Povreda prava na pravno sredstvo u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravno sredstvo jer je izvršni sud odbacio prigovor protiv rešenja o obustavi postupka kao nedozvoljen. Sud je zauzeo stav da je protiv takvog rešenja, kojim se konačno odlučuje o pravu, prigovor uvek dozvoljen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radisava Slovića iz Dolova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radisava Slovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 3631/10 od 24. februara 201 1. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 515/11 od 19. aprila 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radisav Slović iz Dolova podneo je, 10. oktobra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3631/10 od 24. februara 201 1. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 515/11 od 19. aprila 2012. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da su osporene presude u suprotnosti sa odlukom Ustavnog suda Republike Srbije IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine, jer je rešenje koje je pobijano tužbom, a o kojem je odlučeno osporen im presudama, nezakonito, zbog toga što je doneto od strane nenadležnog republičkog organa, na osnovu podzakonskog akta - Uredbe Vlade Republike Srbije. Dalje je naveo da je rešenje moralo biti zasnovano samo na Zakonu o ministarstvima, ali kako je predmetno rešenje doneto pre stupanja na snagu Zakona, to je, prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, doneto od strane nenadležnog organa, zbog čega su osporene presude nezakonite. Istakao je da je osporeno rešenje suprotno i odredbama Konvencije Međunarodne organizacije rada, pri tome ne navodeći na koju tačno konvenciju misli. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da nikada nije bio pozvan na razgovor o raspoređivanju, niti je pokušano raspoređivanje u tom organu ili bilo kom drugom republičkom organu.

Podnosilac navodi i da je postupak pravnosnažno okončan nakon proteka više od pet godina od dana podnošenja tužbe, iako je za okončanje radnih sporova propisan rok od šest meseci, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac od Ustavnog suda zahteva da ustavnu žalbu usvoji, ukine osporene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta P1. 1402/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 86/09) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 86/09 od 10. septembra 2009. godine poništena su rešenja direktora Uprave za zajedničke poslove republičkih organa broj 112-01-1157/173 od 28. avgusta 2006. godine i rešenje istog organa broj 112-06-1213/06-07 od 11. septembra 2006. godine, a tužena je obavezana da tužioca Radisava Slovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovom stepenu stručne spreme, stečenom znanju i sposobnostima, kao i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka.

Prvostepeni sud je utvrdio: da je r ešenjem direktora Uprave za zajedničke poslove Republičkih organa broj 112-1-1157/173 od 28. avgusta 2006. godine tužilac ostao neraspoređen počev od 31. avgusta 2006. godine i odlučeno je da mu istovremeno prestane radni odnos danom isplate otpremnine; da je rešenjem direktora Uprave za zajedničke poslove tužene broj 112-01-1213/06-07 o d 11. septembra 2006. godine odbijen kao neosnovan njegov prigovor izjavljen protiv prvostepenog reše nja; da je tužilac bio zaposlen u saveznim organima počev od 1. februara 2002. godine neprekidno do prestanka postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora; da je jedini radio na radnom mestu glavnog operatera na sistemu u Odseku za informatiku službe za zajedničke poslove Saveta ministara; da u Upravi za zajedničke poslove Republičkih organa nije postojalo slobodno radno mesto za koje tužilac ispunjava uslove, niti je za njega tražena mogućnost preuzimanja u drugi državni organ. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u celosti i poništao osporena rešenja sa obrazloženjem da za tužioca nije ni tražena mogućnost raspoređivanja u drugi državni organ na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i da u celosti nije poštovana odredba člana 68. u vezi člana 64. stav 2. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, jer nema ni jednog pravnog akta kojim bi se dokazalo postojanje promena u organizaciji tužene.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 3631/10 od 24. februara 2011. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbi o tužbeni zahtev tužioca i obavezao ga da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Drugostepeni sud je u osporenoj presudi izrazio drugačiji pravni stav od stava izraženog u presudi prvostepenog suda, tj. da nije postojala obaveza tužene da tužioca rasporedi na rad u drugi državni organ, niti je postojala obaveza da se traži takva mogućnost , jer se radi o posebnoj situaciji prestanka saveznih organa i preuzimanju dela poslova iz nadležnosti tih organa (k onkretno Službe za zajedničke poslove Saveta ministara Srbije i Crne Gora). Apelacioni sud u Beogradu je našao da k ako za radom tužioca nije postojala potreba da je, osporenim rešenjima , pravilno utvrđeno da je ostao neraspoređen, uz isplatu otpremnine danom prestanka radnog odnosa.

Postupajući po reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev2. 515/11 od 19. aprila 2012. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 . 3631/10 od 24. februara 2011. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude, između ostalog, navedeno je: da je članom 64a stav 2. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik PC“, br . 48/91....79/05) propisano da se zaposlenom otkazuje radni odnos u slučaju kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili drugom državnom organu; da je članom 67. stav 1. istog zakona propisano da u slučaju ukidanja državnog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze poslovi ukinutog organa, preuzima potreban broj zaposlenih i postavljenih lica koji su radili na preuzetim poslovima, da je stavom 4. navedene odredbe propisano da zaposleni u državnom organu i postavljena lica koja nisu preuzeta u smislu stava 1. ovog člana ili su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana, imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona; da je članom 68a istog zakona pro pisano da će u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeti u skladu sa potrebom organa i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova.

Revizijski sud je istakao da se ovde radi o situaciji prestanka saveznih organa i preuzimanju dela poslova iz nadležnosti službe za zajedničke poslove Saveta ministara Srbije i Crne Gore. Budući da za radom tužioca nije postojala potreba, osporenim rešenjem utvrđeno je da je ostao neraspoređen, uz isplatu otpremnine danom prestanka radnog odnosa. U takvoj situaciji i po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da nije postojala obaveza tužene da tužioca rasporedi na rad u drugi državni organ, niti je postojala obaveza da se traži takva mogućnost, zbog čega je neosnovan zahtev tužioca za poništaj predmetnih rešenja. Revizijski sud je našao da je n eosnovano ukazivanje tužioca da je sporni odnos raspravljen uz pogrešnu primenu materijalnog prava iz razloga što je u članu 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima propisano da u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznih organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi, preuzima u skladu sa potrebama organa potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova. Tužilac je bio u radnom odnosu u Službi za zajedničke pbslove Saveta ministara, a tužena je preuzela nadležnosti te službe. Nakon što je sproveden postupak preuzimalja potrebnog broja zaposlenih za obavljanje preuzetih poslova, rešen je radnopravni status tužioca, a citiranom zakonskom odredbom nije utvrđena obaveza da se traži mogućnost raspoređivanja zaposlenih u drugom državnom organu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom ( član 60.).

Odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 i 39/02) bilo je propisano: da se zaposlenom otkazuje radni odnos kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu (član 64a stav 2. tačka 6)); da u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposleni i postavljena lica koji su radili u ukinutom organu ostaju neraspoređeni, kao i da zaposleni u državnom organu i postavljena lica koji nisu preuzeti u smislu stava 1. ovog člana ili su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona (član 67. st. 3. i 4.); da u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeće, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova (član 68a).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nisu povređena ustavna prava podnosioca.

Ustavni sud je ustanovio da su osporene presude donete od strane sudova ustanovljenih Ustavom i zakonom, koji su postupali u granicama svoje nadležnosti, i to u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim propisima. Pored toga, podnosiocu ustavne žalbe nije bilo uskraćeno pravo da sam ili preko punomoćnika učestvuje u postupku pred prvostepenim sudom, da predloži sve dokaze za koje je smatrao da bi ih trebalo izvesti na glavnoj raspravi, što je on i učinio, a nadležni sud je javno raspravio i odlučio o tužbenom zahtevu donošenjem presude.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da nisu osnovani ni navodi podnosioca ustavne žalbe u kojima ističe da su Apelacioni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud zasnovali svoj e presud e na nezakonito donetim rešenjima direktora Uprave za zajedničke poslove republičkih organa broj 112-01-1157/173 od 28. avgusta 2006. godine i 112-01-1213/06-07 od 11. septembra 2006. godine, zbog toga što su navedena rešenja doneta na osnovu odred aba Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, za koje je utvrđeno da nisu u skladu sa Ustavom i zakonom. Polazeći od navedenog, Sud ističe da Odlukom Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine („Službeni glasnik RS“, broj 63/06) jeste utvrđeno da odredbe čl. 10. do 14. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore („Službeni glasnik RS“, broj 49/06) , nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom , ali nalazi da sporna rešenja nisu doneta na osnovu odredaba navedene Uredbe za koje je utvrđena neustavnost i nezakonitost, već su doneta saglasno članu 1. i članu 23b. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara i člana 64a stav 2. tačka 6) i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, a u vezi sa članom 1 83. Zakona o državnim službenicima.

Navedenim rešenjima utvrđeno je da ne postoji potreba za preuzimanjem podnosioca za obavljanje preuzetih poslova bivše Službe za zajedničke poslove Saveta ministara i utvrđeno je da je ostao neraspoređen u Upravi za zajedničke poslove republičkih organa počev od 31. avgusta 2006. godine. Takođe, nakon što je sproveden postupak preuzimanja potrebnog broja zaposlenih za obavljanje preuzetih poslova, rešen je radnopravni status podnosioca uz isplatu otpremnine. Ustavni sud naglašava da je podnosilac ustavne žalbe bio zaposlen u Odseku za informatiku Službe za zajedničke poslove Saveta ministara na radnom mestu glavnog operatera na sistemu, a da u Upravi za zajedničke poslove republičkih organa nije postojalo slobodno radno mesto za koje tužilac ispunjava uslove, niti je za tužioca tražena mogućnost preuzimanja u drugi državni organ. Navedeno proizlazi iz zakonske odredb e člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima , kojom nije propisana obaveza traženja mogućnosti raspoređivanja zaposlenog u drugom državnom organ u.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je stao na stanovište da se ne može smatrati da je zauzeti stav Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda, izražen kroz osporene presud e, posledica neprihvatljive primene merodavnog materijalnog prava. Suprotna žaliočeva tvrdnja je izraz subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, a ne i dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje. Ustavni sud naglašava da je podnosilac ustavne žalbe bio zaposlen u Odseku za informatiku Službe za zajedničke poslove Saveta ministara, čiji je posao bio obezbeđivanje stručnih i operativnih poslova Saveta ministara. Dakle, radi se o specifičnoj situaciji uslovljenoj prirodom poslova koje je obavljao Odsek za informatiku za potrebe Saveta ministara. Prestankom postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora prestala je i potreba za obavljanjem poslova koje je obavljao Odsek za informatiku Službe za zajedničke poslove Saveta ministara, pa kako suštinski nije bilo preuzetih poslova (ne i predmeta) od strane Republike Srbije, to nije ni bilo obaveze raspoređivanja zaposlenih. S obzirom na to da je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos u skladu sa važećim zakonskim odredbama, Ustavni sud ocenjuje da osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3631/10 od 24. februara 2011. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 515/11 od 19. aprila 2012. godine nije povređen o podnosiočev o prav o na pravično suđenje zajemčen o odredbom člana 32. stav 1. Ustava, niti pravo na rad zajemčeno odredbama člana 60. Ustava. ( ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u svojoj Odluci Už-1225/2008 od 17. marta 2011. godine, videti internet stranicu: www.ustavni sud.rs).

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3631/10 od 24. februara 201 1. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 515/11 od 19. aprila 2012. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ).

7. Ustavni sud je imao u vidu i navode podnosioca ustavne žalbe, u kojoj ukazuje da je „postupak pravnosnažno okončan nakon proteka više od pet godina od dana podnošenja tužbe, iako je za okončanje radnih sporova propisan rok od šest meseci, čime mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku“. Međutim, kako u ustavnoj žalbi nisu navedeni bilo koji konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa propustima u postupanju nadležnih sudova, složenošću predmeta spora, ponašanjem samog podnosioca i protivne strane, te značajem koji je eventualno kašnjenje u radu državnih organa imalo za njega, a što bi tek moglo predstavljati relevantne ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku, niti je podnosilac opredelio zahtev u ustavnoj žalbi u tom pogledu, tražeći samo „ukidanje“ osporenih presuda, to se Sud nije posebno bavio ovako formalno i usputno izrečenim navodima podnosioca.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.