Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje Višeg suda u Beogradu zbog povrede prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud nije obrazložio ključni žalbeni navod da se izvršenje može sprovesti samo na odvojenoj zaostavštini, a ne na celokupnoj imovini naslednika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J . P . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2023. godine, doneo je,

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. P . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gži. 518/20 od 12. juna 2020. godine povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gži. 518/20 od 12. juna 2020. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi izvršnih dužnika podnetoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ii. 49992/19 od 12. decembra 2019. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

5. Odbacuje se predlog podnositeljke ustavne žalbe za odlaganje izvršenja rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ii. 49992/19 od 12. decembra 2019. godine.

6. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

7. Ova odluka, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, ima pravno dejstvo i prema D. P . i V . P .

O b r a z l o ž e nj e

1. J. P . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 6. avgusta 2020. godine, preko punomoćnika G. M, advokata iz Beogra da, ustavnu žalbu, koja je dopunjena podnescima od 21. aprila 2021. godine, protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 518/20 od 12. juna 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka se istovremeno pozvala i na povredu prava iz člana 6. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čije postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava kojima su zajemčena ista prava.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepeno rešenje doneto u izvršnom postupku u kojem je podnositeljka imala svo jstvo izvršnog dužnika, a kojim je protiv nje i drugih izvršnih dužnika određeno izvršenje na celokupnoj imovini svakog izvršnog dužnika.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je najpre izvršni poverilac vodila izvršni postupak protiv njenog oca pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu I. 507/99 , radi predaje bakarnih katoda; da je otac podnositeljke preminuo u toku izvršnog postupka; da su na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju podnositeljka , njen brat i sestra oglašeni za naslednike iza smrti svog oca; da je izvršni poverilac u ostavinskom postupku izdejstvovala rešenje kojim se odvaja zaostavština njenog oca od imovine naslednika ; da je nastavljen izvršni postupak protiv naslednika prvobitnog dužnika i da je izvršni sud doneo rešenje od 11. februara 2009. godine kojim obavezuje izvršne dužnike – naslednike da na ime protivvrednosti bakarnih katoda plate izvršnom poveriocu novčani iznos; da je izvršni poverilac na osnovu navedenog rešenja podnela novi predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi namirenja novčanog potraživanja, i t o na celokupnoj imovini izvršnih dužnika; da je navedeni izvršni sud rešenjem Ii. 49992/19 od 12. decembra 2019. decembra usvojio navedeni predlog za izvršenje, čime je , po mišljenju podnositeljke, u potpunosti ignorisao odredbu člana 227. stav. 1. Zakona o nasleđivanju kojom je propisano da ostaviočevi poverioci koji su zahtevali odvajanje iz zaostavštine mogu svoja potraživanja naplatiti samo iz odvojene zaostavštine; da je podnositeljka u žalbi protiv rešenja o izvršenju navela da u konkretnom slučaju naslednici ne mogu odgovarati svojom posebnom imovinom za obaveze ostavioca, ali se Viši sud u Beogradu nije izjasnio o ovom ključnom navodu žalbe.

Podnositeljka ustavne žalbe p redložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povred u istaknutih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu . U ustavnoj žalbi je postavljen zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete , kao i zahtev za naknadu troškova na ime sastavljanja ustavne žalbe. U dopuni ustavne žalbe od 21. aprila 2022. godine istaknut je zahtev za odlaganje izvršenja osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu Ii. 49992/19 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

3.1.Izvršni poverilac S. S . podnela je predlog za izvršenje , na osnovu izvršne isprave, Opštinskom sudu u Zaječaru , protiv izvršnog dužnika sada pokojnog R . P, radi predaje 45434 kg bakarnih katoda. Opštinski sud u Zaječaru je rešenjem I. 507/99 od 6. oktobra 1999. godine dozvolio predloženo izvršenje. U toku izvršnog postupka preminuo je prvobitni izvršni dužnik.

Opštinski sud u Zaječaru je rešenjem O. 126/02 od 7. marta 2002. godine oglasio D. P, J . P, ovde podnositeljku ustavne žalbe, i V . P . za naslednike iza smrti R . P.

Opštinski sud u Zaječaru je rešenjem O. 126/02 4. juna 2002. godine odvojio zaostavštinu pokojnog R. P, radi namirenja potraživanja poverioca S . S.

Opštinski sud u Zaječaru je nastavio izvršni postupak protiv izvršnih dužnika – naslednika D . P, J . P, ovde podnos iteljke ustavne žalbe, i V. P.

Opštinski sud u Zaječaru je pravnosnažnim rešenjem I. 2054/07 od 11. februara 2009. godine obavezao izvršne dužnike – naslednike da izvršnom poveriocu S. S . plate novčan i iznos od 12.644.036,86 dinara, kao protivvrednost 45434 kg bakarnih katoda.

3.2. Izvršni poverilac S. S . podnela je predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu, na osnovu izvršne isprave – navedenog rešenja Opštinskog suda u Zaječaru I. 2054/07 od 11. februara 2009. godine, protiv izvršnih dužnika D. P, J . P, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i V . P, radi namirenja novčanog potraživanja u iznosu 4.253.178,13 dinara, i to na celokupnoj imovini izvršnih dužnika. Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem Ii. 49992/19 od 12. decembra 2019. godine dozvolio predloženo izvršenje.

Izvršni dužnici podneli su žalbu protiv osporenog rešenja o izvršenju. U žalbi su, između ostalog, naveli da je Opštinski sud u Zaječaru rešenjem O. 126/02 4. juna 2002. godine odvojio zaostavštinu prvobitnog dužnika R. P, radi namirenja potraživanja poverioca, te da naslednici – izvršni dužnici u konkretnom slučaju ne mogu odgovarati svojom posebnom imovinom za obaveze ostavioca i da je izvršni sud uvajanjem predloga za izvršenje postupio suprotno članu 227. stav. 1. Zakona o nasleđivanju.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gži. 518/20 od 12. juna 2020. godine odbio žalbu izvršnih dužnika. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja sud se izjasnio o zastarelosti potraživanja, o podudarnosti izvršne isprave i predloga za izvršenje, pri če mu je u formularnoj konstataciji naveo da je cenio i ostale navode žalbe, ali je našao da nisu od značaja na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari.

U daljem toku postupka, zaključkom javnog izvršitelja Ii. 1882/19 od 28. januara 2020. godine, određeno je sprovođenje izvršenja na zaradi izvršnog dužnika J . P.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 -autentično tumačenje i 113/17-autentično tumačenje)): propisano je: da izvršni poverilac koji zahteva izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja nije dužan da u predlogu za izvršenje naznači sredstvo i predmet izvršenja (izvršenje na celokupnoj imovini izvršnog dužnika)(član 60. stav 1.). i u rešenju o izvršenju ne navode se sredstvo i predmet izvršenja, već se izvršenje određuje na celokupnoj imovini izvršnog dužnika ( član 60. stav 2.). da drugostepeni sud ispituje prvostepeno rešenje u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava, da li je sud nadležan za donošenje rešenja o izvršenju, na stvarnui mesnunadležnost suda, da li isprava na osnovu koje je doneto rešenje o izvršenju ima svojstvo izvršne isprave, da li je protekao rok u kome može da se zahteva izvršenje i da li je izvršenje određeno na stvari koja je izvan pravnog prometa (član 78. stav 3.).

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 101/03 i 6/15) propisano je: da poverioci ostaviočevi mogu u roku od tri meseca od dana otvaranja nasleđa zahtevati da se zaostavština odvoji od imovine naslednika i da u tom slučaju naslednik ne može raspolagati stvarima i pravima iz zaostavštine sve dokle se ne naplate poverioci koji su odvajanje zahtevali, a ako je tim stvarima i pravima do odvajanja raspolagao, ta raspolaganja ostaju punovažna (član 225.); da poverioci ostaviočevi koji su zahtevali odvajanje mogu svoja potraživanja naplatiti samo iz zaostavštine (član 227. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka istaknutu povredu prava zasniva i na tvrdnji o neobrazloženosti osporene drugostepene sudske odluke.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je, odlučujući o primenljivosti garancija sadržanih u pravu na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na izvršni postupak, zaključio da se odluke koje donosi sud u postupku izvršenja nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava i obaveza, u poređenju sa parničnim postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka (takvo pravno stanovište je zauzeto u predmetu Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke, broj 11258/84 stav 46. ). Ovakvo stanovište je zauzeo i Ustavni sud. Međutim, ovakvo stanovište nije primenljivo u konkretnom slučaju, jer predmetnom izvršnom postupku nije pretho dio parnični ili neki drugi kontradiktorni postupak u kojima se utvrđuju obaveze izvršnog dužnika, s jedne strane, a sa druge strane, pravo na obrazloženu sudsku odluku predstavlja procesnu garanciju koja je ustanovljena kako u korist izvršnog poverioca, tako i u korist izvršnog dužnika.

Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na obrazloženu sudsku odluku koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Takođe, u praksi Evropskog suda za ljudska prava, zauzet je stav da je za ocenu ispunjenosti standarda prava na pravično suđenje neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti: predmet Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, presuda od 19. decembra 1997. godine, st. 55. i 60; predmet Kuznetsov i drugi protiv Rusije, predstavka broj 184/02, presuda od 11. januara 2007. godine, stav 83; i predmet Ruiz Torija protiv Španije, predstavka broj 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 29.).

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud najpre ukazuje da, u smislu odredeba člana 60. Zakona izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, izvršni poverilac koji zahteva izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja nije dužan da u predlogu za izvršenje naznači sredstvo i predmet izvršenja (izvršenje na celokupnoj imovini izvršnog dužnika) (stav 1.) i da se u rešenju o izvršenju ne navode sredstvo i predmet izvršenja, već se izvršenje određuje na celokupnoj imovini izvršnog dužnika (stav 3 .). Ustavni sud ocenjuje da podnošenja predloga za izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja bez označavanja sredstva i predmet a izvršenja predstavlja zakonsko procesno pravo izvršnog poverioca kod ove vrste izvršnog postupka.

U konkretnom slučaju izvršni postupak se vodi protiv izvršnih dužnika – naslednika i u korist izvršnog poverioca je doneto rešenje o odvajanju zaostavštine prvobitnog dužnika od imovine izvršnih dužnika – naslednika, u smislu člana 225. Zakona o nasleđivanju. Navedenim materijalnim zakonom su propisana pravna dejstva takvog rešenja, a između ostalog, propisano je da poverioci ostaviočevi koji su zahtevali odvajanje mogu svoja potraživanja naplatiti samo iz zaostavštine (član 227. stav 1.). Imajući u vidu navedeno pravno dejstvo rešenja o odvajanju zaostavštine, Ustavni sud ocenjuje da na nivou izvršnog postupka takvo vanparnično rešenje predstavlja akt kojim se unapred određuju sredstva i predmet izvršenja, odnosno određuje se kojim radnjama će se sprovesti izvršenje i na kojim stvarima i pravima će se sprovesti izvršenje , a to su prava i stvari iz zaostaštine. Istovremeno navedeni akt predstavlja vid zaštite za izvršne dužnike – naslednike u smislu da njihova lična imovina ne može biti predmet izvršenja. Na kraju, Ustavni sud nalazi da materijalno rešenje o odvajanju zaostavštine obavezuje samog izvršnog poverioca, kao poverioca ostavioca (prvobitnog izvršnog dužnika) koji je zahtevo odvajanje, ali i izvršni sud koji je dužan da pazi po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava (član 78. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine).

U žalbi protiv rešenja o izvršenju je, između ostalog, navedeno da je rešenjem odvojena zaostavština prvobitnog dužnika, radi namirenja potraživanja izvršnog poverioca, te da izvršni dužnici – naslednici u konkretnom slučaju ne mogu odgovarati svojom posebnom imovinom za obaveze ostavioca i da je izvršni sud uvajanjem predloga za izvršenje postupio suprotno članu 227. stav. 1. Zakona o nasleđivanju, ali o ovom pravnom relevatnom žalbenom navodu Viši su u Beogradu se nije izjasnio. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporeno drugostepeno rešenje nije obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, te da je tim rešenjem povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje.

Polazeći od izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gži. 518/20 od 12. juna 2020. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, u konkretnom slučaju, mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu i određenjem da isti sud done se novu odluku o žalbi izvršnih dužnika podnetoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ii. 49992/19 od 12. decembra 2019. godine , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica ove povrede prava , to nije posebno razmatrao istaknutu povred u prava na pravno sredstvo .

7. U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe da joj Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravično suđenje i poništaj osporenog drugostepenog rešenja adekvatna pravična satisfakcija, te je odbio njen zahtev na naknadu nematerijalne štete, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe da joj Ustavni sud dosudi naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je ovakav zahtev preuranjen, jer će o žalbi izvršnih dužnika biti ponovo odlučivano , te je odbacio predmetni zahtev, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Ispitujući pre tpostavke za odlaganje izvršenja rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ii. 49992/19 od 12. decembra 2019. godine , Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

S obzirom na to da je punomoćnik podnositeljke osporeni drugostepeni akt primio 8. jula 2020. godine, a da je navedeni predlog postavljen tek u dopuni ustavne žalbe od 21. aprila 2021. godine, znači nakon isteka zakonskog roka od 30 dana, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ovaj predlog odbacio kao nebla govremen, rešavajući kao u tački 5. izreke

10. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu ESLjP Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 6. izreke.

11. Ustavni sud je ocenio da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje takve prirode da se odnosi i na lica iz istog izvršnog postupka u kome je donet osporen akt, jer je reč o licima koja se nalazi u istoj pravnoj situaciji kao i podnositeljka ustavne žalbe (svi su imali status izvršnih dužnika). Stoga je Ustavni sud utvrdio da ova odluka, u konkretnom slučaju, ima pravno dejstvo i prema drugim izvršnim dužnicima D. P . i V . P, pa je, saglasno članu 87. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 7. izreke.

12. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti