Odluka Ustavnog suda o pravu na prigovor protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izvršnog poverioca, smatrajući da joj nije povređeno pravo na pravno sredstvo. Iako je prigovor formalno odbačen, veće izvršnog suda je meritorno razmatralo i potvrdilo zakonitost obustave izvršnog postupka, čime je svrha pravnog leka ostvarena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . R . iz Loznice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. novembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D . R . izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 613/16 od 2. aprila 2018. godine i IPV(I). 81/18 od 17. maja 2018. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije .

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R . iz Loznice podnela je Ustavnom sudu, 29. juna 2018. godine, preko punomoćnika S. F, advokata iz Loznice, ustavnu žalbu , koja je dopunjena podneskom od 4. jula 2018. godine, protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 613/16 od 2. aprila 2018. godine i IPV(I). 81/18 od 17. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava Republike Srbije . Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da je označenim članom Evropske konvencije garantovano pravo na pravično suđenje čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije , te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovog prava vrši u odnosu na odgovarajući član Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava rešenje Osnovnog suda u Loznici I. 613/16 od 2. aprila 2018. godine, kojim je odbačen kao neodozvoljen prigovor podnositeljke ustavne žalbe , kao izvršnog poverioca, izjavljen protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka, kao i rešenje tog suda IPV(I). 81/18 od 17. maja 2018. godine, kojim je odbijen kao neosnovan prigovor podnositeljke izjavljen protiv osporenog rešenja I. 613/16 od 2. aprila 2018. godine. U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je podnositeljki uskraćeno pravo na izjavljivanje prigovora protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene akte. Tražila je troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnova navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac D. R, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave – parnične presude, Osnovnom sudu u Loznici, protiv izvršnog dužnika D.Đ, radi namirenja novčanog potraživanja. Osnovni sud u Loznici je rešenjem I. 613/1 6 odredio predloženi izvršenje.

Osnovni sud u Loznici je rešenjem I. 613/16 od 9. marta 2018. godine obustavio postupak sprovođenja izvršenja popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari. U obrazloženju navedenog rešenja je, između ostalog, konstatovano: da je podnositeljka ustavne žalbe tražila da se izvršenje odredi i sprovede na nepokretnosti izvršnog dužnika; da, po nalogu suda, podnositeljka nije dostavila izvod iz javne knjige, kao dokaz o tome da je nepokretnost upisana kao svojina izvršnog dužnika, niti ispravu koja je podobna za upis prava svojine izvršnog dužnika; da je, na predlog podnositeljke, izvršni sud prekinuo izvršni postupak i uputio podnositeljku da pokrene parnični postupak radi utvrđenja prava svojine na nepokretnosti izvršnog dužnika; da je izvršni postupak nastavljen na pokretnim stvarima; da u konkretnom slučaju nije bilo pokretnih stvari koje se mogu popisati i na njima sprovesti izvršenje; da je podnositeljka predložila da se sprovede izvršenje na novčanim sredstvima na računu izvršnog dužnika, ali da izvršni dužnik ima samo otvoren račun za uplatu socijalnih davanja koji je izuzet od izvršenja (ovde je u pitanju rešenje o obustavi izvršnog postupka u celini , i to zbog toga što izvršni dužnik nema imovinu, napomena Ustavnog suda). U pravnoj pouci rešenja o obustavi je utvrđeno da protiv rešenja nije dozvoljen prigovor.

Podnositeljka ustavne žalbe je samoinicijativno izjavila prigovor protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka.

Sudija pojedinac Osnovnog sud a u Loznici je osporenim rešenjem I. 613/16 od 2. aprila 2018. godine odbacio prigovor , sa obrazloženjem da protiv rešenja o obustavi izvršnog postupak nije dozvoljen prigovor. U pravnoj pouci osporenog rešenja je utvrđeno da se protiv rešenja može izjaviti prigovor veću ovog suda.

Veće Osnovnog suda u Loznici je osporenim rešenjem IPV(I). 81/18 od 17. maja 2018. godine odbilo kao neosnovan prigovor podnositeljke ustavne žalbe i potvrdilo osporeno rešenje tog suda I. 613/16 od 2. aprila 2018. godine. U obrazloženju osporenog rešenja veća su najpre konstatovani navodi podnositeljke ustavne žalbe iz prigovora, a koji su se odnosili na samu obustavu izvršnog postupka i na druge izvršne radnje; zatim je cenjeno zašto nije određeno izvršenje na nepokretnosti izvršnog dužnika; dalje je meritorno cenjena i utvrđena neosnovanost navoda iz prigovora podnositeljke koji su se odnosili na zakonsku nemogućnost izvršenja na pokretnim stvarima izvršnog dužnika („po oceni veća pravilan je zaključak prvostepenog suda da je u konkretnom slučaju trebalo obustaviti postupka izvršenja popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari“) ; na kraju je meritorno cenjeno i utvrđeno neosnovanost navoda iz prigovora koji su se odnosili na nedostavljanje rešenja o prekidu postupka podnositeljki.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe ukazuj e, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno (član 10.); da se odluke u izvršnom postupku donose u obliku rešenja ili zaključka, da se rešenjem o izvršenju dozvoljava izvršenje na imovini izvršnog dužnika, pod uslovima i obimu određenim ovim zakonom, a da se zaključkom suda određuje sprovođenje pojedinih radnji i upravlja postupkom (član 36.); da se protiv rešenja može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (39. stav 2.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.); da sud obustavlja izvršenje ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage, usled smrti stranke koja nema naslednika, usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika, ako je potraživanje prestalo, usled propasti predmeta izvršenja, ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja i iz drugih razloga predviđenih zakonom (član 76. stav 1. tač. 1) – 7 )).

Odredbom člana 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja i koji se shodno primenjivao na predmetni izvršni postupak, propisano je da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako zakonom nije drugačije propisano.

5. Ustavni sud naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenih prava.

Ustavni sud najpre kostatuje da je rešenjem Osnovnog suda u Loznici I. 613/16 od 9. marta 2018. godine obustavljen izvršni postupak pokrenut na predlog podnositeljke , da je osporenim rešenjem sudije pojedinca istog suda I. 613/16 od 2. aprila 2018. godine odbačen kao nedozvoljen prigovor podnositeljke protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka i da je osporenim rešenjem istog suda IPV(I). 81/18 od 17. maja 2018. godine odbijen podnositeljkin prigovor i potvrđeno osporeno rešenje sudije pojedinca I. 613/16 od 2. aprila 2018. godine.

Pravnosnažnim rešenjem o obustavi izvršnog postupka je konačno odlučeno o imovinskim pravima podnositeljke ustavne žalbe, kao izvršnog pov erioca, pri čemu izvršni sudija u pouci o pravnom leku naveo da protiv ovog rešenja nije dozvoljen prigovor .

Ustavni sud konstatuje da u postupku izvršenja sud donosi odluke u formi rešenja ili zaključka, s tim što se zaključkom sprovode pojedine radnje i upravlja postupkom (član 36. st. 1. i 3. Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine ). U navedenom izvršnom zakonu nije bila definisana forma akta kojim se postupak obustavlja. Imajući u vidu da je obustava jedan od načina okončanja izvršnog postupka, te da se stoga obustavljanjem izvršnog postupka konačno odlučuje o pravu poverioca da namiri potraživanje u situaciji kada namirenje iz nekog od zakonom predviđenih razloga nije moguće, odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne predstavlja sprovođenje neke izvršne radnje ili akt upravljanja postupkom. To ima za posledicu da se odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne donosi u formi zaključka, već u formi rešenja, pa je u toj formi i donet akt koji se osporava ustavnom žalbom. Kako kod okončanja postupka obustavom u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine nije bio naveden prigovor kao dozvoljeni pravni lek, Ustavni sud smatra da je u toj situaciji bilo mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine , i to odredbe člana 399. stav 1. kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano. Iz navedenog proizlazi da se protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka može podneti prigovor. Ovakav pravni stav Ustavni sud je izneo u Rešenju Už-8166/12 od 23. januara 2014. godine.

Ustavni sud ocenjuje da je ovakvo opšte pravno stanovište Ustavnog suda , suštinski, poštovano u konkretnom izvršnom postupku. Iako je osporenim rešenjima izvršnog suda samo formalno utvrđeno da nije dozvoljen prigovor protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka, Ustavni sud je u prethodnom sprovedenom postupku utvrdio da je veće izvršnog suda osporenim pravnosnažnim rešenjem meritorno ocenilo da li su bili ispunjeni zakonski uslovi za obustavu izvršnog postupka, znači meritorno se izjasnilo o obustavi izvršnog postupka (odnosno o navodima podnositeljke ustavne žalbe kojima je osporavana zakonitost obustave izvršnog postupka). Zakonski cilj izjavljivanja prigovora protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka jeste da se poslednja sudska instanca (u ovom slučaju „IPV“ veće) meritorno izjasni o tome da li su bili isunjeni zakonski uslovi za obustavu izvršnog postupka, a što je bio slučaj u konkretnom izvršnom postupku. U drugim ustavnosudskim predmetima u kojima je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje/prava na pravno sredstvo, zbog uskraćivanja prava na pravno sredstvo-prigovora protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka, veća izvršnog suda su se isključivo bavi la time da li je dopušten prigovor protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka, ne ulazeći u to da li su bili ispunjeni zakonski uslovi za samu obustavu izvršnog postupka.

Ustavni sud je, stoga, ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe imala i koristila pravo na meritotno preispitivanje zakonitosti rešenja o obustavi izvršnog postupka u postupku o prigovoru, ali to pravo ne podrzumeva i pozitivan ishod po takvom pravnom sredstvu.

Na kraju, Ustavni ocenjuje da je veće izvršnog suda u osporenom rešenju zauzelo ustavnopravno prihvatljivo i obrazloženo pravno stanovište o zakonitosti obustave izvršnog postupka (kao i povodom drugih navoda podnositeljke koji su istaknuti u prigovorima).

Na osnovu svega izloženog , Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Osnovnog suda u Loznici I. 613/16 od 2. aprila 2018. godine i IPV(I). 81/18 od 17. maja 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe nisu povređena pravo na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčen a odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnositeljke , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) .

Kako podnositeljka navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu zasniva na identičnim razlozima koje je isticala u prilog tvrdnji o povredi prava na pravo na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, a koji su razmatrani i cenjeni , Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu.

6. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.