/13 od 5. februara 2014. godine , kojom je pravnosnažno okočan parnični postupak. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 22 godine i sedam meseci.

Navedeno trajanje postupka pred sudom može da ukaže na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosica , te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo u toj meri složenih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi iziskivala obiman dokazni postupak i koja bi mogla predstavljati prihvatljiv, odnosno opravdan razlog za ovako dugo trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe ima la nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud o njenom tužbenom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka. Međutim, nezavisno od predmetnog interesa podnositeljke ustavne žalbe , Ustavni sud je našao da je i ona doprinela dužini trajanja postupka . Naime, zbog izostanka uredno pozvanih zakonskih zastupnika podnositeljke ustavne žalbe na ročište, Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 811/92 od 29. decembra 1993. godine utvrdio mirovanje postupka u ovoj pravnoj stvari, a zatim zbog izostanka uredno pozvanih parničnih stranaka na ročište u dva navrata, Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 811/92 od 29. jula 1996. godine i rešenjem P1. 514/01 od 13. marta 2001. godine utvrdio da se tužba smatra povučenom.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud je konstatovao nekoliko perioda neaktivnosti prvostepenog parničnog suda u kojima nije zakazao ročište niti je preduzeo drugu procesnu aktivnost ( od 23. novembra 1994. do 27. marta 1996. godine, od 21. decembra 1998. do 13. marta 2001. godine, od 18. jula 2003. do 17. maja 2005. godine, od 17. aprila 2006. do 22. januara 2007. godine). Zatim, pet ročišta nisu održana održana zbog suda. Na kraju, Ustavni sud ukazuje da je o žalbi podnositeljke ustavne žalbe meritorno odlučeno tek nakon četiri godine od dana podnošenja (žalba je podneta 11. januara 2010. godine , a presuda Apelacionog sud a u Beogradu Gž. 1153/13 je doneta 5. februara 2014. godine). Navedeno trajanje žalbenog postupka, u ovom konkretnom slučaju, predstavlja, takođe, bitan razlog za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Markoski protiv „b ivše Jugoslovenske Republike Makedonije“, broj 22928/03, od 2. novembra 2006. godine, stav 38. i presudu Plazonić protiv Hrvatske, broj 26455/04, od 6. marta 2008. godine, st. 60-63.).

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vo đen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 514/01 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , odlučio kao u tački 1. izreke odluke .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanj a predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnositeljke ustavne žalbe u dužini tra janja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 514/01, to se nije posebno upuštao u razmatranje povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 25. i članom 36. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

8. Na osnovu svega iznetog i odr edaba člana 42b stav 1. tačka1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 22 godine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti