Sudska praksa

Odbijanje ustavne žalbe zbog opravdanog ograničenja slobode izražavanja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu nevladine organizacije koja je obavezana na naknadu štete zbog povrede časti i ugleda javnog funkcionera. Sud je utvrdio da ograničenje slobode izražavanja bilo opravdano jer je organizacija objavila neproverene i neistinite činjenične optužbe, čime nije postupala u dobroj veri.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi F. h . p , sa sedištem u Beogradu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. februara 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba F. h . p . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5479/16 od 18. avgusta 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. st. 1. i 3. Ustava Republike Srbije i slobode izražavanja iz člana 46. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. F. h . p . (u daljem tekstu: F .), sa sedištem u Beogradu, podneo je Ustavnom sudu, 19. oktobra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5479/2016 od 18. avgusta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. st. 1. i 3. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i slobode izražavanja iz člana 46. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena presuda Apelacionog suda u Beogradu kojom je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14100/13 od 3. marta 2016. godine, a kojom je, pored ostalog, usvojen tužbeni zahtev tužioca Lj. D . i obavezan tuženi F . da na ime naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova usled povrede časti i ugleda isplati tužiocu iznos od 550.000,00 dinara.

U ustavnoj žalbi su detaljno preneti sporni navodi iz dokumenta „Dosije D. Lj .“ koji je 23. januara 2012. godine objavljen na internet stranici F, kao i sadržina izjava N.K, tada zakonske zastupnice F, koje su prenete 24. januara 2012. godine na televiziji „B.“ i 25. januara 2012. godine u dnevnom listu „P.“ broj 35278, a povodom kojih je vođen predmetni parnični postupak i doneta osporena drugostepena presuda.

Podnosilac povredu slobode izražavanja iz člana 46. Ustava obrazlaže sledećim navodima: da drugostepena presuda predstavlja mešanje u slobodu izražavanja koje nije bilo neophodno u demokratskom društvu i da je sud propustio da sprovede test opravdanosti ograničenja slobode izražav anja; da su u tvrdnjama podnosioca, koje su bile predmet parničnog postupka, izneti dokazi koji ukazuju na odgovornost Lj. D . za krivična dela izvršena tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, uz ocenu da je tužilac nedostojan funkcije načelnika Generalštaba Vojske Srbije; da sve predmetne tvrdnje prave jasnu razliku između pitanja potencijalne krivične odgovornosti, koja je prepuštena oceni pravosudnih organa i pitanja dostojnosti tužioca za obavljanje visoke državne funkcije , koja predstavlja vrednosn i sud tuženih zasnovan na obilnoj i kredibilnoj dokaznoj građi; da je ključna greška koju je prvostepeni sud napravio to što nije prepoznao da relevantne činjenične izjave koje se dokazuju u ovom predmetu predstavljaju indicije o potencijalnoj odgovornosti Lj. D . za ratne zločine, a ne optužbe za ratne zločine, kako to sud navodi u osporenoj presudi; da je u tom smislu podnosilac bio u obavezi da dokazuje istinitost indicija da je tužilac potencijalno odgovoran za ratne zločine, a ne da dokazuje da tužilac jeste odgovoran za ratne zločine, jer je taj postupak u nadležnosti pravosudnih organa; da u predmetu Dalban protiv Rumunije (broj predstavke 28114/95, presuda od 28. septembra 1999. godine, stav 50 .), koji je sličan predmetu podnosioca, Evropski sud za ljudska prava nije zahtevao da novinar dokazuje krivičnu odgovornost lica, već je stao u zaštitu slobode izražavanja, zaključivši da „nema dokaza da je opis događaja (koji je izveo novinar) bio potpuno netačan i osmišljen da pokrene defamatorsku kampanju“, te da nije pisano o privatnom životu državnog funkcionera; da je sud propustio da utvrdi da su indicije tuženih o mogućoj krivičnoj odgovornosti tužioca zasnovane, a kako je i sud zaključio, na bazi podataka F, dokaznom materijalu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, koja obuhvata svedočenja žrtava i vojnika, kao i na autentičnim vojnim dokumentima; da su iznete indicije istinite proizlazi i iz činjenice da je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u svojim presudama pravnosnažno utvrdio da je u zoni odgovornosti 37. brigade Vojske Jugoslavije, uključujući i neka od sela koja se pominju u dokumentu „Dosije D. Lj .“, počinjen veliki broj krivičnih dela nad albanskim civilima, poput ubistava, pljački i silovanja (na primer presuda Milutinović i drugi, tom II, par. 1219-1224), te da je za ove zločine osudio troje oficira Vojske Jugoslavije po liniji komandovanja u predmetno vreme nadređena Lj. D; da je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u svojim presudama utvrdio da su graničari Republike Srbije 1995. godine hvatali Bošnjake koji su pokušavali da prebegnu u Srbiju i predavali ih Vojsci Republike Srpske (presuda Popović i drugi, tom 1, par. 443); da sud nije sa dužnom pažnjom uzeo u obzir činjenicu da je tužilac državni funkcioner i da stoga uživa niži stepen zaštite prava na privatnost, kao ni činjenicu da su predmetne tvrdnje koje su bile predmet parničnog postupka usmerene isključivo na tužioca kao javnu, a ne privatnu ličnost; da nevladina organizacija u situaciji kada je umešana u pitanja od javnog značaja igra ulogu „javnog čuvara“, i to slične važnosti kao što je štampa; da sud nije na pravilan način razmotrio činjenicu da su predmetne tvrdnje podnosioca ustavne žalbe deo aktuelne i vrlo energične javne rasprave o zločinima počinjenim tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, te da su ove tvrdnje iznesene u isključivom interesu informisanja javnosti; da sud nije na pravilan način, u skladu sa svim relevantnim činjenicama konkretnog slučaja, izvagao niži stepen zaštite privatnosti koji uživa tužilac, naspram višeg stepena zaštite slobode izražavanja koju uživaju tuženi.

Podnosilac povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. st. 1. i 3. Ustava obrazlaže sledećim navodima: da je postupajući sud u parničnom postupku odbio saslušanje svih svedoka imenovanih u odgovoru na tužbu, kao i druge dokazne predloge i većinu pitanja koje je punomoćnik podnosioca postavio tužiocu , čime je povredio pravo na jednakost oružja, pravo na raspravu i pravo n a nepristrasan sud ; da je sud odbio da prekine parnični postupak do okončanja krivičnog postupka koji se nalazio u predistražnoj fazi; da je nezakonito bila isključena javnost na ročištu održanom 15. septembra 2015. godine, sa obrazloženjem da je sudnica mala i da nema mesta za novinare, čime je povređeno pravo na javnost postupka i iskazana pristrasnost suda; da je osporenom presudom proizvoljno primenjen član 372. Zakona o parničnom postupku, jer je drugostepeni sud odbio da uzme u obzir novi dokaz koji nije istaknut u prvostepenom postupku – original web -stranica iz 2012. godine na kojoj je objavljena biografija Lj . D . i gde se navodi da je on bio komandant 16. graničnog bataljona od 1992. do 1996. godine; da je povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku, jer drugostepeni sud nije dao gotovo nikakvo obrazloženje u pogledu najvećeg dela žalbenih navoda podnosioca.

Podnosilac je takođe istakao povredu prava na pravno sredstvo i jednaku zaštitu prava iz člana 36. Ustava, ukazujući sledeće: da je drugostepeno veće odstupilo od ustaljene prakse Apelacionog suda u Beogradu, pri čemu su navedeni delovi iz presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1598/14 i Gž. 4061/13, obe od 30. januara 2015. godine; da i pored činjenice što je iskoristio žalbu protiv prvostepene presude, podnosilac smatra da nije imao na raspolaganju delotvoran pravni lek.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu, kao i da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti. Pored navedenog, podnosilac je podneo i predlog za odlaganje izvršenja osporene drugostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14100/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom ustavnosudskom predmetu:

Tužilac Lj. D . podneo je 18. februara 2013. godine tužbu protiv N.K. i F, ovde podnosioca ustavne žalbe, za naknad u nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda i časti, a koja povreda je prouzrokovana objavom dokumenta pod nazivom „Dosije D . Lj .“ na web-stranici F, kao i izjavama N.K, tada zakonskog zastupnika F, koje su prenete u dnevnom listu „P.“ i na televiziji „B.“.

U odgovoru na tužbu je, između ostalog, od strane punomoćnika F.P i prvotužene N.K. predloženo da se u svojstvu svedoka sasluša 13 lica, na okolnosti dešavanja u zoni odgovornosti jedinica kojima je komandovao tužilac. Na glavnoj raspravi koja je održana 15. septembra 2015. godine odbijen je kao suvišan predlog za saslušanje svih svedoka imenovanih u odgovoru na tužbu, nakon čega su i punomoćnici tužioca povukli predlog za saslušanje svih svedoka predloženih u tužbi.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. br. 14100/13 od 3. marta 2016. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca Lj. D, pa je obavezan tuženi F . da na ime nematerijalne štete zbog duševnih bolova usled povrede časti i ugleda isplati tužiocu iznos od 550.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Istom presudom je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi F . da na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos preko dosuđenog iznosa, do traženog iznosa od 1.000.000,00 dinara. Takođe, odbijen je i tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženu N.K, koja je u relevantnom periodu bila zakonski zastupnik F.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi F. na svojoj internet stranici 23. januara 2012. godine objavio dokument pod nazivom „Dosije D. Lj .“ u kome su objavljeni sledeći navodi: „Tokom 1994. i 1995. godine D. je bio komandant 16. graničnog bataljona i u tom svojstvu (…) sudelovao u hapšenju muslimana koji su bežeći pred vojskom Republike Srpske potražili spas u Srbiji (…) Posmrtni ostaci četvorice od petorice vraćenih muslimana (…) pronađeni su i pouzdano identifikovani“; „pod D . komandom od maja 1998. godine u 37. motorizovanoj brigadi, više oficira Vojne bezbednosti (…) obučavali su i uvežbavali grupe ubica, kriminalaca, čak i nekoliko desetina osuđenih ubica iz zatvora u Sremskoj Mitrovici. Od jula 1998. godine odvodili su ih na Kosovo, kao dobrovoljce i pripadnike Vojske Jugoslavije“; „Dana 20. aprila 1999. godine komandant D . je naredio kapetanu D . M . i kapetanu B . A . da sa borbenih položaja dođu do njega zajedno u jednom vozilu, umesto pojedinačno i oprezno, kako nalažu pravila. Vozilo u kojem su, pored M . i A, bila još trojica vojnika u pratnji … naišlo je na mestu zvanom „I .“ (Srbica) na zasedu OVK i tom prilikom su stradala sva petorica pripadnika VJ“; „Dana 7. marta 1999. godine… pukovnik D, kao komandant 37. motorizovane brigade iz kasarne u Raškoj poveo je na Kosovo borbenu grupu (BG 37) koja je brojala oko 400 pripadnika (…), a oko 150 su bili dobro opremljeni uvežbani dobrovoljci, među kojima desetine osuđenih lica, kriminalaca, ratnih zločinaca pod komandom potpukovnika S. S . i M . Đ .“; „D. je sudelovao u prisvajanju imovine Albanaca, ne samo sa područja Drenice, nego sa celog Kosova. Sa kopa u Belaćevcu tokom 1998. godine, po D . naređenju, u Rašku je dovezen jedan bager – kopač koji je preotet nekom privatnom licu (…). Tokom NATO bombardovanja, sa njegovim znanjem, hiljade skupocenih putničkih automobila, autobusa, kamiona i traktora, prebačeno je i prodato u Novom Pazaru i u Raškoj. Za sebe je lično zadržao jedan skupoceni američki „Land Rover“ i „Mercedes 300“ (…). Među oficirima i vojskom se pričalo da je D. za vreme NATO kampanje postao vlasnik hiljade grla krupne i sitne stoke, otete od kosovskih Albanaca“.

U obrazloženju prvostepene presude je, takođe, konstatovano: da je u dnevnom listu „P.“ broj 35278 dana 25. januara 2012. godine objavljen naslov „K. optužila generala D . za ratne zločine“, gde je objavljena vest o objavljivanju dokumenta „Dosije D . Lj .“ od strane F. i preneta sledeća izjava N.K: „Iako ima obavezu da spreči zločine, D . to nije učinio, a postoje i dokazi koji svedoče bezobzirnoj pljački albanske imovine, u kojoj je i sam učestvovao“. U obrazloženju prvostepene presude je konstatovano i da je 24. januara 2012. godine, N.K. na televiziji „B.“ dala izjavu: „Ne mogu ljudi koji imaju nečistu prošlost da budu na mestima i pozicijama, računajući da će oni da vrate izgubljeno poverenje u institucije Republike Srbije. Potrebni su novi ljudi koji nemaju mrlju u svojoj profesionalnoj i ljudskoj prošlosti u odnosu na ratove i zločine koji su se događali“.

U obrazloženju prvostepene presude je dalje navedeno: da je sud odbio dokazne predloge tuženih za saslušanje svedoka navedenih u odgovoru na tužbu, na okolnosti vezane za dešavanja u zoni odgovornosti jedinica kojima je komandovao tužilac, kao suvišne u parničnom postupku, nalazeći da te okolnosti nisu od značaja za rešenje predmeta spora koji se odnosi na povredu ugleda i časti tužioca ; da je analizom osporenog teksta dokumenta „Dosije D . Lj .“ utvrđeno da je F. izneo ozbiljne činjenične optužbe; da je, u cilju ocene opravdanosti utuženih navoda, sud napravio razliku između činjeničnih izjava i vrednosnih sudova, imajući u vidu da se činjenice moraju dokazati, a istinitost vrednosnih sudova nije podložna dokazivanju, pri čemu čak i kada izjava predstavlja vrednosni sud, mora postojati dovoljan činjenični osnov bez kog će se smatrati preteranom; da je utvrđeno da je tužilac preuzeo dužnost komandanta 37. motorizovane brigade 3. novembra 1998. godine, te da su tvrdnje da su pod njegovom komandom od maja 1998. godine vršene bilo kakve radnje, ocenjene kao neistinite; da je dokument „Dosije D . Lj .“ objavljen sa ciljem da se optuži i diskvalifikuje tužilac kao lice koje je neposredno pre objavljivanja tog dokumenta postavljeno na funkciju načelnika Generalštaba VS; da je sporni dokument objavljen na internetu, kao javnom glasilu i masovnom mediju sa navedenim ciljem, što je omogućavalo i omogućava veliki uticaj na javnost; da isti po svojoj sadržini ne predstavlja neutralnu analizu događaja na Kosovu tokom NATO intervencije, već je tužilac naveden imenom i prezimenom i prikazan kao lice odgovorno za ratne zločine, broj ne druge nezakonite radnje i kažnjiva dela; da iako su u fusnotama naveden izvori na kojima je baziran tekst, osporeni navodi teksta ne predstavljaju nečiji citat, odnosno citirane izjave svedoka ili drugih saslušanih lica, već su izneti u formi optužbe; da je činjeničnim optužbama u spornim sadržajima reputacija tužioca ugrožena, a ugled i dostojanstvo narušeni; da osporene činjenične optužbe čiju istinitost tuženi nisu dokazali, a teret dokazivanja je bio na njima, impliciraju vršenje krivičnih dela i nepoštovanje pra vila službe VS, te kako vrednosni sudovi da se radi o ličnosti koja ima „nečistu prošlost u odnosu na ratove i zločine koji su se dešavali“ imaju uvredljivu konotaciju i povređuju ljudsko dostojanstvo, pri čemu tužilac nije podvrgnut krivičnom gonjenju, sud je usvojio zahtev za naknadu štete; da je prilikom donošenja odluke sud imao u vidu i da je suština objavljenog dokumenta „Dosije D . Lj .“ stvar od javnog interesa, a da je u okviru delatnosti koju obavlja tuženi F. doprinos utvrđivanju da li je zaista došlo do povrede ljudskih prava na Kosovu, a o čemu javnost ima pravo da bude informisana; da su tuženi imali pravo da informišu o profesionalnim aktivnostima tužioca na Kosovu, što bi imalo informativnu vrednost za javnost, ali da nije postojao legitimni interes da se osporeni navodi daju u formi optužbe u situaciji kada tužilac nije podvrgnut krivičnom gonjenju, a istinitost iznetih činjeničnih optužbi nije dokazana.

Konačno, u obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je taj sud zauzeo stav da nema mesta prekidu postupka iz razloga što krivični postupak protiv tužioca nije ni pokrenut; da je na ročištu održanom 19. maja 2015. godine, kada je saslušana tužena N.K. u svojstvu parnične stranke, u sudnici bilo prisutno preko 20 novinara koji su sedeli na podu sudnice, a koji su zbog dugog trajanja ročišta konstantnim ulaženjem i izlaženjem remetili rad suda; da je iz tog razloga na narednom ročištu održanom 15. septembra 2015. godine javnost delimično isključena, u smislu člana 322. ZPP, odnosno dozvoljeno je prisustvo onoliko lica koliko je u sudnici bilo slobodnih mesta, konkretno M.K, pravne savetnice u F . i A.J, asistenta za informisanje u Ambasadi Švajcarske, a sve ovo u cilju da sud obezbedi nesmetano održavanje rasprave, održavanjem reda u sudnici i obezbeđivanjem dostojanstva suda.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5479/16 od 18. avgusta 2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca Lj. D . i tuženog F . i potvrđena prvostepena presuda.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je konstatovano: da je prvostepeni sud pravilno primenio pravo; da je, suprotno žalbenim navodima, prvostepeni sud pravilno utvrdio da je na tuženima istinitost dokazivanja njihovih tvrdnji; da je nesumnjivo utvrđeno da tužilac nije podvrgnut krivičnom gonjenju za bilo koje krivično delo koje je navedeno u dokumentu „Dosije D . Lj .“; da je kod takvog stanja stvari, iznošenjem nedokazanih činjenica o tužiocu koje u sebi sadrže uvredljivu konotaciju podobnu da povredi ljudsko dostojanstvo, prvostepeni sud pravilno obavezao F. da naknadi tužiocu nematerijalnu štetu zbog povrede ugleda i časti; da su bez uticaja žalbeni navodi F . da je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno zbog postojanja novog dokaza (zvanična web -stranica Vojske Srbije, koja je po navodima žalbe uklonjena, a odnosi se na kretanje tužioca u službi), iz razloga što imenovani nije učinio verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da iznese navedeni dokaz u toku prvostepenog postupka; da su neosnovani žalbeni navodi kojima se ukazuje na propust suda, jer je odbio predlog tuženih za prekid postupka do okončanja postupka po krivičnoj prijavi F. protiv tužioca; da se nadležno tužilaštvo izjasnilo da se navodi krivične prijave F . tek proveravaju prikupljanjem podataka i obaveštenja, te da krivični postupak protiv tužioca nije pokrenut, odnosno da nije podignuta optužnica; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da iz razloga javnog reda javnost treba delimično isključiti, čime ni na koji način nisu suspendovane norme demokratskog društva, s obzirom da su na ročištima prisustvovale M.K, pravna savetnica F. i A.J, asistent za informisanje Ambasade Švajcarske u Beogradu; da odbijanjem određenih dokaznih predloga F . i prvotužene nije narušeno njihovo pravo da pred sudom raspravljaju, kao i da je sud izveo sve predložene dokaze koji su bili od značaja za utvrđivanje bitnih činjenica; da sloboda izražavanja, čak i kada se saopšteno mišljenje odnosi na državne funkcionere, vršioce javnih ovlašćenja ili lica koja su zbog druge profesije kojom se bave javne ličnosti, nije neograničeno pravo, a posebno se takvim ne može smatrati kada se tvrdnje koje u zakonom propisanom postupku nisu dokazane, saopštavaju kao istinite i nesumnjivo utvrđene činjenice, kakav je konkretan slučaj; da se nezavisno od javne funkcije koju je tužilac obavljao, odnosno činjenice da je on javna ličnost, kvalifikacije iznete od strane F . i prvotužene ne mogu smatrati dopuštenim i prihvatljivim sa stanovišta slobode izražavanja, koja ni u jednom društvu ne predstavlja apsolutno, ničim ograničeno pravo.

4. Odredbama člana 32. Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (stav 1); da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (stav 3). Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.). Odredbama člana 46. Ustava je utvrđeno: da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).

Odredbom člana 322. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11,49/13– Odluka US,74/13– Odluka US i 55/14), koji je važio u relevantnom trenutku, bilo je propisano da sud može da isključi javnost za celu glavnu raspravu ili jedan njen deo, radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku. Odredbom člana 372. stav 1. Zakona o parničnom postupku bilo je propisano da u žalbi ne mogu da se iznose nove činjenice i predlažu novi dokazi, osim ako žalilac učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese, odnosno predloži do zaključenja glavne rasprave.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede slobode izražavanja iz člana 46. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac smatra da osporena presuda, kojom je obavezan da na ime nematerijalne štete zbog duševnih bolova, a usled povrede časti i ugleda, isplati tužiocu iznos od 550.000,00 dinara, predstavlja ograničenje slobode izražavanja koje nije bilo neophodno u demokratskom društvu. Podnosilac smatra da je sud propustio da sprovede test proporcionalnosti , te da sud nije prepoznao da relevantne činjenične izjave koje se dokazuju u ovom predmetu predstavljaju indicije o potencijalnoj odgovornosti Lj. D . za ratne zločine, a ne optužbe za ratne zločine, pri čemu je podnosilac sporne izjave o Lj . D, koji je javni funkcioner, dao kao „čuvar javnosti“.

Imajući u vidu navedene tvrdnje, Ustavni sud je ispitivao da li je došlo do ograničenja slobode izražavanja , kao i da li je ta sloboda ograničena suprotno odredbi člana 46. stav 2. Ustava. Ustavni sud je i u ovom predmetu pošao od toga da se članom 46. Ustava ne jemči apsolutna sloboda izražavanja, jer se sloboda izražavanja može ograničiti pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje propisano zakonom; 2) da je svrha i legitimni cilj ograničenja, između ostalog, i zaštita prava i ugleda drugih; 3) da je ova sloboda ograničena u onom obimu koji je neophodan da se svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu , odnosno da je ograničenje proporcionalno i da su razlozi koje su naveli sudovi u vezi ograničenja relevantni i dovoljni .

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na svoj stav da sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava u demokratskom društvu predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, sa naučnom, umetničkom ili nekom drugom vrednošću), a da pri tome sloboda izražavanja može obuhvatati i određen stepen preterivanja ili čak provociranja. Sud dalje konstatuje da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), sloboda izražavanja, koja je zaštićena članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, primenjuje ne samo na informacije ili ideje koje se povoljno prihvataju ili se smatraju neuvredljivim ili indiferentnim, već i na one informacije koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili neki deo populacije. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema „demokratskog društva“ (videti presude ESLjP u predmetima Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 5493/72, od 7. decembra 1976. godine, stav 49. i Nilsen and Johnsen protiv Norveške, predstavka broj 23118/93, od 25. novembra 1999. godine, stav 43.).

Međutim, kao što je pomenuto, sloboda izražavanja nije apsolutna i podrazumeva određeni stepen odgovornosti i dužnosti. Reč je o relativnoj slobodi, jer može biti ograničena legitimnim ciljem u koje, pored ostalog, spada i zaštita prava i ugleda drugih lica. Pored toga, sloboda novinarskog izražavanja je naročito „uslovljena odredbom koja nalaže da mediji moraju da deluju u dobroj veri i da pružaju tačne i pouzdane informacije u skladu sa novinarskom etikom“ kada izveštavaju o pitanjima od opšteg i javnog interesa, te da postupaju u skladu sa profesionalnim standardima. Isto se odnosi i na nevladine organizacije koje imaju funkciju „javnog čuvara“ (videti presude ESLjP u predmetima Magyar Helsinki Bizottság protiv Mađarske, stav 159, Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva , predstavka broj 17488/90, od 27. marta 1996. godine, stav 39, Fressoz and Roire protiv Francuske, predstavka broj 29183/95, od 21. januara 1999. godine, stav 54. i Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške, predstavka broj 21980/93, od 20. maja 1999. godine, stav 65.).

U skladu sa praksom ESLjP, pripremu foruma za javnu debatu mogu sprovoditi i nevladine organizacije, koje se, poput štampe, mogu okarakterisati kao „javni čuvari“, zbog čega njihove aktivnosti uživaju sličnu zaštitu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kao i aktivnosti štampe (videti presudu ESLjP Mađarska unija za građanske slobode protiv Mađarske, broj predstavke 37374/05, od 14. aprila 2009. godine, stav 27.). ESLjP je zauzeo stanovište da nevladina organizacija, kada ukaže na pitanje od javnog interesa, ima funkciju „javnog čuvara“ slične važnosti kao i štampa. Takođe, priznato je da nevladine organizacije imaju važnu ulogu u javnoj raspravi ( videti presudu ESLjP Magyar Helsinki Bizottság protiv Mađarske , predstavka broj 18030/11, presuda od 8. novembra 2016. godine, stav 166.). Konačno, postoji pravo da se saopštavaju, u dobroj nameri, informacije o pitanjima od javnog interesa, čak i kad to podrazumeva štetne izjave o pojedincima (videti presudu ESLjP Lepojić protiv Srbije , predstavka broj 13909/05, presuda od 6. novembra 2007. godine, stav 74.), te da su granice dopuštene kritike znatno šire u odnosu na političare i nosioce javne funkcije, nego u odnosu na druga lica (videti npr. presudu ESLjP u predmetu Bodrožić protiv Srbije, predstavka broj 32550/05, od 2. juna 2009. godine, stav 54.)

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5479/16 od 18. avgusta 2016. godine došlo do ograničenja slobode izražavanja podnosioca. Odgovor na pitanje da li takva vrsta ograničenja predstavlja povredu slobode izražavanja zavisi od ispunjenosti gore navedenih uslova – postojanja zakonitosti, legitimnog cilja i neophodnosti ograničenja u demokratskom društvu.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac u ustavnoj žalbi istakao da je predmetno ograničenje bilo propisano zakonom i da je težilo legitimnom cilju, ali da smatra da je sud propustio da sprovede test proporcionalnosti. I pored toga, Ustavni sud konstatuje da je ospore na presuda doneta primenom odredbi člana 154. stav 1. i čl. 155, 172. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, koje su dovoljno određene i jasne , te da je zadiranje u slobodu izražavanja u konkretnom slučaju bilo propisano zakon om. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju ispunjen i drugi uslov ograničenja, jer je svrha predmetnog ograničenja bila zaštita prava i ugleda tužioca, a koja je Ustavom dopuštena.

Pre razmatranja ispunjenosti uslova proporcionalnosti i neophodnosti ograničenja , Ustavni sud, u smislu navedene prakse ESLjP, koju prihvata i ovaj sud, konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao nevladina organizacija, u konkretnom slučaju imao ulogu „javnog čuvara“, odnosno položaj sličan štampi, te da je objavljivanje spornih informacija bilo usmereno ka tome da se doprinese javnoj debati i ukaže na pitanje od javnog značaja . Takođe, Ustavni sud konstatuje i da su u odnosu na tužioca, kao nosioca javne funkcije – lica koje je u relevantnom periodu obavljao državnu funkciju načelnika Generalštaba Vojske Srbije , granice dopuštene kritike znatno šire, nego u odnosu na druga lica , te da je tužilac morao imati veći stepen tolerancije na kritike i sporn e sadržaj e.

Međutim, navedeni zaključak da je tužilac morao imati veći stepen tolerancije ne znači da je on bio dužan da trpi objavljivanje neistinitih informacija, pa je, u tom smislu, potrebno oceniti da li je podnosilac ustavne žalbe (nevladina organizacija koja je u konkretnom slučaju imala ulogu „javnog čuvara“) postupao „u dobroj veri“ i dobroj nameri , odnosno da li je sa pažnjom primerenom okolnostima, proverio istinitost i potpunost objavljenih informacija. Ustavni sud u navedenom smislu ponavlja da je, u skladu sa citiranom praksom ESLjP, sloboda novinarskog izražavanja naročito „uslovljena odredbom koja nalaže da mediji moraju da deluju u dobroj veri i da pružaju tačne i pouzdane informacije u skladu sa novinarskom etikom“ kada izveštavaju o pitanjima od opšteg i javnog interesa, kao i da se ovo pravilo primenjuje i na nevladine organizacije koje imaju funkciju „javnog čuvara“. Ustavni sud je imao u vidu i da je potrebno razlikovati izjave o činjenicama od vrednosnih sudova, iz razloga što se postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće utvrditi (videti presudu ESLjP u predmetu Lingens protiv Austrije, predstavka broj 9815/82, od 8. jula 1996. godine, stav 46.).

Stoga je zadatak Ustavnog suda da utvrdi i da li je predmetno ograničenje slobode izražavanja bilo proporcionalno legitimnom cilju čijem se postizanju težilo, odnosno da li je bilo neophodno u demokratskom društvu, te da li su razlozi koje su naveli postupajući sudovi kako bi opravdali predmetno ograničenje bili relevantni i dovoljni, kao i da li je podnosilac sa pažnjom primerenom okolnostima, pre objavljivanja, proverio istinitost i potpunost spornih informacija.

Ustavni sud konstatuje da je, suprotno tvrdnjama podnosioca, i prvostepenom presudom i o sporenom drugostepenom presudom konstatovano i uzeto u obzir da je tužilac nosilac javne funkcije, odnosno javna ličnost, kao i da su sporni sadržaji podnosioca, nevladine organizacije koja ima i ulogu „javnog čuvara“, dati u kontekstu debate od javnog interesa. Međutim, sudovi su dalje ocenili da sporni dokument po svom sadržaju ne predstavlja neutralnu analizu događaja na Kosovu, već da je objavljen sa ciljem da optuži i diskvalifikuje tužioca, jer je tužilac naveden imenom i prezimenom i prikazan kao lice koje je odgovorno za ratne zločine i druge brojne nezakonite radnje i kažnjiva dela . Ustavni sud dalje konstatuje da je prvostepenom presudom, a koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom, utvrđeno da je podnosilac izneo niz „ozbiljnih činjeničnih optužbi“ koje su ocenjene kao neistinite (pre svega da je tužilac preuzeo dužnost komandanta 37. motorizovane brigade 3. novembra 1998. godine, iz kog razloga su tvrdnje F . da su pod komandom tužioca od maja 1998. godine vršene bilo kakve radnje, ocenjene kao neistinite ). Takođe je utvrđeno da činjenične optužbe nisu dokazane, te da su vrednosni sudovi podnosioca da se radi o ličnosti koja ima „nečistu prošlost u odnosu na ratove i zločine koji su se dešavali“ ocenjeni da imaju uvredljivu konotaciju i povređuju ljudsko dostojanstvo, pri čemu istovremeno nemaju dovoljno utemeljenja u činjenicama, jer je utvrđeno da tužilac nije podvrgnut krivičnom gonjenju. Konačno, postupajući sudovi su ocenili da je podnosilac, u cilju informisanja javnosti, imao pravo da informiše o profesionalnim aktivnostima tužioca na Kosovu, ali da nije postojao legitimni interes da se osporeni navodi daju u formi optužbe u situaciji kada tužilac nije podvrgnut krivičnom gonjenju, a istinitost iznetih činjeničnih optužbi nije dokazana , te da se nezavisno od činjenice da je tužilac javna ličnost, kvalifikacije koje su iznete od strane podnosioca, ne mogu smatrati dopuštenim i prihvatljivim sa stanovišta slobode izražavanja.

U vezi sa izloženim, Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenom presudom ograničena sloboda izražavanja podnosioca radi zaštite časti i ugleda tužioca, a ne radi zaštite njegove privatnosti , kako to podnosilac tvrdi, te da je drugostepeni sud potvrđujući prvostepenu presudu , u cilju uspostavljanja pravične ravnoteže između suprotstavljenih prava podnosioca ustavne žalbe i tužioca, sproveo test proporcionalnosti, cenio sve okolnosti konkretnog slučaja i dao jasne , relevantne i dovoljne, ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da su u konkretnom slučaju iznete neistinite činjenice o tužiocu i vrednosn i sudovi koj i u sebi sadrže uvredljivu konotaciju podobnu da povredi ljudsko dostojanstvo.

Ustavni sud ponavlja da je podnosilac ustavne žalbe, u skladu sa citiranom praksom ESLjP, bio u obavezi da pre objavljivanja spornih činjeničnih navoda iz dokumenta „Dosije D. Lj .“, sa pažnjom primerenom okolnostima, i u dobroj veri proveri istinitost i potpunost objavljenih informacija. Kako je tužilac pred „redovnim “ sudom istakao da se sporni navodi, između ostalog, odnose i na period kada on uopšte nije vršio funkciju komandanta 16. graničnog bataljona i 37. motorizovane brigade, to je osporenom presudom utvrđeno, na osnovu dostavljenih pisanih dokaza, da tužilac Lj . D . u periodu od 28. jula 1994. do 3. novembra 1998. godine nije obavljao dužnost komandanta navedenih jedinica. Ustavni sud je, u tom smislu, ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište prvostepenog suda , a koje je potvrđeno osporenom presudom, da su sporni navodi neistiniti u delu koji se odnosi na događaje od maja 1998. godine pa do 3. novembra 1998. godine, s obzirom na to da je tužilac preuzeo dužnost komandanta 37. motorizovane brigade tek 3. novembra 1998. godine. Konkretno, u spornom dokumentu „Dosije D. Lj .“ je navedeno da su pod tužiočevom komandom od maja 1998. godine obučavane grupe ubica, kriminalaca, čak i nekoliko desetina osuđenih ubica iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, koji su od jula 1998. godine odvođeni na Kosovo, kao dobrovoljci i pripadnici Vojske Jugoslavije. Štaviše, Ustavni sud primećuje da se osporeni činjenični navodi iz dokumenta „Dosije D. Lj .“ odnose i na period tokom 1994. i 1995. godine, a da je osporenom presudom utvrđeno da je tužilac 28. jula 1994. godine predao dužnost komandanta 16. graničnog bataljona. Konkretno, u spornom dokumentu je istaknuto da je tužilac tokom 1994. i 1995. godine bio komandant 16. graničnog bataljona i da je u tom svojstvu učestvovao u hapšenju muslimana, čiji su posmrtni ostaci kasnije pronađeni, dok je u samoj ustavnoj žalbi navedeno da je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u svojim presudama utvrdio da su graničari Republike Srbije 1995. godine hvatali Bošnjake koji su pokušavali da prebegnu u Srbiju i predavali ih Vojsci Republike Srpske. Da navedene informacije nisu na adekvatan način proverene od strane podnosioca ustavne žalbe pre njihovog objavljivanja proizlazi iz činjenice da je tužilac tokom prvostepenog postupka dostavio pisane dokaze (javne isprave) u prilog tvrdnje da u periodu od 28. jula 1994. do 3. novembra 1998. godine nije komandovao navedenim jedinicama, a da podnosilac ustavne žalbe, sa druge strane, nije dostavio dokaz kojim bi doveo navedeno u pitanje. Podnosilac ustavne žalbe je tek u toku drugostepenog postupka dostavio dokaz kojim bi osporio predmetnu činjenicu (originalna web-stranica iz 2012. godine na kojoj je objavljena biografija Lj. D .), koji dokaz, međutim, nije prihvaćen od strane drugostepenog suda, s obzirom da podnosilac nije, u skladu sa članom 372. stav 1. Zakona o parničnom postupku, učinio verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da iznese ovaj dokaz tokom prvostepenog postupka. Konačno, Ustavni sud primećuje da podnosilac smatra da sporne činjenične izjave i navodi predstavljaju „indicije o potencijalnoj odgovornosti Lj. D . za ratne zločine, a ne optužbe za ratne zločine “, međutim, Ustavni sud je stanovišta da je navedena jezička razlika u suštinskom smislu irelevantna, a posebno u kontekstu sprovedenog testa proporcionalnosti i neophodnosti ograničenja slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud dalje naglašava da prilikom ocene proporcionalnosti ograničenja slobode izražavanja , priroda i težina izrečenih kazni predstavljaju faktore koje treba uzeti u obzir. Prema stavovima ESLjP , koje prihvata i Ustavni sud, dosuđena naknade štete mora da bude srazmerna sa nematerijalnom (moralnom) štetom koju je pretrpeo konkretni tužilac (videti presude ESLjP u predmetima Koprivica protiv Crne Gore, predstavka broj 41158/09, od 22. novembra 2011. godine, stav 65; Tolstoy Miloslavsky protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 18139/91, od 13. jula 1995. godine, stav 49; Steel i Morris protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 68416/01, od 15. februara 2005. godine stav 96.). Ustavni sud je ocenio da visina pravnosnažno dosuđene naknade nematerijalne štete u iznosu od 550.000,00 dinara, na čiju isplatu je obavezan podnosilac, predstavlja pravičnu meru ograničenja slobode izražavanja, odnosno da je navedena mera srazmerna svrsi ograničenja u konkretnom slučaju, a posebno imajući u vidu da je tužilac u relevantnom trenutku bio načelnik Generalštaba Vojske Srbije, a što je funkcija sa posebno važnom ulogom u državi. Ustavni sud je, u navedenom smislu, imao u vidu i da su objavljeni činjenični navodi, čija istinitost nije proverena na adekvatan način, bili podobni da ozbiljno naruše tužiočev ugled i čast, s obzirom na to da je tužilac za posledicu objavljenih informacija mogao u javnosti da bude doživljen kao izvršilac nekog krivičnog dela.

Konačno, prilikom donošenja odluke o istaknutoj povredi slobode izražavanja iz člana 46. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu stavove ESLjP iz predmeta Dalban protiv Rumunije (broj 28114/95, presuda od 28. septembra 1999. godine, stav 50 .), na koje je podnosilac ukazao u ustavnoj žalbi, ali je ocenio da se ova presuda ne može primeniti u konkretnom slučaju na način na koji tvrdi podnosilac. Naime, ESLjP je u citiranom predmetu Dalban utvrdio povredu slobode izražavanja, zbog osude podnosioca za krivično delo klevete u krivičnom postupku, dok je u konkretnom predmetu ustavna žalba podneta zbog činjenice da je podnosilac parničnom presudom obavezan da tuženom isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete, zbog povrede ugleda i časti. Takođe, prema utvrđenom činjeničnom stanju u citiranom predmetu, podnosilac u predmetu Dalban je odlukom Vrhovnog suda tužene oslobođen krivične odgovornosti, kada je, između ostalog, utvrđeno da je podnosilac postupao u dobroj veri, oslanjajući se na zvanične dokumente, za šta je ESLjP istakao da se može smatra ti za potvrdu da je podnosiočeva sloboda i zražavanja neopravdano ograničena ( Dalban protiv Rumunije, st. 28. i 44.). Stoga je Ustavni sud ocenio da se citirana praksa ESLjP iz predmeta Dalban ne može primeniti u konkretnom predmetu na način na koji je ukazano u ustavnoj žalbi, s obzirom na različito činjenično stanje, kao i bitno različite okolnosti koje su relevantne za sprovođenje testa proporcionalnosti i neophodnosti ograničenja slobode izražavanja.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je ocenio da je predmetno ograničenje slobode izražavanja bilo neophodno radi zaštite prava i ugleda tužioca, da je bilo proporcionalno, te da su postupajući sudovi naveli relevantne i dovoljne razloge za ocenu opravdanosti predmetnog ograničenja slobode izražavanja podnosioca. Iz tog razloga su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5479/16 od 18 . avgusta 2016. godine povređena sloboda izražavanja iz člana 46. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac tvrdnje o povredi označenog prava zasniva na više prethodno izloženih navoda.

Ispitujući navode podnosioca da mu je povređeno pravo na obrazloženu presudu, jer „drugostepeno veće nije dalo gotovo nikakvo obrazloženje u pogledu najvećeg dela njegovih žalbenih navoda“, Ustavni sud najpre konstatuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu sudova da svoju odluku obrazlože tako da navedu jasne i razumljive razloge kojima su se rukovodili prilikom njihovog donošenja. Međutim, ova obaveza ne znači da su sudovi dužni da daju detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i argumente stranaka. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke i okolnosti svakog pojedinačnog slučaja (videti presude ESLjP Kuznetsov i drugi protiv Rusije , broj predstavke 184/02, od 11. januara 2007. godine, stav 83. i Ruiz Torija protiv Španije, broj predstavke 18390/91, od 9. decembra 1994. godine, stav 29.). Prema praksi ESLjP, koju prihvata i Ustavni sud, razlozi navedeni u obrazloženju odluke smatraće se argumentovanim i jasnim ukoliko iz njih nedvosmisleno proizlazi da sudovi nisu propustili da razmotre suštinski važne činjenice za rešenje spora, odnosno da u obzir uzmu pravno relevantne okolnosti koje su od značaja za presuđenje, da nisu proizvoljno odbili izvođenje dokaza koji bi mogli dovesti do drugačije odluke, odnosno zanemarili određene dokaze, bez navođenja jasnih razloga o njihovoj nerelevantnosti za konkretan slučaj. Primenjujući navedeno na konkretan predmet, Ustavni sud je uvidom u osporenu drugostepenu presudu i žalbu podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv prvostepene presude, utvrdio da osporena drugostepena presuda sadrži jasne i detaljne razloge, odnosno da su razmotrene sve suštinski važne činjenice za rešenje spora.

Ocenjujući tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na jednakost oružja, jer je postupajući sud odbio da sasluša svedoke koje je podnosilac predložio u odgovoru na tužbu, Ustavni sud naglašava da saglasno praksi i stavovima kako ovog s uda, tako i ESLjP, pravo na pravično suđenje ne sadrži garanciju da će tokom sudskog postupka biti izvedeni svi dokazni predlozi stranke u postupku. Naime, organ postupka u svakom konkretnom slučaju ceni da li je i koje dokaze potrebno izvesti radi potpunog i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja, a u odluci je dužan da izvedene dokaze oceni i obrazloži svoj stav u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, a što je u konkretnom slučaju učinjeno dovoljno jasno i detaljno. Ustavni sud konstatuje da je postupajući sud na ročištu od 15. septembra 2015. godine odbio dokazni predlog podnosioca ustavne žalbe za saslušanje 13 svedoka predloženih u odgovoru na tužbu, a na okolnosti vezane za dešavanja u zoni odgovornosti jedinica kojima je komandovao tužilac, kao suvišne, nalazeći da te okolnosti nisu od značaja za rešenje predmeta spora koji se odnosi na povredu ugleda i časti tužioca, te da se dokazivanje činjeničnih optužbi za vršenje krivičnih dela može vršiti samo u krivičnom postupku pred nadležnim sudom.

Prema stanovištu Ustavnog suda, podnosilac je u predmetnom parničnom postupku trebalo da se ograniči na dokazivanje da je postupao u dobroj veri, odnosno da je pre objavljivanja spornog dokumenta „Dosije D. Lj .“ (koji prema stanovištu „redovnog“ suda , a koje prihvata i ovaj sud, sadrži činjenične navode), preduzeo adekvatne mere da proveri istinito st predmetnih navoda. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe u odgovoru na tužbu i u ustavnoj žalbi istakao da su izvori saznanja koji su poslužili za objavljivanje spornih navoda bili baza podataka F, dokazni materijal Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i vojni dokumenti Vojske Jugoslavije, Ustavni sud je stanovišta da postupajući sud nije postupio proizvoljno kada je odbio predlog podnosioca ustavne žalbe za saslušanje svedoka navedenih u odgovoru na tužbu, nalazeći da bi to bilo suvišno. Ovo posebno iz razloga što svedočenje nije predloženo na okolnost da li je tužilac Lj . D . u periodu od 28. jula 1994. do 3. novembra 1998. godine obavljao dužnost komandanta 16. graničnog bataljona i 37. motorizovane brigade, a što se pokazalo kao bitno sporno pitanje u postupku pred „redovnim “ sudom. Takođe, u situaciji gde je tužilac Lj. D . u toku prvostepenog postupka dostavio pisane dokaze (javne isprave) na okolnost činjenice da on u navedenom periodu nije bio komandant navedenih jedinica, a da podnosilac ustavne žalbe nije blagovremeno dostavio kontradokaze na tu okolnost, to bi, prema oceni Ustavnog suda, izvođenje predloženih dokaza saslušanjem svedoka na okolnost „dešavanja u zoni odgovornosti ovih jedinica“ zaista bilo suvišno, s obzirom na to da je prethodno utvrđeno da podnosilac u navedenom periodu uopšte nije obavljao dužnost komandanta istih jedinica. Pri tome, nije od uticaja na zauzimanje ovakvog stava činjenica da tužilac u preostalom periodu jeste bio komandant navedenih jednica, s obzirom na to, da je, prema oceni Ustavnog suda, za utvrđenje da su tužiocu povređeni čast i ugled bilo dovoljno utvrditi neistinitost činjeničnih tvrdnji u odnosu na period od 28. jula 1994. do 3. novembra 1998. godine, kada tužilac nije obavljao dužnost komandanta 16. graničnog bataljona i 37. motorizovane brigade , a imajući u vidu ozbiljnost i težinu ovih činjeničnih tvrdnji.

S obzirom na istaknuto, Ustavni sud smatra da je predmetno obrazloženje, koje je dato u prilog odbijanja podnosiočevog predloga za saslušanje svedoka, dovoljno jasno, detaljno i ustavnopravno prihvatljivo, te da je nije narušena jednakost oružja i položaj stranaka u postupku.

Podnosilac ustavne žalbe u prilog tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje ističe i da je sud odbio da prekine parnični postupak do okončanja krivičnog postupka koji je u predistražnoj fazi. Ustavni sud je utvrdio da je ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje prvostepene presude, koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom, da nije bilo mesta prekidu postupka iz razloga što krivični postupak protiv tužioca nije ni pokrenut. Naime, r azmatrajući ovu tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom proizvoljno primenjen član 372. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da je drugostepeni sud odbio da uzme u obzir novi dokaz koji nije istaknut u prvostepenom postupku, Ustavni sud najpre konstatuje da je članom 372. stav 1. Zakona o parničnom postupku bilo propisano da u žalbi ne mogu da se iznose nove činjenice i predlažu novi dokazi, osim ako žalilac učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese, odnosno predloži do zaključenja glavne rasprave. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da predmetni dokaz datira iz 2012. godine i da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 18. februara 2013. godine, a da je prvostepena presuda doneta 3. marta 2016. godine, Ustavni sud je stanovišta da je ustavnopravo prihvatljiv zaključak „redovnog “ suda da podnosilac ustavne žalbe nije učinio verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da izvede predmetni dokaz za vreme trajanja prvostepenog postupka. Prema tome, drugostepeni sud nije primenio član 372. Zakona o parničnom postupku na proizvoljan način kada je odbio da uzme u obzir navedeni dokaz.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je javnost bila nezakonito isključena na ročištu održanom 15. septembra 2015. godine, Ustavni sud konstatuje da, u skla du sa članom 32. stav 3. Ustava, javnost može biti isključena tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom. Identičnu odredbu sadržao je i član 322. Zakona o parničnom postupku koji je važio u relevantnom trenutku. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud u osporenoj presudi dovoljno jasno i detaljno odgovorio na predmetnu pritužbu podnosioca ustavne žalbe, ističući da je prvostepeni sud pravilno zaključio da iz razloga javnog reda javnost treba delimično isključiti, uz obrazloženje da su na ročištima prisustvovale M.K, pravna savetnica ovde podnosioca ustavne žalbe i A.J, asistent za informisanje Ambasade Švajcarske u Beogradu.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je stanovišta da iznete pritužbe ne ukazuju da je došlo do narušavanja pravičnosti postupka u celini, niti je našao bilo šta što bi ukazalo da je merodavno pravo primenjeno na proizvoljan, odnosno arbitreran način, a pri čemu je imao u vidu da je drugostepeni sud dao dovoljne i jasne razloge za zauzete stavove i ocene. Sledom iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u delu u kome je istaknuta povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. st. 1. i 3. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući tvrdnju podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac u prilog svoje tvrdnje ukazao na presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1598/14 i Gž. 4061/13, obe od 30. januara 2015. godine, s tim da navedene presude nisu dostavljene uz ustavnu žalbu, što je preduslov za odlučivanje o osnovanosti pritužbi o povredi označenog prava. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da između odluka koje se tiču naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova usled povrede ugleda i časti, ne može postojati identitet, s obzirom na izražen subjektivni karakter naknade.

U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči pravo na dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži relevantne ustavnopravne razloge koji potkrepljuju navode o povredi označenog prava, s obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju imao pravo na žalbu protiv prvostepene presude i da je istu iskoristio, nakon čega je drugostepeni sud odlučio o njegovoj žalbi, ispitujući zakonitost prvostepene presude.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu