Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 13 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe protiv pravnosnažne presude kojom je odbijen njen tužbeni zahtev je odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. B. O . iz Novog Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. B . O . i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 388/05, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. B . O . iz Novog Beograda je podnela , 11. oktobra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 388/05 i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 12/12 od 21. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava, prava na rad zajemčenog članom 60. stav 4. Ustava i prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnositljka je u dopuni ustavne žalbe od 29. aprila 2015. godine istakla i povredu načela vladavine prava utvrđenog članom 3. Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela: da revizijski sud nije odgovorio na revizijske raloge, već da je jednom uopštenom rečenicom naveo da je drugostepeni sud dao dovoljne i potpune razloge koje je prihvatio i da je izbegao da otkloni nedostatke koji čine nezakonitim prvostepenu i drugostepenu presudu; da je u reviziji još jednom ukazano da je tuženi propustio da izvrši urednu dostavu poziva tužilji; da su nižestepene presude zasnovane na pravilima čiji pravni osnov nije naveden i koja nisu bila predviđena pozitivnim zakonskim propisima ili internim aktima poslodavca; da je pogrešno primenjena odredba člana 4. Uredbe o primenjivanju Zakona o osnovama radnih odnosa za vreme ratnog stanja ( „Službeni list SRJ“, broj 20/99); da je revizijski sud postupao pristrasno, u nameri da pobijana odluka tuženog i dve prethodne sudske presude, suprotno svim navedenim činjenicama i važećim pravnim propisima, ostanu na snazi, čime je povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava i član 6. Evropske konvencije; da joj je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, s obzirom na to da presuda nije doneta u razumnom roku; da je do propuštanja došlo , jer je revizijski sud vratio spis predmeta prvostepenom sudu iz razloga što je isti propustio da donese rešenje o tome da li će se prvo raspravljati o reviziji ili o predlogu za ponavljanje postupka; da je posle brojnih usmenih i pisanih urgencija podnositeljke da donese rešenje, čiji nedostatak blokira već započet postupak po reviziji, prvostepeni sud izmeni o odluku o davanju prednosti reviziji i zakazao ročište radi raspravljanja o predlogu za ponavljanje postupka; da je bila prinuđena da, u cilju što bržeg okončanja, povuče predlog za ponavljanje postuka, kako bi sud postupao po reviziji i da je predlog za ponavljanje postupka podnela jer je to bio jedini način da dokaže da nije tačan navod da nije opravdala nedolazak kod tuženog u spornom periodu. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istkla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu , spis predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2969/11 (ranije P. 388/05 Drugog opštinskog suda u Beogradu) i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe , podnela je tužbu 2. jula 1999. godine, Drugom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tuženog J . b . AD, Beograd, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa.

Do donošenja rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 383/99 od 18. septembra 2003. godine kojim se utvrđuje da se tužba tužilje smatra povučenom, održano je pet ročišta , na kojima je izveden dokaz veštačenjem preko sudskog veštaka ekon omske struke. Sedam ročišta nije održano, jer na ročištu od 10. novembra 1999. godine punomoćni k tužilje nije dostavio uredno punomoćje za zastupanje, na ročištu od 24. februara 2000. godine je određeno mirovanje postupka jer istom nisu pristupili uredno pozvani punomoćnici parničnih stranaka, a nakon četiri meseca podneskom od 24. juna 2000. godine tužilja predložila nastavak postupka, dok preostalih pet ročišta uglavnom nije održano zbog sprečenosti predsednika veća, nestanka struje ili nepostojanja procesnih pretpostavki usled neodazivanja punomoćnika tužilje urednim pozivima ili ostavljanja roka punomoćniku tužilje da sa njom stupi u kontakt .

Nakon donošenja rešenja kojim je utvrđeno da se tužba tužilje smatra povučenom, punomoćnik tužilje je 2. oktobra 2003. godine podneo predlog za poraćaj u pređašnje stanje, a po održanom ročištu od 6. novembra 2003. godine, rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 383/99 od 10. novembra 2003. godine je odbijen predlog punomoćnika tužilje za povraćaj u pređašnje stanje.

Odlučujući o žalbi tužilje Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 275/04 od 18. februara 2004. godine ukinuo ožalbeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 383/99 od 10. novembra 2003. godine i spis predm eta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, radi odlučivanja o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje , prvostepeni sud je nakon dva održana ročišta , na ročištu od 22. septembra 2004. godine dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i stavio van snage rešenje od 18. septembra 2003. godine kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom.

U daljem toku postupka je, nakon dva održana ročišta , na ročištu od 6. juna 2005. godine određen prekid postupka u ovoj pravnoj stvari , dok tužilja ne bude dostupna sudu radi saslušanja u svojstvu parnične stranke i dostave putne isprave – pasoša , kako bi sud na pouzdan način utvrdi lo da li je izlazila iz zemlje u spornom periodu. Podneskom od 21. septembra 2005. godine punomoćnik tužilje je predložio nastavak postupka, a parnični postupak je nastavljen na ročištu 2. decembra 2005. godine.

Po nastavku parničnog postupka, do zaključenja glavne rasprave je održano osam ročišta, a tek je na poslednjem ročištu izveden dokaz saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke, dok pet nije održano (tri zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a dva usled sprečenosti postupajućeg sudije).

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 388/05 od 18. maja 2009. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se poništi kao nezakonita odluka tuženog zavedena pod brojem 3035 od 21. maja 1999. godine, kao i da se obaveže tuž eni da tužilju vrati na rad i rasporedi na bilo koje radno mesto koje odgovara njeno stručnoj spremi, radnoj sposobnosti i iskustvu, a stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 2012/10 od 25. maja 2011. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 388/05 od 18. maja 2009. godine.

Punomoćnik tužilje je 8. avgusta 2011. godine izjavio reviziju, a 15. avgusta 2011. godine predlog za ponavljanje postupka, a podneskom od 4. oktobra 2011. godine je podneo urgenciju radi odlučivanja o reviziji protiv drugostepene presude.

Prvostepeni sud je spis predmeta dostavio revizijskom sudu radi odlučivanja o reviziji, a po razmatranju spisa predmeta od strane Vrhovnog kasacionog suda, isti sud je rešenjem Rev2. 782/11 od 27. oktobra 2011. godine vra tio spis predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu, preko Apelacionog suda u Beogradu, radi otklanjanja procesnih nedostataka, jer prvostepeni sud nije postupio u skladu sa članom 430. stav 4. Zakona o parničnom postupku, odnosno nije odlučio o kom pravnom leku će se prvo postupati, s obzirom na to da je punomoćnik tužilje najpre izjavio reviziju, a potom i predlog za ponavljanje postupka.

Nakon još jedne urgencije punomoćnika tužilje od 12. decembra 2011. godine, podneskom od 29. decembra 2011. godine tužilja je povukla predlog za ponavljanje postupka, a na ročištu održanom pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu rešenjem P1. 2696/11 od 5. januara 2012. godine je odbačen predlog za ponavljanje postupka, nakon čega su spisi predmeta dostavljeni revizijskom sudu radi odlučivanja o reviziji tužilje.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 12/12 od 21. juna 2012. godine je odbijena kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2012/10 od 25. maja 2010. godine. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi: da je iz činjeničnog stanja u toku postupka utvrđeno da tužilja od proglašenja ratnog stanja 24. marta 1999. do 22. juna 1999. godine nije dolazila na posao i nije opravdala svoj izostanak; da nije obrazložila zašto u spornom periodu nije dolazila na posao, u situaciji kada nije bila oslobođena obaveze dolaska na posao i kada nije imala odobrenje za odsustvo sa posla ni u usmenoj formi, niti su postojali stvarni razlozi koji opravdavaju odsustvo tužilje, te da su u takvoj situaciji nižestepeni sudovi dobro odlučili kada su odbili tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila poništaj kao nezakonite odluke tuženog od 21. maja 1999. godine i da je takođe , pravilna odluka kojom je odbijen zahtev tužilje za vraćanje na posao, imajući u vidu da je osporena odluka doneta u skladu sa pozitivnim propisima, zbog čega je zahtev tužilje za vraćanje na rad i raspoređivanje na određeno radno mesto bez pravnog osnova. Dalje proizlazi , da revizijski sud ne može prihvatiti kao osnovan navod revidenta o pogreš noj primeni materijalnog prava, jer se tužilja morala povremeno javljati u preduzeće i dolaziti, raspitivati se o radnoj angažovanosti ili potrebi da dođe na posao, što nije učinila, odnosno da je bila dužna da u situaciji proglašenog ratnog stanja bude dostupna poslodavcu. Revizijski sud ističe da je u toku postupka takođe utvrđeno da se tužilja u spornom periodu nije nalazila na adresi stana na Novom Beogradu, a da o eventualnoj promeni adrese prebivališta, odnosno boravišta nije obavestila poslodavca, pogotovu imajući u vidu da tužilja nije bila oslobođena radne obaveze. Pored navedenog , ističe , da je pravilno drugostepeni sud ocenio neosnovanim žalbene navode tužilje kojima ističe da pozivanje na rad nije bilo sprovedeno u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, te da joj rešenje o utvrđenoj radnoj obavezi nije nikada uručeno, koje navode je istakla i u reviziji, a za koje je drugostepeni sud dao dovoljne i potpune razloge koje je prihvatio i revizijski sud, pa stoga iste navode nije posebno obrazlagao.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (člana 60. stav 4.).

Odlukom o proglašenju ratnog stanja ("Službeni list SRJ", broj 15/99 od 25. marta 1999. godine) bilo je propisano da se proglašava ratno stanje jer je otpočela agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju i da o va odluka stupa na snagu odmah (tačka 1. i 2.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju radne obaveze (“Službeni list SRJ", br. 36/98 i 20/99 ) bilo je propisano da se ovom uredbom uređuju organizovanje i izvršavanje radne obaveze građana u saveznim organima i organizacijama, organima i organizacijama republika članica i jedinicama lokalne samouprave, organizacijama koje obavljaju javnu službu, preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: državni organi, preduzeća i druga pravna lica) i u jedinicama radne obaveze, kao i angažovanje preduzeća i drugih pravnih lica za izvršavanje neodložnih radova od značaja za odbranu zemlje za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, dok takvo stanje traje (član 1.); da građani izvršavaju radnu obavezu (u daljem tekstu: obveznici radne obaveze), u skladu sa Zakonom o odbrani i odredbama ove uredbe, da se izvršenje radne obaveze ne može utvrditi građaninu bez njegove saglasnosti, i to – roditelju deteta do 15 godina starosti čiji je bračni drug prema ratnom rasporedu na izvršavanju vojne obaveze, samohranom roditelju, odnosno majci, koji ima dete mlađe od sedam godina, odnosno dvoje ili više dece mlađe od deset godina ili dete koje je težak invalid, ženi za vreme trudnoće, licu čiji je bračni drug težak invalid prema nalazu nadležnog zdravstvenog organa - ako mu je potrebna tuđa nega i licu nesposobnom za rad, da se građaninu iz stava 2. ovog člana može odrediti radna obaveza u državnom organu, preduzeću ili drugom pravnom licu kod koga je u radnom odnosu, bez njegove saglasnosti, samo ako se za obavljanje određenih poslova ne može obezbediti drugo lice (član 2.).

Uredbom o primenjivanju Zakona o osnovama radnih odnosa za vreme ratnog stanja ("Službeni list SRJ", broj 20/99 , od 2. aprila 1999. godine) bilo je propisano : da se za vreme ratnog stanja primenjuje Zakon o osnovama radnih odnosa ("Službeni list SRJ", broj 29/96), ako ovom uredbom nije drugačije propisano (član 1.); da obveznici radne obaveze radnu obavezu izvršavaju na radnim mestima, odnosno na određenim poslovima i zadacima (član 2.); da obvezniku radne obaveze prestaje radni odnos ako ne postupi po rešenju o raspoređivanju u državnom organu, preduzeću ili drugom pravnom licu (član 3.); da je zaposleni za koga nije utvrđena radna obaveza dužan da se odazove na poziv državnog organa, preduzeća ili drugog pravnog lica kod koga je u radnom odnosu, kao i na poziv područnog organa nadležnog za poslove odbrane, radi angažovanja u okviru izvršavanja radne obaveze, da zaposlenom koji se iz neopravdanih razloga ne odazove na poziv iz stava 1. ovog člana prestaje radni odnos (član 4.).

Zakonom o parničnom postupku( "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3 /02) bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da mirovanje postupka nastupa ako se obe stranke pre zaključenja glavne rasprave o tome sporazumeju, ili kad obe stranke izostanu sa pripremnog ročišta ili ročišta za glavnu raspravu, odnosno kad prisutne stranke na ročištu neće da raspravljaju, kao i kad jedna stranka koja je uredno pozvana izostane, a druga predloži mirovanje, ili kad na ročište dođe samo tužilac, pa ne predloži donošenje presude zbog izostanka (član 216. stav 1.); da postupak miruje dok jedna stranka ne predloži da se postupak nastavi i da se o vakav predlog ne može staviti pre nego što proteknu tri meseca od dana kad je nastupilo mirovanje postupka (član 217. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 ) bilo je propisano : da je s ud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku (član 9. stav 3.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad stranka umre, kad stranka izgubi parničnu sposobnost, kad zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, kad stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kad nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada, kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije, kad usled rata ili drugih uzroka prestane rad u sudu i kad je to drugim zakonom određeno (član 214.); da kad stranka koja je pozvana da podnese ispravu poriče da se isprava kod nje nalazi, sud može radi utvrđivanja ove činjenice izvoditi dokaze i , s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju oceniti od kakvog je značaja što stranka koja drži ispravu neće da postupi po rešenju suda kojim joj se nalaže da podnese ispravu ili protivno uverenju suda poriče da se isprava kod nje nalazi (član 233. st. 3. i 4.); da se ne mogu primeniti nikakve prinudne mere prema stranci koja se nije odazvala pozivu suda radi saslušanja, niti stranka prinuditi na davanje iskaza i da će sud s obzirom na sve okolnosti oceniti od kakvog je značaja što stranka nije došla na saslušanje ili što je uskratila iskaz (član 267.); da će u svim ostalim slučajevima u kojima stranka izjavi reviziju i istovremeno ili posle toga podnese predlog za ponavljanje postupka, sud odlučiti koji će postupak nastaviti a sa kojim će zastati, uzimajući u obzir sve okolnosti, a naročito razloge zbog kojih su oba pravna leka podnesena i dokaze koje su stranke predložile (član 430. stav 4.).

Ustavna žalba je podneta, između ostalog, i zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuje od navedene odredbe Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbu Ustava.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba u ovoj parnici podneta 2. jula 1999. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je postupak okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 12/12 od 21. juna 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od ponošenja tužbe do okončanja trajao trinaest godina.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja istaknutog zahteva za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen, jer se predmet spora odnosio na poništaj odluke tuženog o prestanku radnog odnosa zbog neodazivanja tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi angažovanja u izvršavanju radne obaveze.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnositeljka i njen punomoćnik doprineli dužini trajanja parničnog postupka, s obzirom na sledeće: da uredno pozvani punomoćnik tužilje prilikom prvog ročišt a zakazano g za 1. novembar 1999. godine nije dostavio uredno punomoćje za zastupanje, te isto nije moglo biti održano; da je na ročištu od 24. februara 2000. godine određeno mirovanje u postupku, jer istom nisu pristupili uredno pozvani punomoćnici parničnih stranaka; da ročište zakazano za 18. mart 2002. godine nije održan o, jer je punomoćnik podnositeljke tražio od suda dodatni rok, radi stupanja u kontakt sa tužiljom u pogledu predlaganja novih dokaza ; da ročište zakazano za 12. februar 2003. godine nije odražao, usled nepristupanja uredno pozvanog punomoćnika tužilje; da je usled nepristupanja punomoćnik a tužilje ročištu od 18. septembar 2003. godine doneto rešenje kojim je utvrđeno da se tužba tužilje smatra povučenom; da je postupak u ovoj parnici bio u prekidu u periodu od 6. juna 2005. do 21. septembra 2005. godine, jer tužilja nije bila dostupna sudu radi izvođenja dokaza njenim saslušanjem kao parnične stranke i dostavljanja putne isprave - pasoša. Iz navedenog proizlazi da je podnositeljka imala interes da se predmetni radni spor što pre okonča, jer se odlučivalo o njegovom radnopravnom statusu, ali da su u konkretnom slučaju ona i njen punomoćnik, svojim pasivnim ponašanjem, doprineli duž ini trajanja parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao deset godina (period za koji odgovornost snose sudovi) , a da se radilo o zahtevu za vraćanje na rad, u kom slučaju sudovi imaju izričitu zakonsku obavezu da postupaju što hitnije, sama po sebi je dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud tek nakon četiri meseca od prijema tužbe i odgovora na tužbu zakazao prvo ročište za glavnu raspravu, kao i da dva ročišta nisu održana iz razloga koji padaju na teret suda. Po odlučivanju prvostepenog suda o predlogu punomoćnika tužilje za povraćaj u pređašnje stanje, drugostepeni sud je ukinuo rešenje kojim je odbijen kao neosnovan navedeni predlog i u ponovnom postupku odlučivanja je dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje. Nakon odlučivanja o navedenom predlogu, prvostepeni sud je odredio prekid postupka dok tužilja ne bude dostupna sudu radi saslušanja u svojstvu parnične stranke i radi dostave putne isprave, iako prema odredbi člana 214. Zakona o parničnom postupku ova okolnost ne predstavlja razlog za prekid postupka. Ustavni sud nalazi da iako prvostepeni sud nije mogao primeniti nikakve prinudne mere prema stranci koja se nije odazvala pozivu suda radi saslušanja, niti prinuditi na davanje iskaza, mogao je efikasnije postupati, odnosno s obzirom na sve okolnosti mogao je oceniti od kakvog je značaja što stranka nije došla na saslušanje, tj. nije dostavila u konkretnom slučaju putnu ispravu. Po izvedenim dokazima, nakon nepunih deset godina je doneta prva presuda, koju je u postupku po žalbi potvrdio drugostepeni sud. Međutim, prvostepeni sud je po izjavljenoj reviziji i predlogu za ponavljanje postupka, bez prethodne odluke o kom pravnom leku treba prvo postupati, spis predmeta dostavio revijskom sudu, nakon čega mu je spis vraćen radi otklanjanja procesnih nedostataka. Povlačenjem predloga za ponavljanje postupka, odnosno donošenj em rešenja o odbacivanju navedenog predloga stekli su se uslovi da se spis predmeta dostavi revizijskom sudu, koji je u postupku po reviziji potvrdio prvostepenu presudu.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke , prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 12/12 od 21. juna 2012. godine, sa stanovišta istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno time što je revizijski sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer je u toku postupka pružen dokaz o propustu tuženog da postupi po zakonu i uredno dostavi poziv kako bi tužilja imala saznanje da treba da se javi na posao.

Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova očigledno povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili arbitr erna, odnosno ukoliko je došlo do grube povrede procesnih pravila na štetu podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje kvalitet zaključaka redovnih sudova, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom ili nepravičnom .

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali argumenti o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporene presude.

Za osporenu presudu revizijski sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge o tome zašto smatra da su pravilne odluke nižestepenih sudova, jer tužilja u toku postupka nije obrazložila zašto u spornom periodu od 23. marta 1999. od 22. juna 1999. godine nije dolazila na posao, u situaciji kada nije bila oslobođenja obaveze dolaska na posao i kada nije imala odobrenje za odsustvo sa posla ni u usmenoj formi, niti su postojali stvarni razlozi koji opradavaju odsustvo tužilje. Ustavni sud posebno nalazi da je revizijski sud u obrazloženju osporene presude dao ustavnopravno prihvatljiv i razumljiv zaključak o tome zbog čega se ne može prihvatiti kao osnovan navod o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer se tužilja morala povremeno javljati u preduzeće i dolaziti, raspitivati se o radnoj angažovanosti ili potrebi da dođe na posao , što nije učinila, odnosno da je bila dužna da u situaciji proglašenog ratnog stanja bude dostupna poslodavcu. Međutim, u spornom periodu se nije nalazila na adresi stana na Novom Beogradu, a o eventualnoj promeni adrese prebivališta , odnosno boravišta nije obavestila poslodavca, pogotovu imajući u vidu da tužilja nije bila oslobođena radne obaveze, a da je u pogledu navoda da pozivanje na rad nije bilo sprovedeno u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, revizijski sud prihvatio ocenu drugostepenog suda.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe navode o povredi prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, koji garantuje jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine zajemčenog prava iz člana 36. stav 1. Ustava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnositeljka ustavne žalbe nije navela u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priloži la odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosi teljka ustavne žalbe izjavila vanredni pravni lek protiv drugostepene presude, a kako je o reviziji odlučivao nadležan revizijski sud, to je očigledno podnositeljka iskoristila pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenog prava iz člana 36. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi sa istaknutim zahtevom podnositeljke od 29. aprila 2015. godine koji se odnosi na povredu načela vladavine prava utvrđenog članom 3. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se blagovremenost naknadnog podneska u kojem se ističe novi zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, vezuje za datum predaje tog podneska.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 12/12 od 21. juna 2012. godine podnositeljki dostavljena pre 11. oktobra 2012. godine – kada je izjavljena ustavna žalba.

Imajući u vidu datum podnošenja dopune ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti