Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u vezi naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu Dešišku Adema kao neosnovanu. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je postupak trajao četiri godine. Takođe, nije bilo retroaktivne primene propisa niti povrede prava na imovinu i pravno sredstvo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dešišku Adema iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dešišku Adema izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 5089/07.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dešišku Adema izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2298/08 od 26. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dešišku Adem je 22. maja 2009. godine, preko punomoćnika – advokata Žarka Vujovića iz Niša, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2298/08 od 26. februara 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na „delotvorno pravno sredstvo“ zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da mu je Vojska Jugoslavije za vreme NATO agresije protiv njegove volje oduzela vozilo marke „MERCEDES L“ 508 D/35, registarski broj PR 927-05, ali mu ono nikada nije bilo vraćeno niti mu je bila nadoknađena šteta, već je vozilo rashodovano 20. novembra 2004. godine. Dalje je navedeno da je podnosilac pokrenuo postupak pred Opštinskim sudom u Nišu radi naknade štete, u kome je samo delimično imao uspeha, jer je njegov tužbeni zahtev u pretežnom delu odbijen. Kao razlog za takav ishod parnice, podnosilac ističe i činjenicu da se u konkretnom slučaju morala primeniti Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, broj 36/98) i to odredba člana 20. stav 4. Uredbe, a ne izmene iste Uredbe objavljene u „Službenom listu SRJ“ broj 9/01, kojima je iznos naplate naknade potpuno izmenjen, čime je pravni propis retroaktivno primenjen. Takođe, podnosilac ističe i povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, jer mu je pravo svojine na motornom vozilu oduzeto protivno njegovoj volji, i isto mu nije vraćeno, niti mu je nadoknađena šteta u skladu sa odredbom člana 58. stav 3. Ustava, koja utvrđuje da ista ne može biti niža od tržišne. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava zasniva na tome što mu „državni organ nije dostavio odluku kako bi mogao da iskoristi pravo na delotvorno pravno sredstvo“. Pored toga, podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer pravosudni organi nisu pokazali revnost u vođenju postupka. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta P. 5089/07 Opštinskog suda u Nišu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. aprila 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Vojne Pošte 3323 Niš, radi naknade štete zbog uništenog motornog vozila marke „MERCEDES L“ 508 D/35, registarski broj PR 927-05, izgubljene dobiti i naknade zbog korišćenja istog vozila.

Prvom prvostepenom presudom P. 3443/05 od 23. maja 2006. godine usvojen je konačno opredeljeni tužbeni zahtev tužioca u celini, i to: za iznos od 55.647,20 dinara na ime naknade štete zbog uništenog vozila, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; za iznos od 11.256,30 dinara ime naknade za korišćenje motornog vozila, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; za iznos od 102.872,43 dinara na ime naknade amortizacije za korišćenje motornog vozila, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; za iznos od 7.824.886 dinara na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti za period od 11. marta 2001. godine do 11. aprila 2005. godine. Do donošenja navedene presude ukupno je bilo zakazano osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su tri održana, dok preostala nisu održana, što zbog toga što se spis predmeta nalazio kod veštaka, što zbog potrebe stranaka da se izjasne na nalaz i mišljenje veštaka. Postupajući po žalbi tuženog koji se žalio protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 3443/05 od 23. maja 2006. godine u delu izreke koja se odnosi na naknadu štete zbog izgubljene dobiti i troškove postupka, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 2726/07 od 2. avgusta 2007. godine ukinuo u pobijanom delu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, tužilac je podneskom od 25. septembra 2007. godine povukao tužbeni zahtev koji se odnosio na naknadu za izgubljenu dobit, dok je ostao pri tužbenom zahtevu za isplatu naknade za korišćenje stvari u iznosu od 7.824.886 dinara za period od 11. marta 2001. godine do 1. aprila 2005. godine, tražeći pri tome i zakonsku zateznu kamatu na taj iznos počev od 10. oktobra 2005. godine pa do konačne isplate. Opštinski sud u Nišu je nakon dva održana ročišta, 2. novembra 2007. godine doneo presudu P. 5089/07, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu plati na ime naknade za korišćenje predmetnog motornog vozila za period od 11. marta 2001. godine do 11. aprila 2005. godine iznos od 7.824.886 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. oktobra 2005. godine.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Nišu je 8. aprila 2008. godine doneo presudu Gž. 776/08 kojom je preinačio presudu Opštinskog suda u Nišu P. 5089/07 od 2. novembra 2007. godine u stavu prvom izreke, tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da isplati naknadu za korišćenje predmetnog vozila za period od 11. marta 2001. godine do 11. aprila 2005. godine, iznos od 16.694,16 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 10. oktobra 2005. godine pa do konačne isplate. U stavu drugom izreke ove presude obavezan je tuženi da plati tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 97.898,20 dinara.

Nezadovoljan ishodom pred drugostepenim sudom, tužilac je 10. juna 2008. godine izjavio reviziju, koju je Vrhovni sud Srbije presudom Rev. 2298/08 od 26. februara 2009. godine odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena vozila marke „MERCEDES L“ 508 D/35, registarski broj PR 927-05 oduzela tokom rata 1999. godine od tužioca koji je vlasnik navedenog vozila i koristila ga do 20. novembra 2004. godine, kada je vozilo rashodovano od strane Vojne pošte 3323 Niš, zbog tehničke neispravnosti i neekonomičnosti opravke, kao i da je saobraćajnim veštačenjem utvrđeno da je vrednost predmetnog vozila na dan oduzimanja - 24. marta 1999. godine, iznosila iznosila 55.647,20 dinara. Dalje je navedeno da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 3443/05 od 23. maja 2006. godine obavezana tužena da tužiocu isplati naknadu štete za uništeno motorno vozilo u iznosu od 55.647,20 dinara, naknadu za korišćenje motornog vozila u iznosu od 11.256,30 dinara za period od 24. marta 1999. godine do 25. aprila 1999. godine i troškove amortizacije za korišćenje vozila za period od 26. aprila 1999. godine do 10. marta 2001. godine u iznosu od 102.873,43 dinara, sve sa pripadajućim zakonskim zateznim kamatama. Drugostepenom pobijanom presudom je odlučeno o naknadi za korišćenje predmetnog vozila za period od 11. marta 2001. godine do 11. aprila 2005. godine. Vrhovni sud Srbije smatra da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je „na osnovu člana 19-b Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99 i 9/01)“ preinačio prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev, te obavezao tuženu da plati tužiocu na ime naknade za korišćenje njegovog vozila za period posle 11. marta 2001. godine iznos od 16.694,16 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, a odbio tužbeni zahtev tužioca za iznos veći od dosuđenog, do traženih 7.824.886 dinara. Dalje je istaknuto da je navedenom odredbom člana 19-b Uredbe određeno da iznos naknade za korišćenje pokretne stvari ne može biti veća od 30% tržišne vrednosti u momentu predaje stvari korisniku, bez obzira koliko je ta stvar bila korišćena. Kako je tržišna vrednost vozila na dan oduzimanja 24. marta 1999. godine iznosila 55.647,20 dinara, pravilno je pobijanom presudom odbijen tužbeni zahtev za razliku preko dosuđenog iznosa naknade u visini od 30% te vrednosti, u skladu sa prinudnom normom sadržanom u navedenoj odredbi Uredbe. Vrhovni sud Srbije smatra da za period posle 20. novembra 2004. godine kada je vozilo „rashodovano“ tj. uništeno, tužiocu ne pripada naknada za njeno korišćenje, jer mu je pravnosnažno već dosuđena naknada tržišne vrednosti tog vozila. Konstatovano je i to da se ostalim navodima revizije napada i utvrđeno činjenično stanje koje se u smislu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku ne može pobijati. Pismeni otpravak presude je 23. aprila 2009. godine dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe – advokatu Žarku Vujoviću iz Niša.

4. Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.

Odredbom člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98) bilo je propisano da se naknada za korišćenje stvari isplaćuje u roku od 15 dana od dana vraćanja, a po zahtevu vlasnika stvari, ako se stvari koriste duže od 30 dana – mesečno unazad.

Odredbom člana 4. Uredbe o izmenama i dopunama uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 32/99) brisan je stav 4. člana 20. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98).

Odredbama člana 6. Uredbe o izmenama i dopunama uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 9/01), koja je stupila na snagu 10. marta 2001. godine, bilo je propisano da se posle člana 19. dodaju čl. 19a. i 19b. koji glase: «Za korišćenje pokretnih stvari, za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, naknada određuje u novcu ili hartijama od vrednosti u visini od 50 % utvrđene Tarife, ako se naknada isplaćuje u šest jednakih rata na tri godine ili u novcu u visini od 10 % od utvrđene tarife, ako se naknada isplaćuje odjednom u roku od tri meseca (stav 1.). Za korišćenje stvari sa uređajima, opremom i instalacijama iz člana 4. tač. 4. do 8. i tačke 11. ove uredbe, u miru, naknada određuje u novcu prema zakupnini koja je u vreme njihovog korišćenja uobičajena ili propisana od nadležnog organa u mestu u kome se te stvari nalaze, a za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja u visini i vremenu koji su utvrđeni u stavu 1. ovog člana (stav 2.) (član 19a.). Iznos naknade za korišćenje pokretnih stvari iz člana 19a. ove uredbe ne može biti veći od 30 % tržišne vrednosti stvari u momentu predaje stvari korisniku, bez obzira na vreme koliko dugo je ta stvar bila korišćena. Tržišnu vrednost stvari prilikom predaje stvari utvrđuje komisija koju obrazuje korisnik stvari (stav 1.). Iznos naknade za korišćenje nepokretnih stvari iz člana 19a. stav 2. ove uredbe za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, ne može biti veći od šestomesečne zakupnine (stav 2.) (član 19b.)»

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Nišu 13. aprila 2005. godine, pa do 23. aprila 2009. godine kada je pismeni otpravak presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2298/08 od 26. februara 2009. godine uručen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao nešto duže od četiri godine.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da je okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu da je postupak vođen u tri stepena, tj. da je meritorno okončan pred Vrhovnim sudom Srbije. Činjenica da je prva prvostepena presuda P. 3443/05 od 23. maja 2006. godine delimično ukinuta i da je u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ipak ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, upravo zbog činjenice da je postupak okončan za četiri godine.

Ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovanoj na praksi Ustavnog suda i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, da se o njegovom pravu u parničnom postupku vođenim pred Opštinskim sudom u Nišu odluči u razumnom roku. Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer se period od četiri godine ne može okvalifikovati kao nerazuman.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu odbio, odlučujući kao u tački 1. izreke Odluke.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti u ovom predmetu, te odlučujući u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, u granicama njegove nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Vrhovni sud Srbije je dao detaljne i jasne razloge za svoju odluku koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

U vezi sa navodima podnosioca u kojima je istakao da se u konkretnom slučaju morala primeniti Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, broj 36/98) i to odredba člana 20. stav 4. Uredbe, a ne izmene iste Uredbe objavljene u „Službenom listu SRJ“, broj 9/01, kojima je iznos naplate naknade izmenjen, čime je pravni propis retroaktivno primenjen, Ustavni sud smatra da ti navodi nisu osnovani. Pre svega, Ustavni sud podseća da je nakon rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 2726/07 od 2. avgusta 2007. godine kojim je ukinuta presuda Opštinskog suda u Nišu P. 3443/05 od 23. maja 2006. godine u delu izreke koja se odnosi na naknadu štete zbog izgubljene dobiti u periodu od 11. marta 2001. godine do 11. aprila 2005. godine u iznosu od 7.824.886 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Dakle, u ponovnom postupku je odlučivano samo o zahtevu za isplatu naknade za korišćenje stvari u iznosu od 7.824.886 dinara za period od 11. marta 2001. godine do 1. aprila 2005. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 10. oktobra 2005. godine do konačne isplate. Ustavni sud smatra da Vrhovni sud Srbije nije retroaktivno primenio odredbe člana 6. Uredbe o izmenama i dopunama uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 9/01). Naime, navedeni opšti akt je stupio na snagu 10. marta 2001. godine, dok je predmet tužbenog zahteva o kome je odlučivano osporenom presudom isplata iznosa od 7.824.886 dinara na ime naknade za korišćenje stvari (vozila) u periodu od 11. marta 2001. godine do 1. aprila 2005. godine. S obzirom na to da se radi o periodu nakon stupanja na snagu poslednjih izmena navedene Uredbe, Ustavni sud smatra da se u ovom slučaju ne radi o retroaktivnoj primeni opšteg propisa. Naprotiv, primenjene su odredbe opšteg akta koje su i morale biti primenjene u konkretnom slučaju, posebno imajući u vidu da je odredba člana 20. stav 4. Uredbe, brisana članom 4. Uredbe o izmenama i dopunama uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 32/99), koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud smatra, da tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje zbog retroaktivne primene opšteg propisa, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

7. U vezi sa navodima o povredi prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe povredu tog prava zasniva na tome što mu „državni organ nije dostavio odluku kako bi mogao da iskoristi pravo na delotvorno pravno sredstvo“. Međutim, osporena presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 2298/08 od 26. februara 2009. godine je 23. aprila 2009. godine dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe – advokatu Žarku Vujoviću iz Niša, koji ga je zastupao u predmetnom parničnom postupku, kao i kasnije u postupku po ustavnoj žalbi. Stoga, Ustavni sud nalazi da ovakvi o povredi prava na pravno sredstvo nisu osnovani.

8. Ocenjujući navode o povredi prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, Ustavni sud smatra da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno navedeno pravo. Naime, podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na imovinu, jer mu je protivno njegovoj volji oduzeto motorno vozilo sa kojim je Ministarstvo odbrane više godina raspolagalo, a da mu pri tom vozilo nije vraćeno, niti mu je nadoknađena šteta u skladu sa odredbom člana 58. stav 2. Ustava.

Ustavni sud podseća da je tužiocu pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 3443/05 od 23. maja 2006. godine na ime naknade štete zbog uništenog vozila dosuđen iznos (utvrđen saobraćajnim veštačenjem - ekvivalentan tržišnoj vrednosti vozila u trenutku oduzimanja) od 55.647,20 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Istom presudom, tužiocu su dosuđeni novčani iznosi na ime naknade za korišćenje motornog vozila za period od 24. marta 1999. godine do 25. aprila 1999. godine, kao i na ime naknade amortizacije za korišćenje motornog vozila. Tužilac je u navedenom delu u potpunosti uspeo pred sudom, jer je taj njegov tužbeni zahtev usvojen. Konačno, o tužbenom zahtevu koji je predmet ove ustavne žalbe, a koji se odnosi na isplatu naknade za korišćenje vozila za period od 11. marta 2001. godine do 1. aprila 2005. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, redovni sudovi su odlučivali u tri stepena. Vrhovni sud Srbije, kao sud treće instance, ispitao je osnovanost tužbenog zahteva i utvrdio da nema osnova za dosuđenje naknade za korišćenje vozila za traženi period, a preko iznosa koji je utvrđen presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 776/08 od 8. aprila 2008. godine, dajući za to, kao što je već rečeno, detaljne i jasne razloge. S obzirom na to da podnosilac povredu prava na imovinu vidi u tome što je sud najviše instance, navodno, retroaktivno primenio materijalno pravo, te kako se Ustavni sud u tački 6. obrazloženja jasno opredelio zbog čega smatra da takve povrede nije bilo, zbog toga ni navodi podnosioca o povredi prava na imovinu ne mogu biti osnovani.

9. Imajući u vidu sve navedeno u tač. 6, 7. 8. obrazloženja, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe na koja se pozvao, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u vezi naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti