Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u sporu o jemstvu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu privrednog društva, utvrdivši da nije došlo do povrede prava na pravično suđenje. Redovni sudovi su, prema oceni Suda, ustavnopravno prihvatljivo tumačili ugovor o jemstvu kao supsidijarno, a ne solidarno, i pravilno primenili pravila o teretu dokazivanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „ M.“, Nikozija, Republika Kipar, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Privrednog društva „M.“ izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 31/17 od 11. maja 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „M .“, Nikozija, Republika Kipar, izjavilo je Ustavnom sudu, 14. septembra 2017. godine, preko punomoćnika S . B , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 31/17 od 11. maja 2017. godine , zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 21, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalb e, u suštini, navodi da je tokom predmetnog parničnog postupka diskriminisan i lišen prava na pravično suđenje jer su sudovi pogrešno tumačili, kako odredbe ugovora parničnih stranaka koje se odnose na vrstu jemstva koje je među njima ugovoreno, tako i odredbe materijalnog prava kojima se reguliše navedeni institut. Podnosilac ukazuje i na to da su pravila o teretu dokazivanja činjenice insolventnosti glavnog dužnika primenjena na štetu podnosioca , budući da prvostepeni sud na navedenu okolnost nije izveo dokaz saslušanjem predloženog svedoka, niti je prilikom odlučivanja uzeo u obzir njegovu overenu izjavu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1067/2016 od 20. maja 2016. godine , u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 1.463.535,36 USD , sa kamatom od 2 % mesečno na iznose i od datuma kako je to navedeno u tom stavu izreke do isplate ; u stavu drugom izreke odbijen je predlog tužioca da se odredi privremena mera ; u stavu trećem izreke odbijen je kompenzacioni prigovor istaknut od strane tuženog ; u stavu četvrtom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 986.500,00 dinara , u roku od osam dana od dana prijema presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5381/16 od 15. novembra 2016. godine, u stavu prvom izreke ukinuta je presuda Privrednog suda u Beogradu P. 1067/2016 od 20. maja 2016. godine u stavovima prvom i četvrtom njene izreke i odbijen zahtev tužioca u celini, a u stavu drugom izreke odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 31/17 od 11. maja 2017. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5381/16 od 15. novembra 2016. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog, navedeno je da iz utvrđenog činjenično g stanj a proizlazi: da je tuženi u cilju završetka poslova rekonstrukcije na objektu u Moskvi osnovao preduzeće „M. Co“ na Kipru; da je, s obzirom na to da je tuženi ostao bez sredstava, pomenuto treće lice – privredno društvo sa Kipra zaključilo ugovor o zajmu 12. oktobra 1994. godine i kasnije anekse istog ugovora sa tužiocem, kao zajmodavcem ; da se po tom ugovoru zajmodavac obavezao da zajmoprimcu da zajam u ukupnom iznosu o d 1.600.000 USD; da je ugovorom regulisano i da će zajam biti okončan na dan ili oko 27. aprila 1997. godine; da su zatim parnične stranke zaključile 12. oktobra 1994. godine ugovor o garanciji, a kasnije i šest aneksa tog ugovora, koji predstavlja ugovor o jemstvu i kojim se tuženi obavezao da u svojstvu jemca plati obavezu dužnika-zajmoprimca i da snosi punu odgovornost celokupnom svojom imovinom, pokretnom i nepokretn om, sredstvima na svim bankovnim računima za ispunjenje obaveze po garanciji; da se tuženi ugovorom o ga ranciji obavezao da plati tužiocu pun iznos svakog neizmirenog i nenaplaćenog duga od strane zajmodavca, uz prethodnu prezentaciju pisanog dokaza da je uložen zahtev za vraćanje duga zajmoprimcu, s tim da će garant biti izuzet od garantnih obaveza samo u slučaju da ima pisani dokaz – swift poruku banke da je zajmoprimac i zvršio plaćanje prema zajmodavcu; da je prema potvrdi - izvodu iz registra Ministarstva trgovine, industrije i turizma - Sektora za registraciju kompanija i službi za prijem, iz Nikozije, Kipar, br. 48649 od 23. avgusta 2014. godine utvrđeno da je pomenuti zajmoprimac brisan iz registra 17. avgusta 2001. godine; da se i z navedenog izvoda iz registra ne vidi pravni osnov brisanja; da z ajam tužiocu nije vraćen, pa je tužilac na osnovu ugovora o garanciji tražio od tuženog kao jemca da mu vrati predmetni zajam; da je iz pismene izjave svedoka M. P . iz Beograda overene kod notara, a u vezi sa ovim predmetom, utvrđeno da je svedok bio direktor tuženog do 26. septembra 2007. godine i da je tuženi o snovao firmu „M. Co“ na Kipru radi obavljanja građevinske delatnosti , kao i da je u momentu dospeća duga – vraćanja zajma zajmoprimac bio apsolutno insolventan da učini bilo kakvo plaćanje, a da je zajam jedino mogao da vrati tuženi kao garant zbog čega je i potpisan ugovor o garanciji. Dalje je navedeno: da je, prema mišljenju revizijskog suda, drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da su neosnovani navodi revizije da je drugostepeni sud dao pogrešnu pravnu kvalifikaciju ugovora i pogrešno zaključio da se radilo o supsidijarnom jemstvu; da iz sadržine ugovora o garanciji i aneksa, proizlazi da tuženi nije jemac-platac, već da se radi o supsidijarnom jemstvu, jer se tuženi obavezao da plati tužiocu pun iznos svakog neizmirenog i nenaplaćenog duga od strane zajmodavca, pod uslovom da mu isti prethodno prezentuje pisanu ispravu da je uložen zahtev za vraćanje duga zajmoprimcu; da navedeno jasno ukazuje da se radi o supsidijarnom jemstvu i da se predmetni sporni odnos rešava p rimenom odredaba člana 1004. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima ; da tužilac tokom postupka nije dostavio dokaze na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da je tražio ispunjenje obaveze od glavnog dužnika; da nije dostavio pismeni zahtev kojim je zahtevao od dužnika ispunjenje duga, što je po ugovoru bio dužan da učini, niti je podneo tužbu protiv glavnog dužnika-zajmodavca za vraćanje dospelog zajma, posebno ako se ima u vidu da je u momentu podnošenja tužbe protiv tuženog kao jemca, glavni dužnik bio aktivno privredno društvo, te da je on brisan iz registra tek po proteku više od tri godine od dana podnošenja tužbe protiv tuženog; da tužilac nije dostavio ni dokaze da je glavni dužnik pao pod stečaj, ili da je bio nelikvidan u toj meri da je bilo očigledno da se od njega ne može naplatiti potraživanje; da dokazi koji su dostavljeni na ove okolnosti – potvrda - izvod iz registra i iskaz svedoka koji svedoči o nelikvidnosti dužnika nisu pravno relevantni dokazi na osnovu kojih bi se na nesumnjiv način moglo utvrditi da je dužnik bio nelikvidan i da su ispunjeni uslovi da se od tuženog kao jemca direktno zahteva naplata potraživanja; da se činjenica nelikvidnost i nesposobnost dužnika za plaćanje predmetne obaveze ne dokazuje se svedočenjem, već odgovarajućom verodostojnom ispravom koju društvo mora da poseduje po zakonu o finansijskom poslovanju, a da p otvrda o brisanju iz registra, sama po sebi ne znači da je brisanje izvršeno usled nelikvidnosti; da je tužilac, s obzirom na dugi niz godina koliko se vodi rvaj spor, imao mogućnost da dostavi pravno relevantne dokaze koji se tiču poslovanja glavnog dužnika i njegove nelikvidn osti, jer je revizijskom odlukom Prev 129/2015 od 17. decembra 2015. godine jasno ukazano o kojoj pravnoj prirodi ugovornog odnosa se radi i ko je odlučne činjenice je potrebno utvrditi i kojim dokaznim sredstvima se njihovo postojanje može pravno relevantno ustanoviti, da tuženi kao supsidijarni jemac nije dužan da ispuni obavezu preuzetu ugovorom o jemstvu ako poverilac nije pokušao da svoje potraživanje prethodno namiri od glavnog dužnika.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 1004. Zakona o obligacionim odnosima ( „Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO ) je propisano: da se od jemca može zahtevati ispunjenje obaveze tek nakon što je glavni dužnik ne ispuni u roku određenom u pismenom pozivu (supsidijarno jemstvo), da poverilac može tražiti ispunjenje od jemca iako nije pre toga pozvao glavnog dužnika na ispunjenje obaveze, ako je očigledno da se iz sredstava glavnog dužnika ne može ostvariti njeno ispunjenje ili ako je glavni dužnik pao pod stečaj, da ako se jemac obavezao kao jemac platac, odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika bilo od jemca ili od obojice u isto vreme (solidarno jemstvo), da j emac za obavezu nastalu iz ugovora u privredi odgovara kao jemac platac, ako nije što drugo ugovoreno.

Odredbama Zakona o parničnom pstupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je: da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 229.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da s tranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231.).

5. Analizirajući osporenu presud u sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, navedenih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđe nje povređeno time što su sudovi pogrešno tumačili volju parničnih stranaka u pogledu ugovaranja vrste jemstva, što je, prema njegovom mišljenju, vodilo i pogrešnoj primeni materijalnog prava koje reguliše navedeni institut. Povredu označenog prava podnosilac vidi i u proizvoljnoj primeni odredaba procesnog prava koje se odnose na pravila o teretu dokazivanja.

Saglasno sopstvenoj praksi, Ustavni sud nije, generalno, nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje valjanost zaključaka redovnih sudova u pogledu ocene dokaza, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud smatra da je revizijski sud u osporenoj presudi izveo ustavnopravno prihv atljiv zaključak da je među parničnim strankama u konkretnom slučaju ugovoreno supsidijarno jemstvo, te da je tužilac, koji u predmetnom postupku nije dokazao da je svoje potraživanje prethodno pokušao da namiri od glavnog dužnika, izgubio pravo da od tuženog, kao jemca traži plaćanje istog.

Naime, saglasno odredbama člana 1004. ZOO, osnovna karakteristika jemstva u privrednim odnosima jeste njegova solidarnost, odnosno kod ugovora u privredi solidarno jemstvo je pravilo, što znači da se poverilac za ispunjenje obaveze jemcu može obratiti i pre nego što je zahtevao ispunjenje od glavnog dužnika. Međutim, od tog pravila se može odstupiti ugovaranjem supsidijarnog jemstva, u kom slučaju obaveza jemca postaje sekundarna. Sekundarnost se ogleda u tome što je od jemca moguće zahtevati ispunjenje samo pod uslovom da to nije učinio glavni dužnik u roku koji mu je u pismenom pozivu odredio poverilac. U konkretnom slučaju, jemstvo tuženog nije predviđeno ugovorom o zajmu koji je tužilac kao zajmodavac zaključio sa trećim licem, kao zajmoprimcem, već je isto predviđeno ugovorom o garanciji koji je naknadno zakučen među parničnim strankama. Polazeći od odredbe predmetnog ugovora o garanciji kojom se tuženi obavezao da plati tužiocu pun iznos svakog neizmirenog i nenaplaćenog duga trećeg lica za koje je garantovao, ali pod uslovom da mu isti prethodno prezentuje pisanu ispravu da je uložen zahtev za vraćanje duga zajmoprimcu, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je među parničnim strankama ugovoreno supsidijarno, a ne solidarno jemstvo. Naime, imajući u vidu pravnu prirodu jemstva u privrednim odnosima, upravo navedena odredba ugovora parničnih stranaka predstavlja odstupanje od pravila o solidarnosti jemstva i obavezu tuženog pretvara u supsidijarnu. Polazeći od navedenog, revizijski sud je zaključio da, s obzirom na to da tužilac tokom postupka nije dostavio dokaze o tome da je pre podnošenja tužbe zahtevao vraćanje predmetnog duga od zajmoprimca, on je izgubio pravo da naplatu istog traži od tuženog. Naime , Ustavni sud podseća da je obaveza zajmoprimca dospela u aprilu 1997. godine, a da je zajmoprimac iz registra brisan tek 17. avgusta 2001. godine, što znači da je tužilac imao mogućnost da u roku od te četiri godine pokuša namirenje duga od zajmoprimca.

Ustavni sud dalje ističe, da saglasno odredbama člana 1004. ZOO, poverilac može tražiti ispunjenje od jemca iako nije pre toga pozvao glavnog dužnika na ispunjenje obaveze, ako je očigledno da se iz sredstava glavnog dužnika ne može ostvariti njeno ispunjenje ili ako je glavni dužnik pao pod stečaj. S tim u vezi, Vrhovni kasacioni sud se na jasan i detaljan način izjasnio na revizjske navode, ukazujući da tužilac nije dostavio relevantne dokaze o tome da je glavni dužnik bio nelikvidan u toj meri da je bilo očigledno da se od njega ne može naplatiti potraživanje.

Ustavni sud ukazuje da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Imajući u vidu sadržinu garancija koje se jemče članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne daje stranci neograničeno pravo da predlaže izvođenje dokaza pred sudom, niti se garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranke budu prihvaćeni, pa tako ni predlog da se sasluša određeni svedok. Saglasno odredbi člana 229. ZPP, sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica. Takođe, sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane. U konkretnom slučaju, revizijski sud je na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio zbog čega smatra da izjava svedoka, kao i potvrda o brisanju iz registra ne mogu predstavljati pouzdane i sigurne dokaze o nelikvidnosti privrednog društva i njegovoj nemogućnosti da izmiri predmetnu obavezu.

Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizlazi da zaključivanje revizijskog suda, u konkretnom slučaju, nije bilo niti proizvoljno, niti arbitrerno. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnosioca zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem sudova najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priloži o odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

U vezi istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Osporena revizijska presuda očigledno potvrđuje da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu, kako u žalbenom postupku, tako i u postupku po reviziji.

Što se tiče navodne povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava, bez obzira što je jedna od stranaka državna agencija. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca o tome da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu.

U odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te je stoga povreda ovih načela akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u sporu o jemstvu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti