Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog predugog trajanja parničnog postupka od preko 15 godina. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i dosuđena naknada nematerijalne štete podnosiocu, dok je deo žalbe koji se odnosi na pravičnost suđenja odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7876/2013
29.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andri ć, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T . iz Čalme, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Šidu u predmetu P. 3711/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T . iz Čalme izjavio je , 3. oktobra 2013. godine , preko punomoćnika S. S, advokata iz Sremske Mitrovice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 381/13 od 9. avgusta 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporeno rešenje doneto. Kako iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac povredu prava na imovinu isključivo vezuje za povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporeno rešenje doneto, Ustavni sud se, u konkretnom slučaju, bavio samo ocenom povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da osporeno rešenje nije ni pravično ni zakonito, u čemu se i ogleda njegova neodrživost i povreda prava na pravično suđenje.

Takođe, podnosilac ističe da je osnovni razlog predugog trajanja postupka nedelotvorno postupanje suda, koji u toku postupka nije preduzimao sve zakonom predviđene radnje da postupak efikasno okonča tako da on ostvari svoje pravo i povrati svoju imovinu. Podnosilac dalje ističe da je osporena parnica vođena 14 godina, da su se tokom postupka sudije često menjale i ročišta odlagala, a da je on, kada prvi put nije mogao da se odazove pozivu suda, kažnjen. Ističe da na ročište zakazano za 1. mart 2011. godine nije mogao da pristupi zato što radi u Nemačkoj, a da njegov punomoćnik nije pristupio zbog drugih zakazanih suđenja i iznenadne bolesti majke, o čemu je sud uredno obavešten, ali da je, i pored toga, sud doneo rešenje o povlačenju tužbe. Podnosilac takođe navodi da mu je predugim trajanjem postupka obezvređena imovina (kamion), čiji je povraćaj tužbom tražio i time mu pričinjena ogromna materijalna šteta.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da mu je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje, te osporeno rešenje poništi, kao i utvrdi da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naknadi mu nematerijalnu štetu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Šidu (sada Osnovni sud u Šidu) P. 3711/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

M. T . iz Čalme, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Opštinskom sudu u Šidu , 19. oktobra 1998. godine , protiv V.K. radi poništaja ugovora o zameni pokretnih stvari. U tužbi je istakao da ga je tuženi doveo u zabludu, jer mu je, u zamenu za njegov kamion, dao neispravan berač kukuruza, pa je tražio da se poništi njihov (usmeni) ugovor o zameni i ugovorne strane obavežu da jedna drugoj vrate stvari koje su primile.

Tuženi je 16. novembra 1998. godine podneo protivtužbu, kojom je tražio da sud utvrdi da su stranke u postupku postale vlasnici stvari koje su bile predmet ugovora o zameni, jer tužilac nije bio doveden u zabludu, tj. nije mu u zamenu za kamion predat neispravan berač kukuruza.

Do donošenja delimične presude P. 434/98 od 10. maja 2006. godine, sud je zakazao i održao 19 ročišta, na kojima je više puta saslušavao parnične stranke i svedoke, sproveo dva mašinska veštačenja, te saslušao sudskog veštaka mašinske struke. Takođe, parnični sud je na ročištu održanom 11. juna 2003. godine zakazao sledeće ročište za 29. jun 2005. godine, u kom periodu nije bilo nikakve aktivnosti na strani suda, niti su parnične stranke od suda tražile da sledeće ročište zakaže ranije. U daljem toku postupka, tužilac je 8. maja 2006. godine precizirao tužbeni zahtev tako što je tražio da mu tuženi naknadi i štetu na ime amortizacije kamiona.

Navedenom delimičnom presudom sud je utvrdio da je ugovor o zameni pokretnih stvari između tužioca i tuženog raskinut 10. oktobra 1998. godine, pa je obavezao tuženog da tužiocu vrati kamion u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. U delimičnoj presudi je istaknuto da je deo tužbenog zahteva kojim se traži raskid ugovora sazreo za presuđenje, a da će se o preostalom delu tužbenog zahteva (naknadi štete nastale usled amortizacije vozila), protivtužbenom zahtevu i troškovima postupka sud odlučiti naknadno.

Tuženi je delimičnu presudu primio 19. marta 2007. godine, a žalbu protiv navedene presude izjavio 4. aprila 2007. godine, dok je 11. aprila 2007. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje kako bi sud utvrdio da je njegova žalba podneta blagovremeno. Postupajući po predlogu za povraćaj u pređašnje stanje sud je, nakon tri održana ročišta, doneo rešenje P. 434/98 od 11. oktobra 2007. godine, kojim je predlog odbio i utvrdio da je žalba tuženog neblagovremena.

Postupajući po žalbi tuženog na navedeno rešenje od 29. oktobra 2007. godine, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je doneo rešenje Gž. 2419/07 od 25. decembra 2007. godine, kojim je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepeno rešenje, dok je žalbu izjavljenu protiv delimične presude odbacio kao neblagovremenu.

U daljem toku postupka, do donošenja rešenja P. 3711/10 od 1. marta 2011. godine, kojim se utvrđuje da se tužba tužioca smatra povučenom, sud je zakazao i održao pet ročišta, na kojima je sprovedeo jedno dopunsko mašinsko veštačenje, a na ročištu održanom 28. septembra 2009. godine, na saglasan predlog stranaka, doneo rešenje kojim se utvrđuje prekid u ovoj pravnoj stvari.

Tužilac se obratio sudu 13. maja 2010. godine sa podneskom u kojem je (ponovo) precizirao tužbeni zahtev tako da on sada glasi da se obavezuje tuženi da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 123.390,00 dinara, sa zakonskom kamatom od dana nastanka štete 8. oktobra 1998. godine i zahtevao da sud što pre zakaže ročište u ovoj pravnoj stvari jer se radi o predmetu koji je star 12 godina.

Na ročištu održanom 1. marta 2011. godine, na koje nisu pristupili uredno pozvani tužilac i njegov punomoćnik, sud je doneo rešenje P. 3711/10 kojim se nastavlja postupak u ovoj pravnoj stvari, te rešenje P. 3711/10 kojim se utvrđuje da se tužba tužioca-protivtuženog smatra povučenom jer se on i njegov punomoćnik, koji su uredno pozvani, nisu odazvali pozivu (a radi se o sporu male vrednosti).

Tužilac je podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje 9. marta 2011. godine, u kojem je istakao da je njegov punomoćnik poslala telegram da opravda izostanke, jer je imala druga zakazana suđenja, a da on, koji se nalazi na privremenom radu u Nemačkoj, poziv nije primio.

Na ročištu održanom 21. marta 2013. godine, sud je doneo rešenje P. 3711/10, kojim je odbio kao neosnovan predlog tužioca-protivtuženog za vraćanje u pređašnje stanje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno: da je u telegramu, koji je u spis uložen nakon održanog ročišta, naveden tužiočev boravak u Nemačkoj, dok je u predlogu za povraćaj u pređašnje stanje navedeno da dostava poziva nije uredno izvršena za tužioca, a da je punomoćnik imao druga zakazana ročišta, kao i da je bolest majke punomoćnika tužioca, o kojoj nije pružen dokaz, istaknuta tek na ročištu.

Tužilac je 18. aprila 2013. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja P. 3711/10 od 21. marta 2013. godine, tražeći da Viši sud u Sremskoj Mitrovici žalbu usvoji, pobijano rešenje ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili pobijano rešenje preinači i usvoji predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje.

Viši sud u Sremskoj Mitrovici je doneo osporeno rešenje Gž. 381/13 od 9. avgusta 2013. godine, kojim je žalbe tužioca odbio kao neosnovane, pa potvrdio rešenja Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Šidu P. 3711/10 od 1. marta 2011. godine i 21. marta 2013. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da na ročište od 1. marta 2011. godine nisu pristupili uredno pozvani tuženi, tužilac i punomoćnik tužioca, zbog čega je prvostepeni sud, shodno članu 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku, utvrdio da se tužba smatra povučenom. Drugostepeni sud je dalje konstatovao da se u spisima predmeta nalazi telegram punomoćnika tužioca poslat putem pošte 1. marta 2011. godine u 8.40 časova, kojim punomoćnik tužioca moli prvostepeni sud da ročište zakazano za 1. mart 2011. godine odloži jer se tužilac nalazi na radu u Nemačkoj, ali da je navedeni telegram (prema službenoj belešci sudije koja se nalazi u spisu predmeta), uložen u spis istog dana u 10.45 časova, ali nakon održanog ročišta, koje je bilo zakazano za 10.00 časova. Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud imao ispunjene zakonske uslove iz navedenog člana Zakona o parničnom postupku za donošenje pobijanog rešenja jer na zakazano ročište od 1. marta 2011. godine nisu pristupili uredno pozvani tužilac niti njegov punomoćnik, dok izostanak nisu opravdali i našao da činjenica da je punomoćnik tužioca telegramom tražio odlaganje ročišta ne utiče na drugačiju odluku jer odlaganje ročišta nije traženo blagovremeno i punomoćnik tužioca je preuzeo rizik da telegram ne stigne u sud pre otpočinjanja istog. Takođe, drugostepeni sud je našao da je na ročištu održanom povodom predloga tužioca za vraćanje u pređašnje stanje punomoćnik tužioca, kao razlog za vraćanje, naveo da je na dan ročišta imao zakazana dva suđenja i da je vozio majku u bolnicu, ali da to nije dokumentovao. Polazeći od navedenog, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbio predlog za vraćanje u pređašnje stanje, jer izneti razlozi za izostanak nisu opravdani.

Na ročištu održanom 27. decembra 2013. godine, sud je doneo rešenje P. 3711/10, kojim je utvrdio da se protivtužba tuženog-protivtužioca smatra povučenom, da svaka stranka snosi svoje troškove i da se stranke odriču pismenog otpravka rešenja i prava na žalbu, shodno čemu je rešenje pravnosnažno danom donošenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 72/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.).

5. Ocenjujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak započet 19. oktobra 1998. godine pred Opštinskim sudom u Šidu i da je pravnosnažno okončan 27. decembra 2013. godine pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Šidu, odnosno da je ukupno trajao 15 godina i dva meseca. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca ustavne žalbe radi poništaja ugovora o zameni pokretnih stvari i koneksnoj protivtužbi tuženog. Ustavni sud je dalje utvrdio da je parnični sud, u dokaznom postupku, više puta saslušavao svedoke, tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, veštaka, te dva puta sprovodio mašinsko veštačenje i jednom dopunu tog veštačenja, što ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet spora bio činjenično i pravno složen, što u jednom delu i opravdava dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud dalje ocenjuje da je na strani podnosioca ustavne žalbe nesumnjivo postojao značajan interes da se sporno pitanje raspravi u što kraćem roku, ali je ocenjujući njegovo ponašanje utvrdio da, nakon što je na ročištu održanom 11. juna 2003. godine, sud sledeće ročište zakazao za 29. jun 2005. godine, podnosilac nije istakao da se sa takvom odlukom suda ne slaže, niti je tokom te dve godine potpune neaktivnosti suda podnosio zahteve da se sledeće ročište ranije zakaže, te da je parnični sud, postupajući na saglasan predlog parničnih stranaka, doneo rešenje kojim je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari u periodu od 28. septembra 2009. do 13. maja 2010. godine, što je sve svakako uticalo na duže trajanje postupka.

I pored činjenice da se u konkretnom slučaju radilo o relativno složenim činjeničnim i pravnim pitanjima, Ustavni sud je, kada je reč o postupanju nadležnih sudova, utvrdio da je prvostepeni sud delimičnu presudu done o tek nakon sedam i po godina, te da u daljem toku postupka nije doneta meritorna odluka (tj. nije meritorno odlučeno o preostalom delu tužbenog zahteva i protivtužbenom zahtevu), već je postupak okončan rešenjima, prvo o povlačenju tužbe, a zatim i protivtužbe, i to nakon više od 15 godina od otpočinjanja postupka, što su neprihvatljivo dugi periodi sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Šidu u predmetu P. 3711/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno imao u vidu složenost predmeta, te činjenicu da je podnosilac delimično doprineo trajanju parničnog postupka, ali i ukupnoj dužin i osporenog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući navode podnosioca da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud prevashodno konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog ustavnog prava na pravično suđenje, a da pri tom ne navodi nijedan relevantan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti