Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete, uzimajući u obzir nedelotvornost suda i doprinos podnosioca dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7871/2012
19.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Budimira Minčića iz Pirota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Budimira Minčića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pirotu u predmetu I. 933/99, kasnije pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu I. 3/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Budimir Minčić iz Pirota je 10. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Petra Golubovića, advokata iz Pirota, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Opštinskim sudom u Pirotu u predmetu I. 326/99, a potom pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu I. 3/10.

U ustavnoj žalbi je iznet tok izvršnog postupka koji je podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, započeo 24. maja 1999. godine, podnošenjem predloga za dozvolu izvršenja na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Pirotu P. 647/98, a koji još uvek nije okončan; navodi se da je neradom suda poverilac pretrpeo veliku materijalnu i nematerijalnu štetu – materijalnu štetu zato što nije u tom periodu u potpunosti rešio svoje stambeno pitanje, iako je pripremio materijal za gradnju objekta, a nematerijalnu štetu zbog stresova i trauma u toku trinaest godina vođenja ovakvog postupka. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku, naloži Osnovnom sudu u Pirotu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak okončao u najkraćem roku i da dosudi podnosiocu naknadu materijalne i nematerijalne štete u iznosu koji opredeli Sud, ali ne manje od 200.000 dinara.

Podneskom od 8. aprila 2013. godine podnosilac ustavne žalbe je tražio da Ustavni sud utvrdi da je u osporenom izvršnom postupku povređeno njegovo pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te da ukine rešenje Osnovnog suda u Pirotu I. 3/10 (1999) od 13. novembra 2012. godine (u ustavnoj žalbi greškom označeno „od 13.12.2012. godine“), da naloži Osnovnom sudu u Pirotu da preduzme sve mere kako bi se osporeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku shodno presudi i rešenju o izvršenju, da utvrdi povredu prava na imovinu zajemčenog Ustavom, i da podnosiocu dosudi naknadu materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpeo, u iznosu koji opredeli Sud ali ne manje od 500.000 dinara, kao i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Pirotu I. 3/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, podneo je 24. maja 1999. godine Opštinskom sudu u Pirotu predlog za dozvolu izvršenja na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Pirotu P. 647/98 od 24. novembra 1998. godine, tako što će izvršnom dužniku Zvonimiru Minčiću biti naloženo da, u roku koji sud bude odredio, poruši svoj zid podignut na ploči od garaže tužioca u Pirotu u Ul. Srpskih vladara br. 27 na katastarskoj parceli 1480, KO Pirot grad i da prostor ispod porušenog zida ustupi u državinu poveriocu ili da se o trošku dužnika uz pomoć trećeg lica obavi ovaj posao, kao i da se izvrši popis pokretnih stvari izvršnog dužnika u njegovoj kući radi prodaje istih i naplate troškova parničnog postupka u iznosu od 1.800 dinara, sa kamatom od dana presuđenja, tj. od 24. novembra 1998. godine i troškova izvršnog postupka koliko isti budu izneli.

Opštinski sud u Pirotu je 25. maja 1999. godine doneo rešenje I. 326/99 kojim je dozvolio predloženo izvršenje.

Protiv navedenog rešenja o izvršenju izvršni dužnik (u daljem tekstu: dužnik) je izjavio prigovor 4. juna 1999. godine, koji je Opštinski sud u Pirotu odbio 20. jula 1999. godine rešenjem I. 326/99. Žalbu dužnika protiv rešenja od 20. jula 1999. godine, Okružni sud u Pirotu je odbio kao neosnovanu, rešenjem Gž. 598/99 od 19. avgusta 1999. godine.

Nakon toga, prvostepeni sud je 14. septembra 1999. godine izašao na lice mesta i rešio da od veštaka građevinske struke R. M. zatraži mišljenje o tome da li je moguće srušiti predmetni zid bez posledica po stabilnost objekta dužnika.

Veštak R. M. je dostavio nalaz i mišljenje 16. septembra 1999. godine, u odnosu na koji je izvršni poverilac (u daljem tekstu: poverilac) izvršnom sudu dostavio prigovor 20. septembra 1999. godine.

Predlog dužnika za odlaganje izvršenja od 17. septembra 1999. godine, Opštinski sud u Pirotu je odbio rešenjem I. 326/99 od 13. oktobra 1999. godine.

Na ročištu 16. novembra 1999. godine, izvršni sud je doneo rešenje I. 326/99 kojim se dužnik, u smislu člana 54. tada važećeg Zakona o izvršnom postupku, upućuje na parnicu protiv poverioca radi proglašenja da je rešenje o izvršenju I. 326/99 od 25. maja 1999. godine nedopušteno.

Protiv ovog rešenja poverilac je 25. novembra 1999. godine izjavio žalbu, koju je Okružni sud u Pirotu rešenjem Gž. 861/99 od 13. decembra 1999. godine usvojio, te ukinuo rešenje o upućivanju dužnika na parnicu i predmet vratio izvršnom sudu na ponovno odlučivanje, sa nalogom da se izvrši uviđaj u prisustvu stranaka i veštaka i da se veštak izjasni o prigovoru poverioca od 20. septembra 1999. godine na njegov nalaz, kao i na okolnosti da li je moguće i na koji način da se prilikom rušenja zida izbegnu negativne posledice za objekat dužnika o kojima se prethodno izjasnio.

Veštak R. M. je dostavio izvršnom sudu izveštaj po navedenom rešenju Okružnog suda u Pirotu dana 30. decembra 1999. godine.

Izvršni postupak pred Opštinskim sudom u Pirotu nastavljen je na ročištu 17. aprila 2000. godine, kada je sud odlučio da izađe na lice mesta sa veštakom A. Đ. Nakon toga, održano je pet ročišta na kojima su saslušani veštaci A. Đ. i R. M, na predlog dužnika određeno i sprovedeno novo veštačenje od strane veštaka građevinske struke N. R, da bi izvršni sud na ročištu 29. marta 2001. godine doneo rešenje I. 933/99 kojim se predlog za izvršenje odbija. Ovo rešenje je dostavljeno poveriocu 18. oktobra 2001. godine.

Protiv ovog rešenja poverilac je 22. oktobra 2001. godine izjavio prigovor, koji je Opštinski sud u Pirotu rešenjem Ipv. (I) 217/01 od 23. decembra 2001. godine usvojio i stavio van snage rešenje I. 933/99 od 29. marta 2001. godine.

Izvršni postupak je nastavljen pred novim (trećim) postupajućim sudijom posle jedanaest meseci, na ročištu održanom 19. novembra 2002. godine, koji je, nakon izvršenog uviđaja na licu mesta, te čitanja ranijih izveštaja i iskaza veštaka, na ročištu 13. februara 2003. godine, doneo rešenje I. 933/99 kojim je ponovo odbio predlog za dozvolu izvršenja.

Opštinski sud u Pirotu je rešenjem Ipv. (I.) 106/03 od 23. aprila 2003. godine usvojio prigovor poverioca i rešenje I. 933/99 od 13. februara 2003. godine stavio van snage.

Opštinski sud u Pirotu je na ročištu 12. maja 2003. godine doneo rešenje I. 933/99 kojim je odredio predloženo izvršenje protiv dužnika radi rušenja predmetnog zida i ovlastio poverioca da na trošak dužnika poveri radove na rušenju SDR „Graditelj“ vlasnika Dragana Đorđevića iz Pirota, koji će sačiniti obračun troškova za sve potrebne radove i dostaviti ga sudu, te odredio popis, procenu i prodaju pokretnih stvari dužnika radi namirenja troškova parničnog i izvršnog postupka.

Prigovor dužnika protiv rešenja o izvršenju, podnet 30. maja 2003. godine, Opštinski sud u Pirotu je odbio kao neosnovan rešenjem Ipv. (I) 249/03 od 22. jula 2003. godine.

Na predlog poverioca, izvršni sudija je 8. avgusta 2003. godine izašao na lice mesta sa veštakom D. Đ, koji je 28. avgusta 2003. godine dostavio predmer i predračun radova potrebnih za sprovođenje izvršenja.

Na zahtev izvršnog poverioca od 7. oktobra 2003. godine, izvršni sudija je 6. maja 2004. godine izašao na lice mesta sa stručnim licem izvođača radova - preduzeća „Zlatko Jovanović“ d.o.o. iz Pirota, koji je obavezan da naknadno dostavi predmer i predračun radova.

Podneskom od 9. juna 2004. godine preduzeće „Zlatko Jovanović“ d.o.o. je obavestilo sud da ne može izvesti radove na traženi način, jer bi se time ugrozili objekti i dužnika i poverioca, a podneskom od 15. juna 2004. godine izvršni poverilac se izjasnio na navode građevinskog preduzeća po pitanju mogućnosti izvođenja traženih radova na rušenju zida.

Nakon toga, nadležni izvršni sud nije postupao u ovom predmetu do septembra 2010. godine. U tom periodu, poverilac se obraćao izvršnom sudu podnescima od 14. novembra 2005. i 8. decembra 2008. godine sa zahtevom „da sud postupi po pravnosnažnoj izvršnoj presudi“ i da „izvrši zakonski pritisak na dužnika“ da mu vrati njegovu nepokretnu imovinu, a zatim sličnim podnescima od 19. marta i 2. avgusta 2010. godine, u kojima je tražio da sud „konačno odredi treće lice koje će izvršiti rušenje zida kako bi se sprovela izvršna isprava kako je zahtevano od suda još (podneskom) od 24. januara 2002. godine“.

Izvršni postupak je nastavljen na ročištu održanom pred Osnovnim sudom u Pirotu dana 21. septembra 2010. godine, kada je poverilac predložio da mu umesto rušenja, dužnik ustupi predmetni zid, što je dužnik odbio podneskom od 20. oktobra 2010. godine.

Osnovni sud u Pirotu je zaključkom I. 3/10 (I. 933/09) od 17. marta 2011. godine ovlastio poverioca da na trošak dužnika poveri drugom licu – građevinskoj firmi da poruši zid podignut na ploči garaže poverioca i naložio dužniku da uplati predujam troškova izvršenja.

Zaključkom I. 3/10 od 5. oktobra 2011. godine, izvrši sud je odredio prinudno izvršenje radi naplate predujma troškova izvršenja popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika.

Nakon toga, na inicijativu dužnika, izvršni sud je zakazao ročište za zaključenje poravnanja u ovoj pravnoj stvari (16. i 29. novembra 2011. godine), koje nije uspelo, te je poverilac podneskom od 23. decembra 2011. godine predložio da sud nastavi izvršenje.

Zaključkom I. 3/10 (1999) od 29. decembra 2011. godine, izvršni sud je odredio prinudno izvršenje radi naplate predujma troškova izvršenja plenidbom 2/3 iznosa penzije dužnika.

Podneskom od 18. januara 2012. godine poverilac je predložio da sud naloži dužniku da sam sprovede rušenje i primeni član 219. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Osnovni sud u Pirotu je zaključkom I. 3/10 (1999) od 24. jula 2012. godine naložio poveriocu da u roku od tri meseca izvrši radnju na koju je ovlašćen na taj način što će poveriti drugom licu - ovlašćenoj građevinskoj firmi da poruši predmetni zid podignut na ploči od njegove garaže, s tim da će, ukoliko poverilac ne postupi po ovom zaključku, sud obustaviti postupak, te je naložio poveriocu i da sudu dostavi obračun visine troškova za izvedene radove, kako bi iznos od 40.000 dinara koji se nalazi na depozitnom računu suda i koji je naplaćen od dužnika, bio uplaćen na račun ovlašćene građevinske firme koju odredi poverilac, dok će zaključak o konačnoj visini troškova sud doneti na predlog poverioca po izvršenoj radnji. Ovaj zaključak poverilac je primio 8. avgusta 2012. godine.

Osnovni sud u Pirotu je rešenjem I. 3/10 (1999) od 13. novembra 2012. godine, primenom člana 218. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, obustavio izvršenje u ovoj pravnoj stvari i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje.

Protiv ovog rešenja poverilac je 22. novembra 2012. godine izjavio prigovor ističući da jedino dužnik lično može da sruši predmetni zid.

Osnovni sud u Pirotu je rešenjem Ipv. (I) 1515/12 od 3. decembra 2012. godine odbio kao neosnovan prigovor poverioca i potvrdio rešenje I. 3/10 (1999) od 13. novembra 2012. godine, jer je Veće ocenilo da je odluka izvršnog sudije o obustavi postupka pravilna i zakonita.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni list SFRJ“ br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93 i 24/94), koji se primenjivao u vreme pokretanja osporenog izvršnog postupka, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 10. stav 1.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/ 2000, 73/2000 i 71/01), koji je stupio na snagu 8. jula 2000. godine, odredbom člana 4. stav 1. je bilo propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno, odredbama člana 203. ("Radnja koju može izvršiti i drugo lice") je bilo propisano da se po izvršnoj ispravi po kojoj je dužnik dužan da učini određenu radnju koju može da učini drugo lice, izvršenje sprovodi tako što sud ovlašćuje poverioca da na trošak dužnika poveri drugom licu da učini tu radnju ili da je učini on sam (stav 1.), da u predlogu za izvršenje poverilac može predložiti da sud rešenjem dužniku naloži da unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati izvršenjem radnje od strane drugog lica ili poverioca (stav 2.), da r ešenje o ukupnoj visini troškova iz stava 2. ovog člana donosi sud na predlog poverioca, odnosno dužnika (stav 3.), a odredbom člana 262. - da će se postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona.

Odredbom člana 304. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/00, 73/00 i 71/01).

Odredbom člana 6. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni gla snik RS", br. 31/11 i 99/11 - dr. zakon), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan, a odredbom člana 358. da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, odredbama člana 218. istog zakona ("Radnja koju može izvršiti i drugo lice"), propisano je: da se izvršenje radi ostvarenja obaveze na radnju koju može izvršiti drugo lice sprovodi tako da sud, odnosno izvršitelj zaključkom ovlašćuje izvršnog poverioca da na trošak izvršnog dužnika poveri drugom licu da tu radnju izvrši ili da je izvrši on sam i nalaže izvršnom dužniku da unapred položi određeni iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati izvršenjem radnje od strane drugog lica ili izvršnog poverioca (stav 1.); da izvršni poverilac može predložiti da sud, odnosno izvršitelj zaključkom naloži izvršnom dužniku da unapred položi određeni iznos potreban za podmirenje troškova u roku koji sud ili izvršitelj odredi, a koji će nastati obavljanjem radnje od strane drugog lica ili izvršnog poverioca, te da će ako izvršni dužnik uplatu ne izvrši, sud ili izvršitelj po proteku roka prinudno sprovesti izvršenje radi naplate iznosa potrebnog za izvršenje radnje (stav 2.); da je izvršni poverilac dužan da u roku koji mu odredi sud, a koji će se računati od dana naplaćenog predujma, izvrši radnju na koju je ovlašćen, a u protivnom sud će obustaviti postupak (stav 3.); da zaključak o konačnoj visini troškova iz stava 1. ovog člana sud, odnosno izvršitelj donosi na predlog izvršnog poverioca, odnosno izvršnog dužnika po izvršenoj radnji (stav 4.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo izvršni postupak podnošenjem predloga za dozvolu izvršenja 24. maja 1999. godine, a da je postupak okončan donošenjem drugostepenog rešenja Osnovnog suda u Pirotu Ipv (I) 151/12 od 3. decembra 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja postupka uzme u obzir i period trajanja izvršnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni izvršni postupak trajao trinaest i po godina, što, samo po sebi, ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da se u ovom postupku pred izvršnim sudom postavilo kao sporno činjenično pitanje da li se rušenjem predmetnog zida, koje je traženo predlogom za dozvolu izvršenja, ugrožava bezbednost objekta izvršnog dužnika u delovima koji nisu predviđeni za rušenje a koji su sa tim zidom spojeni, povodom čega je sud izveo dokaze izlaskom na lice mesta i veštačenjem putem veštaka građevinske struke, ali je našao da činjenična i pravna pitanja koja je izvršni sud trebalo da razjasni u sprovođenju izvršenja ipak ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je izvršni poverilac u konkretnom slučaju imao opravdan interes za efikasno odvijanje izvršnog postupka, jer je od toga zavisilo izvođenje daljih radova na njegovim susednim objektima.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je ocenio da je postupanje prvostepenog izvršnog suda u periodu od podnošenja predloga za izvršenje maja 1999. do juna 2004. godine, uprkos brojnih aktivnosti suda, bilo nedelotvorno, a jednim delom i neažurno. Nedelotvornost prvostepenog izvršnog suda proizlazi iz činjenice da je Opštinski sud u Pirotu, nakon već donetog rešenja o izvršenju, 16. novembra 1999. godine doneo novo rešenje o upućivanju dužnika na parnicu radi proglašenja izvršenja nedopuštenim, koje je Okružni sud u Pirotu ukinuo, a zatim dva puta uzastopno donosio rešenja o odbijanju predloga za dozvolu izvršenja (29. marta 2001. i 13. februara 2003. godine), koja je drugostepeno veće istog suda takođe ukinulo. Neažurnost nadležnog suda se ogleda u tome što u periodu od jedanaest meseci nakon donošenja rešenja Ipv. (I.) 217/01 od 23. decembra 2001. godine, kojim je stavljeno van snage rešenje o odbijanju predloga za dozvolu izvršenja, Opštinski sud u Pirotu nije uopšte postupao, kao i u tome da je pismeni otpravak rešenja I. 933/99 od 29. marta 2001. godine, kojim je odbijen predlog za dozvolu izvršenja, dostavljen poveriocu posle šest i po meseci. Međutim, period nakon pravnosnažnosti rešenja Opštinskog suda u Pirotu o određivanju izvršenja od 12. maja 2003. godine i izlaska suda, na predlog poverioca, na lice mesta sa izvođačem radova – preduzećem „Zlatko Jovanović“ d.o.o, koje je podneskom od 9. juna 2004. godine obavestilo sud da ne može bezbedno izvesti tražene radove, pa do nastavka postupka tokom 2010. godine, po oceni Ustavnog suda, ne može se staviti na teret suda, jer je poverilac bio ovlašćen (i dužan) da sam angažuje drugo lice koje će izvršiti rušenje predmetnog zida, pošto nije zadatak suda da za poverioca traži i uposli konkretnog izvođača radova. U navedenom periodu koji je trajao preko šest godina, poverilac se obratio sudu sa četiri neodgovarajuća podneska (od toga su dva iz 2010. godine, nakon izvršene reorganizacije sudstva), te je na taj način i sam značajno doprineo dugom trajanju postupka. Postupanje nadležnog suda u periodu od septembra 2010. do kraja 2012. godine, kada je postupak okončan, bilo je efikasno i u prihvatljivim rokovima, izuzev perioda od šest i po meseci koliko je proteklo od donošenja zaključka od 17. marta 2011. godine, kojim je naloženo dužniku da uplati predujam troškova izvođenja radova od strane drugog lica, do donošenja zaključka kojim je određeno prinudno izvršenje radi naplate ovog predujma 5. oktobra 2011. godine. Međutim, bez obzira na napred navedeni period višegodišnje neaktivnosti koji se ne može staviti na teret izvršnog suda, Ustavni sud je ocenio da je utvrđena nedelotvornost i neažurnost u postupanju nadležnog prvostepenog suda u preostalom delu izvršnog postupka, koji je po svojoj prirodi hitan, dovela do neprihvatljivo dugog trajanja osporenog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pirotu u predmetu I. 933/99, kasnije pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu I. 3/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u tom delu ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe , zbog konstatovane povrede ustavnog prava, u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, imajući u vidu, pored dužine trajanja predmetnog izvršnog postupka i njegove složenosti, i iskazanu pasivnost samog poverioca, koji u znatnom delu trajanja postupka nije preduzimao radnje na koje je bio zakonom ovlašćen u cilju sprovođenja izvršenja, kao i činjenicu da je izvršni postupak okončan obustavom iz razloga koji se nalaze na strani podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog ukupno neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodom iznetim u ustavnoj žalbi o povredi prava na pravično suđenje i zahtevom za „ukidanje“ rešenja Osnovnog suda u Pirotu I. 3/10 (1999) od 13. novembra 2012. godine, kojim je prvostepeni izvršni sud obustavio izvršenje u ovoj pravnoj stvari i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje zasniva na paušalnoj oceni da je ovakva odluka suda „netačna“, „protivzakonita“ i „protivna pravnosnažnoj presudi“, uz tvrdnje da samo izvršni dužnik (lično) može srušiti sporni zid te da se stoga radi o "nezamenjivoj" radnji. Pri tome je nadležni sud u osporenom rešenju, po oceni Ustavnog suda, dao jasne, dovoljne i precizne razloge za donetu odluku, u svemu zasnovane na relevantnim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim niti proizvoljnim. Iz iznetog razloga se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao argumentovani ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao redovan viši sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava u osporenom izvršnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da ovi navodi nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer je do pravnosnažne obustave postupka došlo zbog toga što podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, nije postupio po zaključku izvršnog suda I. 3/10 (1999) od 24. jula 2012. godine, kojim mu je naloženo da radnju na koju je ovlašćen izvrši putem drugog lica – ovlašćene građevinske firme koja će srušiti zid iz izvršne isprave, u primerenom tromesečnom roku, a nakon što je od dužnika prethodno prinudno naplaćeno dovoljno sredstava za predujam ovih radova . Obustava postupka izvršenja je zakonom propisana posledica nepostupanja poverioca po preciznom nalogu suda. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća na to da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs). Zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete nastale nesprovođenjem izvršenja Sud nije razmatrao, imajući u vidu način i razloge okončanja predmetnog izvršnog postupka.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti