Odluka o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje dvostruku povredu prava iz člana 32. Ustava. Povređeno je pravo na pravično suđenje presudom Upravnog suda koja nije pružila zaštitu zbog „ćutanja uprave“, kao i pravo na suđenje u razumnom roku zbog višegodišnjeg nepostupanja upravnog organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 1653/13 od 2. oktobra 2015. godine povređeno pravo podnositeljk e ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 1653/13 od 2. oktobra 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 351.1-24/2013 od 25. februara 2013. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba S . D . i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Odeljenjem za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu u predmetu broj 351-903/2009- III-01 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Nalaže se Odeljenju za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu , 2. decembra 2015. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Odeljenjem za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu u predmetu broj 351-903/2009-III-01. Ustavna žalba je, takođe, podneta protiv presude Upravnog suda U. 1653/13 od 2. oktobra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se detaljno izlaže tok osporenog postupka i ukazuje na propuste nadležnih organa, a posebno na propust Upravnog suda da osporenom presudom „obuhvati tužbu podnetu 29. maja 2014. godine“. Podnositeljka, s tim u vezi, ističe da drugostepeni organ naknadno donetim rešenjem „ništa nije rešavao, osim što je formalno naveo da se uvažava žalba i ostavlja novi rok prvostepenom organu da donese upravni akt.“ Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu i naloži nadležnim organima da u najkraćem roku okončaju osporeni postupak. Podnositeljka ustavne žalbe nije tražila naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u ustavnu žalbu i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe i M. D . Š . (dalje u tekstu: podnositeljka ustavne žalbe) dostavile su Odeljenju za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu 4. januara 2010. godine podnesak „radi preispitivanja projektne dokumentacije za izgradnju stambene zgrade u Beogradu na k.p. broj … KO Savski venac“. Nadležni organ je dopisom od 12. januara 2010. godine naložio podnositeljki ustavne žalbe da se u ostavljenom roku izjasni o tome da li se podnesak od 4. januara 2010. godine ima smatrati žalbom ili predlogom za ponavljanje postupka okončanog odobrenjem za izgradnju od 16. oktobra 2008. godine. Podnositeljka je 26. januara 2010. godine obavestila prvostepeni organ da je u tom odeljenju saznala da je investitor odstupio od projekta, zbog čega je odbijen tehnički prijem i zatražila je da bude obaveštena o tome u čemu se sastoji odstupanje od projekta.

Zaključkom prvostepenog organa od 28. januara 2010. godine odbačena je kao neblagovremena „žalba“ podnositeljke ustavne žalbe, zavedena pod brojem 351-903/2009 od 4. janauara 2010. godine, „izjavljena protiv Odobrenja za izgradnju Odeljenja za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu broj 351-593/2008 od 16. oktobra 2008. godine“.

Rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za upravno-pravne poslove od 29. oktobra 2010. godine poništen je zaključak prvostepenog organa od 28. januara 2010. godine (stav 1. dispozitiva) i odbačena žalba podnositeljke kao nedopuštena (stav 2. dispozitiva). U obrazloženju rešenja je navedeno da je pobijano odobrenje za izgradnju postalo pravnosnažno 3. novembra 2008. godine, da je podnositeljka 4. januara 2010. godine izjavila žalbu protiv odobrenja za izgradnju od 16. oktobra 2008. godine, a da se protiv pravnosnažnih rešenja ne može izjaviti žalba.

Presudom Upravnog suda U. 4/11 od 13. juna 2012. godine uvažena je tužba podnositeljke ustavne žalbe, poništeno navedeno rešenje od 29. oktobra 2010. godine i predmet vraćen istom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je u obrazloženju presude naveo: da je podnositeljka 4. januara 2010. godine dostavila prvostepenom organu podnesak „radi preispitivanja odobrene projektne dokumentacije za izgradnju stambene zgrade u Beogradu na k.p. broj … KO Savski venac “, koji su organi uprave smatrali žalbom protiv rešenja o odobrenju za izgradnju od 16. oktobra 2008. godine; da je podneskom traženo da se izmeni projektna dokumentacija tako što će se otvori u betonskom zidu zazidati, a prozori iznad terasa prema dvorišnoj zgradi izmestiti i betonski zid pomeriti za 30 cm; da je, postupajući po nalogu prvostepenog organa, podnositeljka navela da je žalba podneta „na izgradnju“ spornog objekta, a ne protiv rešenja o odobrenju za izgradnju; da se iz žalbe podnete protiv prvostepenog zaključka vidi da se podnositeljka žali na izvedene građevinske radove kojima je odstupljeno od projekta. Upravni sud je, polazeći od navedenog, ocenio da tuženi nije dao jasne razloge iz kojih proizlazi da je podnesak od 4. januara 2010. godine, preciziran podneskom od 26. januara 2010. godine, po svojoj sadržini žalba protiv rešenja od 16. oktobra 2008. godine.

Rešenjem drugostepenog organa od 27. septembra 2012. godine poništen je zaključak prvostepenog organa od 21. oktobra 2010. godine i vraćen predmet istom organu na ponovno odlučivanje, uz nalog da se od podnositeljke zatraži izjašnjenje o tome da li podnesak od 4. januara 2010. godine predstavlja žalbu protiv odobrenja za izgradnju, predlog za ponavljanje postupka okončanog tim odobrenjem ili se žali na izvedene građevinske radove koji se ne uklapaju u odobrenu spratnost, u kom slučaju se može obratiti građevinskoj inspekciji.

Podnositeljka ustavne žalbe je 22. novembra 2012. godine , preko prvostepenog organa, podnela žalbu drugostepenom organu „zbog ćutanja administracije“, u kojoj je navela da prvostepeni organ, nakon poništavanja zaključka od 21. oktobra 2010. godine , nije d oneo odluku u ponovnom postupku, a 22. januara 2013. godine zatražila je od drugostepenog organa da odluči o žalbi podnetoj 22. novembra 2012. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 4. februara 2013. godine podnela tužbu Upravnom sudu „zbog ćutanja administracije, a na zahtev da se uskladi projektna dokumentacija sa izdatim odobrenjem za izgradnju građevinskog objekta na k.p. broj ... KO Savski venac“. U tužbi je navedeno da je podnositeljk a vlasnic a zgrade koja se nalazi na katastarskoj parceli koja se celom dužinom graniči sa spornom parcelom. Tužbom je traženo da sud usvoji zahtev da se bespravno podignut betonski zid i terasa uklone, kao i da se izmesti prozor koji je otvoren prema nj enoj parceli.

Sekretarijat za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak je rešenjem XXI-05 broj 351.1-24/2013 od 25. februara 2013. godine uvažio žalbu podnositeljke ustavne žalbe i naložio prvostepenom organu da u roku od 30 dana od dana prijema tog rešenja postupi po rešenju tog sekretarijata od 27. septembra 2012. godine i donese odgovarajući akt. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je aktom Sekretarijata od 23. januara 2013. godine zatražen izveštaj od prvostepenog organa, u smislu odredaba člana 236. Zakona o opštem upravnom postupku, o razlozima nepostupanja po rešenju Sekretarijata od 27. septembra 2012. godine ; da prvostepeni organ nije dostavio žalbu podnositeljke izjavljenu 22. novembra 2012. godine, niti je izvestio Sekretarijat da li je u međuvremenu postupljeno po njegovom rešenju od 27. septembra 2012. godine; da je, saglasno odredbi člana 236. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, odlučeno kao u dispozitivu.

Postupajući po nalogu Upravnog suda, podnositeljka ustavne žalbe se 29. maja 2013. godine izjasnila da prošir uje tužbu na rešenje drugostepenog organa od 25. februara 2013. godine i predložil a da Upravni sud donese presudu „shodno odredbama člana 41, člana 42. stav 3. i čl. 43, 45. i 70. Zakona o upravnim sporovima.

Podnositeljka ustavne žalbe je 26. maja 2014. godine, s pozivom na broj U. 1653/13, „proširila tužbu zbog dvostrukog ćutanja uprave“, u kojoj je navela: da se dopisom upućenom prvostepenom organu 5. jula 2012. godine izjasnila da se podnesak od 4. januara 2010. godine ima smatrati predlogom za ponavljanje postupka „izgrađenog objekta na k.p. broj … KO Savski venac; da prvostepeni organ nije rešavao o njenom predlogu, zbog čega je podnela žalbu drugostepenom organu 11. marta 2014. godine, ali da taj organ nije odlučio o njenoj žalbi ni posle urgencije dostavljene 12. maja 2014. godine.

Upravni sud je osporenom presudom U. 1653/13 od 2. oktobra 2015. godine odbio tužbu kao neosnovanu, nalazeći da je nalog iz pobijanog rešenja dat u svemu saglasno ovlašćenju iz člana 236. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Ocenjujući navode tužbe kojima se ukazuje da drugostepeni organ nije odlučio o navodima žalbe kojima se osporava pravilnost odobrenja za izgradnju spornog objekta, Upravni sud je našao da oni ne mogu biti od uticaja na donošenje drugačije odluke u toj upravnoj stvari, budući da je predmet pokrenutog upravnog spora „ćutanje uprave u postupku dozvoljenosti žalbe podnete 4. januara 2010. godine, a ne osnovanost navoda ove žalbe“.

Ustavni sud je dopisom od 8. maja 2017. godine tražio od Odeljenja za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu da dostavi spise predmeta broj 351-903/2009-III-01, u kome se odlučuje o žalbi protiv predmetnog odobrenja za izgradnju od 16. oktobra 2008. godine , odnosno predlogu za ponavljanje postupka u kome je izdato navedeno odobrenje. Iz odgovora dostavljenom Sudu 22. maja 2017. godine , proizlazi da upravni postupak koji se vodi u predmetu broj 351-903/09 još nije pravnosnažno okončan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Članom 14. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“ , broj 30/10) bilo je propisano da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja.

Saglasno odredbi član a 236. stav 1. navedenog zakona, ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, pa ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, a ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta.

Prema odredbi stava 2. člana 236. istog zakona , a ko drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar. Izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiće da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar. Takvo rešenje je konačno.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako prvostepeni organ po zahtevu stranke nije u roku predviđenom zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak, doneo rešenje protiv kojeg nije dozvoljena žalba, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 2.); da kada je tužba podneta na osnovu člana 19. ovog zakona, a sud nađe da je osnovana, presudom će uvažiti tužbu i naložiti da nadležni organ donese rešenje, ako sud raspolaže potrebnim činjenicama, a priroda stvari to dozvoljava, on može svojom presudom neposredno rešiti upravnu stvar (član 44.) .

5. Podnositeljka ustavne žalb e smatra da joj je osporenom presudom Upravnog suda U. 1653/13 od 2. oktobra 2015. godine povređeno pravo na pravično suđenje, jer drugostepeni organ naknadno donetim rešenjem nije rešio upravnu stvar, već je ostavio prvostepenom organu još jedan rok za donošenje odluke, iako je u rešenju naveo da taj organ nije postupio po nalogu iz rešenja od 27. septembra 2012. godine, niti mu je dostavio žalbu izjavljenu zbog „ćutanja uprave“.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre ukazuje da je svrha ustavnog jemstva iz člana 32. stav 1. Ustava u tome da se svakome obezbedi pravo da od suda zatraži i dobije delotvornu sudsku zaštitu u vezi sa svojim pravima ili obavezama. Reč je o „pravu na sud“, čije je važan aspekt i pravo na pristup sudu. Kad su u pitanju prava i obaveze o kojima se odlučuje pojedinačnim aktima i radnjama državnih organa i nosilaca javnih ovlašćenja, Ustavom je posebno utvrđeno pravo na pristup sudu, tako što je predviđeno da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (član 198. stav 2.). Ustavni sud, takođe, ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, zaključio: da je presudom Upravnog suda poništeno drugostepeno rešenje kojim je okončan predmetni upravni postupak; da je u izvršenju te presude poništen upravni akt prvostepenog organa, kome je naloženo da u ponovnom postupku donese novu odluku; da prvostepeni organ nije odlučio o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe koji je opredeljen kao predlog za ponavljanje postupka okončanog odobrenjem za izgradnju; da ni drugostepeni organ nije odlučio o žalbi podnositeljke podnetoj zbog nepostupanja prvostepenog organa; da je podnositeljka pokrenula upravni spor zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, u toku koga je drugostepeni organ doneo „rešenje“ kojim nije rešio upravnu stvar, već je uvažio žalbu i naložio prvostepenom organu da donese odgovarajući akt; da je podnositeljka proširila tužbu na novodoneto „rešenje“ drugostepenog organa.

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi, kojom je odbio kao neosnovanu tužbu podnositeljke ustavne žalbe, ocenio da nije povređen zakon na njenu štetu, nalazeći da je drugostepeni organ postupio u skladu sa odredbom člana 236. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Takođe je našao da navodi kojima je podnositeljka ukazivala da drugostepeni organ nije odlučio o navodima žalbe kojima se osporava pravilnost odobrenja za izgradnju spornog objekta ne mogu biti od uticaja na donošenje drugačije odluke u toj upravnoj stvari.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe u konkretnom slučaju imala pristup Upravnom sudu, ali samo radi utvrđenja da je drugostepeni organ uprave naložio prvostepenom organu da donese odgovarajući akt. Međutim, činjenica da je podnositeljka imala pravnu mogućnost podnošenja tužbe sudu ne dovodi nužno, sama po sebi, do ispunjenja pretpostavki koje proizlaze iz člana 32. stav 1. Ustava. I dalje ostaje da se utvrdi da li je stepen tog pristupa dovoljan da stranci osigura „pravo na sud“ sa stanovišta načela vladavine prava u demokratskom društvu. Ustavni sud, s tim u vezi, ističe da je cilj upravnog spora obezbeđenje sudske zaštite prava stranaka, ne samo kada su ta prava povređena upravnim aktom, već i u slučajevima kada o zahtevu stranke nije odlučeno. U sporu koji se vodi zbog „ćutanja administracije“ upravnog akta nema, te se spor i vodi s ciljem da se upravni akt donese. Budući da su u slučaju „ćutanja“ prvostepenog i drugostepenog organa mogućnosti Upravnog suda da odlučuje u sporu pune jurisdikcije smanjene, u takvoj situaciji se , po pravilu, tužba uvažava i nalaže tuženom organu da utvrdi potrebne činjenice, da omogući učešće tužiocu u postupku i da potom primeni odgovarajući propis na utvrđeno činjenično stanje.

Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni organ, saglasno odredbi člana 236. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, bio ovlašćen da traži da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije donesen o u roku i da m u odredi rok za donošenje rešenja – u koliko su razlozi za nepostupanje bili opravdani. Ovaj sud, s tim u vezi, ukazuje da drugostepeni organ ne može odrediti novi rok rešenjem, već aktom o upravljanju postupkom, jer se time ne odlučuje o predmetu postupka. Ako prvostepeni organ donese rešenje u naknadnom roku, drugostepeni organ će obustaviti postupak po žalbi podnetoj zbog nepostupanja prvostepenog organa, a stranka ima pravo žalbe protiv donetog upravnog akta. Međutim, ako drugostepeni organ oceni da razlozi za nepostupanje nisu opravdani , pribaviće od prvostepenog organa spise predmeta i rešiti upravn u stvar prema spisima predmeta ili će s provesti postupak sam ili preko prvostepenog organa i svoj im rešenjem rešiti upravnu stvar. Takvo rešenje je konačno , zbog čega stranka ima mogućnost da u toku upravnog spora pokrenutog zbog „ćutanja uprave“ proširi tužbu na naknadno doneto rešenje tuženog organa.

Imajući u vidu da „rešenjem“ Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 351.1-24/2013 od 25. februara 2013. godine nije odlučeno o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe koji je opredeljen kao predlog za ponavljanje postupka okončanog rešenjem od 16. oktobra 2008. godine, već je tim aktom „uvažena žalba i naloženo prvostepenom organu da donese odgovarajući akt“, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud proizvoljno primenio merodavno procesno pravo i da osporena presud a ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da „rešenjem“ koje je doneto u toku predmetnog upravnog spora nije povređen zakon na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud je, takođe, imao u vidu da prvostepeni organ do odlučivanja Ustavnog suda nije doneo rešenje u ponovnom postupku, nakon poništavanja zaključka tog organa od 28. januara 2010. godine, niti je drugostepeni organ rešio predmetnu upravnu stvar svojim rešenjem.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud ocenjuje da podnositeljki ustavne žalbe u upravnom sporu koji je okončan osporenom presudom nije pružena sudska zaštita koja je tražena zbog „ćutanja uprave“, budući da sud nije naložio nadležn om organ u da donese rešenje , niti je svojom presudom neposredno rešio upravnu stvar . Nalazeći da je podnositeljki ustavne žalbe arbitr ernom primenom procesnog prava, na njenu štetu, povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporenu presudu Upravnog suda U. 1653/13 od 2. oktobra 2015. godine i odredio da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 351.1-24/2013 od 25. februara 2013. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da joj je nedelotvornim postupanjem upravnih organa i Upravnog suda u osporenom upravnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zaje mčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na predmetni upravni postupak, Ustavni sud je na osnovu iz loženih činjenica utvrdio da je osporeni postupak započeo 4. januara 2010. godine, dostavljanjem podneska kojim je podnositeljka tražila preispitivanje projektne dokumentacije, da je taj podnesak podnositeljka preimenovala u predlog za ponavljanje postupka okončanog odobrenjem za izgradnju od 16. oktobra 2008. godine i da o njemu još nije pravnosnažno odlučeno.

Ustavni sud konstatuje da osporeni postupak traje duže od osam godina, što, samo za sebe, može ukazivati na to da o predmetnom zahtevu nije odlučeno u razumno m rok u. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom upravnom postupku nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanja, jer je najpre trebalo utvrditi pravnu sadržinu podneska kojim je pokrenut osporeni postupak, a potom odlučiti o postojanju uslova za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog izdavanjem odobrenja za izgradnju spornog objekta.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnositeljku ustavne ža lbe, Ustavni sud konstatuje da suvlasnik parcele koja se graniči sa parcelom na kojoj je investitor izgradio objekat na osnovu odobrenja čija zakonitost nije ispitana, može imati pravni i materijalni interes da se u ponovljenom postupku utvrdi da li je to odobrenje za izgradnju izdato u skladu sa zakonom.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da prevashodnu odgovornost za dugo trajanje predmetnog upravn og postupk a snosi prvostepeni organ, budući da period neaktivnosti pred tim organom traje od 27. septembra 2012. godine, kada je poništen zaključak tog organa od 21. oktobra 2010. godine. Ovaj sud je, takođe, konstatovao da je drugostepeni organ propustio da, u skladu sa odredbom člana 236. stav 1. Zakona o opštem upra vnom postupku, zatraži od prvostepenog organa spise predmeta i sam reši upravnu stvar.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz prilo žene dokumentacije utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe, u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, podnela žalbu, a potom i tužbu zbog „ćutanja uprave“, ali je ocenio da navedena pravna sredstva, u konkretnom slučaju, nisu bila delotvorna, jer ni osporenom presudom Upravnog suda podnositeljki nije obezbeđena sudska zaštita zbog nepostupanja nadležnih organa u predmetnoj upravnoj stvari.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom upravnom postupku povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i usvojio ustavnu žalbu, odluč ujući kao u tački 3. izreke, dok je u tački 4. izreke, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio Odeljenju za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se postupak koji se vodi u predmetu broj 351-903/2009-III-01 okončao u najkraćem roku.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnositeljke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.