Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao trinaest i po godina. Višestruko ukidanje prvostepenih presuda ukazuje na sistemski nedostatak. Deo žalbe koji se odnosi na pravičnost suđenja se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Ž. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 10792/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2033/00) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. B . iz Beograda podneo je , 17. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika S . N . i G . Đ, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 10792/10, kao i protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3313/11 od 21. decembra 201 2. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1197/13 od 23. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog istim članom Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak trajao više od 12 godina, pri čemu podnosilac nije ničim doprineo toliko dugom trajanju postupka. Takođe, navedeno je da kolektivnim ugovorom kod tuženog nije bilo propisano da pokušaj da se učini povreda radne obaveze može da bude sankcionisan merom prestanka radnog odnosa, ali je ipak parnični sud našao da zakonita odluka tuženog kojom je izrečena mera prestanka radnog odnosa i pored toga što tuženom nije oduzeta sporna roba, već je sud utvrdio da je podnosilac pokušao da je otuđi. Podnosilac je naveo i da revizijski sud nije cenio sve navode revizije. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene presude. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10792/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 18. oktobra 2000. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog preduzeća P. „F .“ m.d.d. Beograd, svog bivšeg poslodavca, kojom je tražio da se ponište kao nezakonita rešenja tuženog kojima mu je izrečena disciplinska mera prestanaka radnog odnosa, te da se obaveže tuženi da ga vrati na rad i rasporedi na adekvatno radno mesto. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 2033/00.

Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao 19 ročišta, od kojih je 15 održano, nakon čega je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 2033/00 od 14. februara 2005. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4191/006 od 19. marta 2008. godine ukinuta je označena prvostepena presuda.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 201/08, Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao sedam ročišta, od kojih dva nisu održana i to na zahtev tuženog. Tužbeni zahtev tužioca usvojen je presudom Prvog opštinskog sud u Beogradu P1. 201/08 od 16. aprila 2009. godine, koja je, u postupku po žalbi tuženog, ukinuta, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1927/10 od 14. aprila 2010. godine.

U drugom po redu ponovnom postupku, koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, kao nadležnim sudom nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, pod poslovnim brojem P1. 10792/10, održana su tri ročišta, nakon čega je zaključena glavna rasprava. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10792/10 od 7. oktobra 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

Smatrajući da nije potpuno utvrđeno činjenično stanje, Apelacioni sud u Beogradu je, u postupku po žalbi tuženog, otvorio raspravu, održao tri ročišta, na kojima je izveo dokaz saslušanjem više svedoka koji su bili saslušani i u toku prvostepenog postupka, te saslušanjem tužioca, nakon čega je izvršio njihovo suočavanje. Po zaključenju rasprave, Apelacioni sud u Beogradu je 21. decembra 2011. godine doneo osporenu presudu Gž1. 3313/12, kojom je preinačio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10782/10 od 7. oktobra 2011. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je parnični sud utvrdio da je protiv tužioca vođen disciplinski postupak jer je pokušao da iz kruga fabrike iznese četiri kutije sladoleda i utovari u vozilo koje je u svojini drugog lica, u čemu ga je sprečila služba obezbeđenja tuženog, kao i da je u toku tog postupka tužilac izjavio da su tačni navodi iz zahteva za pokretanje disciplinskog postupka i da se nada da će nadležni organi tuženog prilikom odmeravanja kazne imati u vidu njegovo loše materijalno stanje. Dalje je utvrđeno da je spornim rešenjima tužilac oglašen odgovornim za učinjenu težu povredu radne obaveze iz člana 67. tač. 2) i 35) Kolektivnog ugovora kod tuženog i da mu je izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa. Takođe, utvrđeno je i da se radilo o sladoledu kome je istekao rok upotrebe, usled čega je trebalo da bude sproveden postupak njegovog uništavanja. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je ocenio da je tužilac hteo da opisanim radnjama otuđi kutije sladoleda koje su pripadale tuženom i pribavi za sebe imovinsku korist, te da je ispunjen uslov za primenu odredbe člana 68. Kolektivnog ugovora kod tuženog, prema kojoj se mera prestanak radnog odnosa izriče za povrede radne obaveze iz čl. 66. i 67. tog ugovora ako je povreda učinjena zbog pribavljanja protivpravne imovinske koristi. Stoga, prema oceni drugostepenog suda, nije od značaja činjenica da kutije sa sladoledom nisu iznete iz kruga fabrike nakon što je tužilac u tome sprečen, u situaciji kada je utvrđeno da je tužilac opisane radnje preduzeo da bi pribavio imovinsku korist. Drugostepeni suda je ocenio i da iznošenje iz kruga fabrike sladoleda kojem je prošao rok upotrebe, taj sladoled ne bi bio uništen, te bi korišćenje takve robe moglo da dovede do štetnih posledica po zdravlje ljudi.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju, osporavajući utvrđeno činjenično stanje i ukazujući da mu je disciplinska mera izrečena jer je pokušao da nezakonito raspolaže sredstvima tuženog iako kolektivnim ugovorom kod tuženog nije propisano da će se kazniti i za pokušaj.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1197/13 od 23. aprila 2014. godine odbijena je revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3313/12 od 21. decembra 2012. godine, uz ocenu da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, kada je zaključio da je tužiocu zakonito izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa, a usled čega nije ni osnovan zahtev za reintegraciju. U obrazloženju osporene revizijske presude navedeno je da je, u konkretnom slučaju, tužilac, radeći na poslovima viljuškara, napustio prostorije u kojima je radio i, u cilju nezakonitog raspolaganja sredstvima tuženog i radi pribavljanja protivpravne imovinske koristi, pokušao da iznese četiri kutije sladoleda iz palete i da ih utovari u vozilo koje je pripadalo trećem licu, ali da je u tome sprečen intervencijom službe obezbeđenja kod tuženog. Prema oceni revizijskog suda izraženoj u osporenoj presudi, u opisanoj situaciji nije od značaja okolnost da tužilac nije i ostvario, odnosno pribavio imovinsku korist, budući da iz ponašanja tužioca proizlazi da je imao volju da je ostvari, što je dovoljno da se izrekne mera prestanak radnog odnosa, ukazujući da se, saglasno odredbi člana 68. Kolektivnog ugovora kod tuženog, ova mera izriče i kada je povreda učinjena zbog pribavljanja imovinske koristi. Revizijski sud je istakao da tužilac nije bio ovlašćen da pokuša da raspolaže sredstvima tuženog na način na koji je to učinio, kao i da je bez značaja što radnja koju je preduzeo tužilac nije procesuirana pred krivičnim sudom, jer je radnopravna odgovornost zaposlenog šira od krivične odgovornosti.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 18. oktobra 2000. godine Prvim opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 23. aprila 2014. godine, trajao trinaest i po godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je građanski sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja započinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je u konkretnom slučaju bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Ovo potvrđuje i činjenica da su dve prvostepene presude ukinute, dok je nakon što ni posle drugog ponovnog postupka prvostepeni sud nije potpuno utvrdio činjenično stanje, drugostepeni sud morao da otvori raspravu na kojoj je izvedeno više dokaza. Tako je činjenično stanje u potpunosti utvrđeno tek nakon 12 godina od podnošenja tužbe. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i presudu u predmetu Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine). Isti stav izrazio je i Ustavni sud (videti Odluku u predmetu Už-854/08 od 28. maja 2010. godine.

Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni zahtev za podnosioca bio od velikog značaja, budući da je traženo, između ostalog, da se poništi akt na osnovu koga mu je prestao radni odnos, kao i da on svojim ponašanjem nije uticao na navedenu dužinu trajanja postupka.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je osporeni postupak bio u izvesnoj meri složen jer je za utvrđivanje činjeničnog stanja bilo neophodno da se izvede dokaz saslušanjem većeg broja svedoka, što je u toku postupka i učinjeno.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, opisana složenost postupka ne može da bude opravdanje za navedeno trajanje tog postupka. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da odgovornost za dugo trajanje postupka leži na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku neophodne da se taj postupak sprovede brzo i efikasno, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Kako podnosilac u ustavnoj žalbi nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, krećući se u granicama zahteva, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda prava dovoljan vid pravičnog zadovoljenja podnosioca.

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te da se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije izneo ustavnopravno utemeljene razloge koji ukazuju na to da je parnični sud proizvoljno ili arbitrerno primenio materijalno pravo. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrže razumljivo i u svemu dovoljno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom i jasnom tumačenju merodavnog Zakona o radnim odnosima, te odgovarajućeg kolektivnog ugovora, kojima je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati proizvoljnim stav parničnog suda o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva ovde podnosioca ustavne žalbe. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom parnični sud utvrdio da je podnosilac učinio težu povredu radne obaveze iz člana 67. Kolektivnog ugovora kod tuženog, ukazujući, pri tome, na razliku između radnopravne i krivičnopravne odgovornosti, te da je odredbom člana 68. istog kolektivnog ugovora propisano da se mera prestanak radnog odnosa izriče i onda kada je povreda radne obaveze učinjena, kao u konkretnom slučaju, zbog pribavljanja protivpravne imovinske koristi. Dakle, ne samo kada je povredom stečena imovinska korist, već i kada je radnja učinjena da bi se takva korist stekla. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je podnosilac imao nameru da otuđi spornu robu u čemu ga je sprečio zaposleni kod tuženog, te da je radnju preduzeo radi ostvarivanja imovinske koristi, pri čemu je ta radnja mogla da ima i štetne posledice po zdravlje ljudi jer je bila u pitanju kvarljiva roba kojoj je protekao rok upotrebe.

U pogledu navoda ustavne žalbe da revizijski sud nije cenio sve navode revizije, Ustavni sud ukazuje da obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61), što naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižesatepenih sudova, kao što je to u konkretnom slučaju. Ustavni sud ukazuje da do povrede prava na pravično suđenje može da dođe ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude, kao i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (u vezi sa navedenim videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke , od 16. decembra 1992. godine, § 33). Međutim, kako je Ustavni sud ocenio da osporena revizijska presuda sadrži jasno i u svemu dovoljno obrazloženje, to je ocenio da ni ovaj navod ustavne žalbe nije ustavnopravno prihvatljiv.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, naizgled se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao instancioni parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenih pravnosnažnih presuda.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih presuda jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti