Odbijanje ustavne žalbe u sporu za utvrđenje prava svojine

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv parničnih presuda kojima je utvrđeno vanknjižno pravo svojine na objektu izgrađenom od zajedničkog materijala i rada. Sud je našao da odluke nisu bile proizvoljne niti arbitrerne.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7874/2013
02.06.2016.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Toše Brzaka, Save Brzaka, Svetlane Kamasi i Miomirke Šašić, svi h iz Novog Sada, i Borislava Brzaka iz Kaća , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Toše Brzaka, Save Brzaka, Svetlane Kamasi, Miomirke Šašić i Borislava Brzaka izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Novom sadu P. 9389/12 od 8. februara 2013. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1882/13 od 16. avgusta 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Toša Brzak, Sava Brzak, Svetlana Kamasi i Miomirka Šašić, svi iz Novog Sada, i Borislav Brzak iz Kaća, podneli su Ustavnom sudu, 3. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Slavka Popivode, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom sadu P. 9389/12 od 8. februara 2013. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1882/13 od 16. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je pravnosnažno usvojen eventualni tužbeni zahtev tužilje prvog reda za utvrđenje vanknjižnog prava svojine na porodičnoj stambenoj zgradi i pomoćnoj zgradi; da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka time što je sud, pozivajući se na primenu odredaba člana 22. Zakona o osnovama s vojinskopravnih odnosa, utvrdio da je tužilja prvog reda stekla pravo vlasništva na zakonit i savestan način, iako su tužilja prvog reda i njen pokojni suprug stekli parcelu (na kojoj su sporni građevinski objekti) od nevlasnika D.S , i to na nezakonit način, tako što je suprug tužilje prvog reda M.P. zaključio kupoprodajni ugovor sa tada već pokojnom D.S , koju je po specijalnoj punomoći zastupao njen sin, a D.S. je u vreme zaključenja istog ugovora bila uveliko pokojna; da se podnosilac Miloš Brzak obraćao tužilji prvog reda i njenom pokojnom suprugu da parcela koju su kupili ne može da se prevede na njihovo ime, jer ista nije u prometu s obzirom na to da je u pitanju zemljište u društvenoj svojini; da je sud obavezao tužene da tužilji prvog reda naknade troškove postupka, a tuženima nije dosudio troškove postupka u odnosu na tužioce drugog i trećeg reda, koji nisu uspeli u ovom sporu, obrazlažući to navodom da „tuženi u ovoj parnici nisu imali posebnih troškova u vezi sa postupanjem svog punomoćnika u odnosu na ove tužioce; da je prvostepeni sud u svojim odlukama zauzimao drugačija pravna stanovišta u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Novom Sadu je osporenom presudom P. 9389/12 od 8. februara 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbio prigovore presuđene stvari i stvarne nenadležnosti, a u stavu drugom izreke odbio je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužilaca prvog, drugog i trećeg reda za utvrđenje prava vanknjižne svojine na porodičnoj stambenoj zgradi sa pomoćnom zgradom, dok je u stavu trećem izreke usvojio eventualni tužbeni zahtev tužilje prvog reda D. P. za utvrđenje prava vanknjižne svojine na porodičnoj stambenoj zgradi sa pomoćnom zgradom, a tuženi Toša Brzak, Sava Brzak, Svetlana Kamasi, Miomirka Šašić i Borislav Brzak, ovde podnosioci ustavne žalbe, su obavezani da priznaju i trpe da se tužilja prvog reda, na osnovu ove presude, nakon što za to budu ispunjeni zakonski uslovi, u javnoj knjizi nepokretnosti upiše kao isključivi vlasnik spornih građevinskih objekata. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno: da su tužioci 1.-3. reda zakonski naslednici iza pok. M.P; da su 1996. godine pok. M.P , kao kupac, i D. S, kao prodavac, koju je na osnovu overenog punomoć ja zastu pao njeni sin Đ.S , zaključili kupoprodajni ugovor; da je članom 1. navedenog ugovora pok. M. P . od D.S. kupio 414/8598 idealnih delova katastarske parcele br. 2685 i članom 7. istog ugovora predviđeno je da prodavac dozvoljava i daje svoj bezuslovni pristanak da se bez svakog daljeg njegovog pitanja i odobrenja može izvršiti zemljišnoknjižni i katastarski prenos prava vlasništva na katastarskoj parceli, kada se za to steknu zakonski uslovi, pošto je katastarska parcela u društvenoj svojini na kojoj prodavac ima pravo korišćenja; da je p redmetna kastarska parcela u vreme sačinj avanja navedenog ugovora bila neizgrađeno građevinsko zemljište koje n ije bilo u prometu; da je D.S. predmetnu katastarsku parcelu, koju je kupoprodajnim ugovorom prodala pok. M.P , stekla kao poklonoprimac na osnovu ugovora o poklonu koji je zaključila sa J.B. i V.B, roditeljima tuženih, kao poklonodavcima; da su rešenjem o nasleđivanju od 2001. godine iza pok. M.P , po osnovu zakonskog nasleđivanja za naslednike oglašeni ovde tužioci 1.-3. reda, a po osnovu z akonskog nasleđivanja i ustupanja zaostavštinu je nasledila tužilja 1. reda D.P; da je predmetna katastarska parcela podeljena na parcele od broja 2685/1 do broja 2685/17; da su na katastarskoj parceli 2685/6 (predmeta parcela) sagrađeni sporna porodična stambena zgrada bez građevinske dozvole i sporna pomoćna zgrada, bez građevinske dozvole; da je za ovu (predmetnu) katastarsku parcelu konstatovano da predstavlja zemljište u režimu državne svojine Republike Srbije sa pravom korišćenja u korist ovde tuženih , koji su istu nasledili od pok. J.B; da su sporni građevinski objekti koji su izgrađeni na predmetnoj katastarskoj parceli uknjiženi kao zajednička državina korisnika zemljišta na predmetnoj parceli, ovde tuženih, do pribavljanja građevinske dozvole; da su spornu porodičnu stambenu zgradu i spornu pomoćnu zgradu na predmetnoj katastarskoj parceli izgradili pok. M.P. i njegova supruga D.P, tužilja prvog reda, svojim s redstvima i svojim radom; da su sporni građevinski objekti građeni u periodu od 1996. do 2000. godine, kada su se tužioci u istu uselili ; da tokom gradnje građevinskih objekata niko nije dolazio, pa ni ovde tuženi, da se protivi takvoj gradnji, niti da tužilji 1. reda ili njenom sada pok. suprugu ukažu da katastarska par cela na kojoj grade nije njihova; da ima mesta primeni člana 22 . Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa , s obzirom na to da iz utvrđenih činjenica sledi da su sporni građevinski objekti izgrađeni materijalom , radom i sredstvima tu žilje 1. reda i njenog pok. supruga M.P; da je s ud imao u vidu navode tuženih da je pok. M.P. zaključio fikti van ugovor na osnovu nevažećeg punomoćja, da je predmetna katastarska parcela bila u društvenoj svojini sa pravom korišćenja J.B, a ne prodavca D.S, ali da ovi navodi tuženih nisu prihvaćeni jer je obavezujućim uputstvom iz rešenja A pelacionog suda u Novog Sadu od 2011. godine u kazano da zemljište na kojem su sporni građevinski objekti izgrađeni, nije predmet spora, te da iz tog razloga zakonitost raspolaganja zemljištim nije od značaja za odluku o tužbenom zahtevu; da je sud odbio i prigovor stvarne nenadležnosti istog suda jer je predmet ovog parničnog postupka utvrđenje vanknjižnog vlasništva na spornim građevinskim objektima uz istovremeno utvrđenje da će se upis istog izvršiti nakon što za to budu ispunjeni zakonski uslovi, koji svakako podrazumevaju i preostalu odgovarajuću dokumenaciju pribavljenu u postupku legalizacije pred nadležnim organom; da sud ovakvim postupanjem ne zadire u postupak legalizacije spornih objekata niti omogućava bespravno postupanje tužilaca u odnosu na pravo korišćenja na predmetnoj parceli, koje pravo uživaju tuženi; da utvrđenjem vanknjižnog vlasništva tužilje na objektima tužilja kao graditelj bespravno podignutog objekta, do njegove legalizacije , uživa sudsku zaštitu koja pripada vlasniku stvari i na tom objektu može ste ći pravo svojine; da bez obzira na m ogućnost legalizacije navedenih objekata, njen zahtev za uknjižbu tog prava svojine, odnosno utvrđenje obaveze tuženih da trpe takvu uknjižbu, nije moguć do okončanja postupka l egalizacije u upravnom postupku; da shodno navedenom, sud odlučivanjem po ovakvom tužbenom zahtevu ne zadire u postupanje drugog organa ili suda, niti zadire u prava tuženih iz čl. 23.-26. Zakona o os novama svojinskopravnih odnosa, koje odredbe na odgovarajući način i pod zakonom određenim uslovima pružaju zaštitu vlasniku zemljišta na kom e je izgrađe n objekat.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 1882/13 od 16. avgusta 2013. godine, u postupku po žalbi, odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ “, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem ( član 20. stav 1.); da lice koje od svog materijala svojim radom izradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar (član 22. stav 1).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigl edno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljuds ka prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud je konstatovao da je osporenim parničnim presudama pravnosnažno usvojen eventualni tužbeni zahtev tužilje prvog reda D.P. za utvrđenje vanknjižnog prava svojine na porodičnoj stambenoj zgradi, sa pomoćnom zgradom, koji su izgrađeni bez građevinske dozvole, u smislu odredbe člana 22. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa , kojom je propisano da lice koje od svog materijala svojim radom izradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar. Ustavni sud je ocenio da je u osporenim parničnim presudama dato ustavnopravno prihvatljivo stanovište o priznavanju prava vanknjižnog vlasništva tužilji prvog reda po osnovu nasleđa iza muža sa kojim je od njihovog materijala i rada izrađena nova stvar - porodična stambena zgrada, sa pomoćnom zgradom. Takođe, podnosioci nijednim svojim navodom u ustavnoj žalbi, niti u samom parničnom postupku, nisu osporili da su tužilja i njen muž svojim radom i materijalom izgradili sporne građevinske objekte.

Tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe o povredi o prava na pravično suđenje suštinski se svodi na to da je katastarska parcela, na kojoj su izgrađeni sporni građevinski objekti, bili predmet nezakonitog prometa na osnovu kojeg je pravni prethodnik tužilje stekao parcelu, jer je ta katastarska parcela predstavljala zemljište u društvenoj svojini čiji je promet zabranjen, kao i to da je promet katastarske parcele izvršen na osnovu punomoćja koje je prestalo da važi zbog smrti vlastodavca. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ocenjuje da je u osporenim parničnim presudama dato ustavnopravno prihvatljivo stanovište da zemljište na kome su izgrađeni sporni građevinski objekti nije predstavljao predmet konkretnog spora, te da iz tog razloga zakonitost raspolaganja zemljištem nije bila od pravnog značaja za odluku o samom tužbenom zahtevu (koji se odnosi na izgrađene građevinske objekte). Dalje, Ustavni sud ukazuje da je pravo svojine osnovno imovinsko pravo koje je izričito propisano Zakonom o o snovama svojinskopravnih odnosa. Navedeni zakon u svojim merodavnim odredbama propisuje uslove za utvrđenje prava svojine i ti zakonski uslovi su na ustavnopravno prihvatljiv način primenjeni u konkretnom slučaju, a predmetno ukazivanje podnosilaca ne predstavlja zakonom propisanu smetnju za utvrđenje prava svojine na ovakvim građevinskim objektima.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da sporna porodična stambena zgrada sa pomoćnom zgradom, predstavlja dom tužilje prvog reda već duži vremenski period, da je nesporno da je svoj dom izgradila sa svojim pokojnim suprugom od njihovih sredstava i rada, a u slučaju legalizacije porodične stambene zgrade i uknjižbe prava svojine na spornoj porodičnoj stambenoj zgradi u korist tužilje prvog reda, podnosioci ustavne žalbe nisu sprečeni da u novom parničnom postupku zaštite svoje pravo korišćenja na katastarskoj parceli na kojoj je izgrađena sporna porodična stambena zgrada podnošenjem tužbe zbog građenja na tuđem zemljištu ili podnošenjem neke druge parnične tužbe.

U vezi posebne tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da je prvostepeni sud zauzimao drugačija pravna stanovišta u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev, time što je u prvoj donetoj presudi od 2008. godine odbio tužbeni zahtev, dok je u osporenoj presudi od 2013. godine usvojio tužbeni zahtev, Ustavni sud ukazuje da do povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, u istom postupku može doći samo kada sud pravnog leka u svojim odlukama zauzima drugačija pravna stanovišta bez valjanog pravnog obrazloženja. U konkretnom slučaju, prva prvostepena presuda je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu od 17. oktobra 2011. godine i u tom rešenju je ukazano na to da zemljište na kome su izgrađeni sporni građevinski objekti ne predstavlja predmet konkretnog spora, te da iz tog razloga zakonitost raspolaganja zemljištem nije od značaja za odluku o samom tužbenom zahtevu. Po ovakvom pravnom nalogu je postupio prvostepeni sud u osporenoj presudi čije je pravno stanovište podržano od strane drugostepenog suda, čime je poštovana pravna sigurnost u konkretnom parničnom postupku.

U vezi posebne tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da im parnični sud nije priznao troškove postupka prema tužiocima drugog i trećeg reda čiji je tužbeni zahtev odbijen zbog nedostatka aktivne legitimacije, Ustavni sud ukazuje da su tužioci podneli tužbu kao jedinstveni suparničari (oni su zakonski naslednici M.P.) i bili su zastupani od strane istog punomoćnika iz reda advokata, zbog čega punomoćnik podnosilaca u parničnom postupku nije preduzimao različite parnične radnje prema svakom pojedinačnom tužiocu, te nije imao posebne troškove prema tužiocima drugog i trećeg reda. Stoga je ustavnopravno prihvatljivo stanovište parničnog suda o nepriznavanju parničnih troškova u korist podnosilaca u odnosu tužioce drugog i trećeg reda.

U vezi tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud najpre ukazuje, s jedne strane, da se sadržina ustavne žalbe u suštini odnosi samo na osporavanje parničnih presuda, da se samo jednom pominje dužina trajanja postupka bez dalje konkretizacije i dovođenja u vezu sa povredom prava na suđenja u razumnom roku, a sa druge strane, podnosioci su tek u zahtevu ustavne žalbe tražili utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Polazeći od navedenog , Sud se nije upuštao u utvrđivanje osnovanosti formalne tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe o povredi njihovog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe osporenim presuda ma Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9389/12 od 8. februara 2013. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1882/13 od 16. avgusta 2013. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1.Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 107/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

7. Kako podnosioci ustavne žalbe navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava zasniva ju na iden tičnim razlozima koje su isticali u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su već razm otreni, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava na jednaku zaštitu i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava .

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za utvrđenje prava svojine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti