Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u postupku restitucije
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Sud je utvrdio da podnositeljka, kao strani državljanin, nema pravo na vraćanje imovine jer ne spada u krug zakonskih naslednika bivšeg vlasnika prema domaćem pravu.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-7883/2015
13.07.2017.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marlene Prišlin Muškić iz Zagreba, Republika Hrvatska, na osnovu člana 164. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. jula 2017. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Marlene Prišlin Muškić izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 18386/13 od 2. oktobra 2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Marlene Prišlin Muškić iz Zagreba, Republika Hrvatska, preko punomoćnika Elizabete Nenin, advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu, 2. decembra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 18386/13 od 2. oktobra 2015. godine, zbog povrede „Ustavom priznatih prava stranaca“ iz člana 17. Ustava i načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava, na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. Podnositeljka je uz dopunu ustavne žalbe od 21. aprila 2016. godine dostavila presudu Upravnog suda U. 5134/14 od 24. marta 2016. godine.
Ustavnom žalbom je osporena presuda doneta u upravnom sporu po tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija, kojim je okončan upravni postupak odlučivanja o zahtevu podnositeljke za vraćanje oduzete imovine.
U ustavnoj žalbi se povreda prava na obrazloženu odluku, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje, obrazlaže time da se ocena Upravnog suda data u osporenoj presudi zasniva isključivo na odredbi člana 5. stav 1. tačka 5) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, pa je, po mišljenju podnositeljke, nejasno kako je iz navedene odredbe zakona Upravni sud zaključio da ona kao hrvatski državljanin nema pravo na povraćaj imovine.
Podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da se kod zemalja koje su uređivale postupak vraćanja oduzete imovine, među koje spada i Republika Hrvatska, pravo stranih državljana na vraćanje imovine utvrđuje na osnovu propisa tih država o postupku restitucije i mogućnosti srpskih državljana da ostvare pravo na vraćanje i obeštećenje u toj državi. U prilog tvrdnji o postojanju reciprociteta, podnositeljka je, pored ostalog, navela sadržinu odredaba člana 10. Zakona o naknadi za imovinu oduzetu za vreme jugoslovenske komunističke vladavine i dostavila presudu Vrhovnog suda Hrvatske broj: Uzz-20/08-2 od 26. maja 2010. godine.
U ustavnoj žalbi ističe i povreda „Ustavom priznatih prava stranaca“ iz člana 17. Ustava i načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava, jer su nadležni organi, prema tvrdnji podnositeljke, odbili zahtev za povraćaj oduzete imovine isključivo iz razloga što je ona strani državljanin.
Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, ukazuje na različito postupanje Upravnog suda suda prilikom utvrđivanja postojanja reciprociteta sa Republikom Hrvatskom u pogledu prava po osnovu oduzete imovine, u prilog čemu je dostavila presudu tog suda U. 5134/14 od 24. marta 2016. godine.
Ustavnom žalbom se predlaže da Sud utvrdi povredu označenih načela i prava, poništi osporeni akt i utvrdi pravo podnositeljke na naknadu štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd broj 46-001713/2012 od 22. aprila 2013. godine odbijen je kao neosnovan zahtev Marlene Prišlin Muškić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za vraćanje imovine označene u rešenju, oduzete od Rudolfa Kratohvila rešenjem Komisije za nacionalizaciju od 16. decembra 1959. godine. Agencija za restituciju je u obrazloženju rešenja konstatovala: da je podnositeljka zahteva hrvatska državljanka; da je u Republici Hrvatskoj pitanje naknade oduzete imovine regulisano Zakonom o naknadi za imovinu oduzetu za vreme jugoslovenske komunističke vladavine; da je odredbom člana 9. navedenog zakona propisano da se prava iz tog zakona priznaju fizičkom licu - ranijem vlasniku, odnosno njegovim zakonskim naslednicima prvoga naslednog reda; da, prema članu 10. stav 2. navedenog zakona, prava propisana ovim zakonom mogu steći i strana fizička i pravna lica ako se to utvrdi međudržavnim sporazumima; da je odredbom člana 5. stav 1. tačka 5) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima fizičko lice - strani državljanin, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim, njegovi zakonski naslednici, pod uslovom reciprociteta; da iz obaveštenja Ministarstva spoljnih poslova od 25. januara 2013. godine proizlazi da nije zaključen biletarni ugovor kojim je regulisano pitanje restitucije; da iz obaveštenja Ministarstva finansija i privrede od 25. decembra 2012. godine proizlazi da u smislu odredbe člana 10. stav 2. Zakona o naknadi za imovinu oduzetu za vreme jugoslovenske komunističke vladavine, između Republike Hrvatske i Republike Srbije ne postoji međudržavni sporazum, kojim su uređena prava po osnovu restitucije; da je uvidom u rešenje o nasleđivanju Opštinskog suda u Zagrebu O. 4411/76 od 19. maja 1977. godine utvrđeno da je podnositeljka zahteva oglašena za testamentalnog naslednika pok. Rudolfa Kratohvila, te da je on od krvnih srodnika ostavio brata Ota Kratohvila. Agencija za restituciju je, polazeći od svega navedenog, ocenila da ne postoji reciprocitet kada je u pitanju vraćanje oduzete imovine srpskih državljana u Republici Hrvatskoj. Dalje je ocenjeno da podnositeljka nema pravo na vraćanje oduzete imovine odnosno obeštećenje, jer se ne može smatrati zakonskim naslednikom u smislu odredaba člana 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kojim je propisano da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima fizičko lice, domaći ili strani državljanin, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim, njegovi zakonski naslednici; da podnositeljka ne poseduje aktivnu legitimiciju kao uslov za ostvarivanje prava na restituciju, budući da je rođaka pok. supruge bivšeg vlasnika; da je navedena činjenica utvrđena uvidom u predmet Agencije za restituciju broj 46-001713/2012, i to čitanjem izvoda iz matične knjige rođenih za Mariju Prišlin, majku podnositeljke i za Mariju Kratohvil, pok. suprugu bivšeg vlasnika Rudolfa Kratohvila.
Pre donošenja prvostepenog rešenja, Agencija za restituciju je od Ministarstva pravde i državne uprave pribavila obaveštenje o postojanju reciprociteta u pogledu prava stranih državljana na vraćanje imovine i obeštećenje broj 762-02-2988/2012-07 od 7. marta 2013. godine, u kome se navodi: da u pogledu zemalja koje su uređivale postupak restitucije, to ministarstvo nije nadležno za davanje mišljenja o postojanju reciprociteta, već da u tim slučajevima, u smislu odredaba člana 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, Agencija za restituciju utvrđuje postojanje reciprociteta po službenoj dužnosti; da je Ministarstvo pravde i državne uprave nadležno za davanje objašnjenja o reciprocitetu u sticanju prava svojine na nepokretnostima pravnim poslovima među živima i nasleđivanjem, za države koje nisu sprovodile postupak restitucije.
Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00394/2013-13 od 6. septembra 2013. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog rešenja Agencije za restituciju. U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da podnositeljka nema pravo na vraćanje predmetne imovine u smislu odredaba člana 5. stav 1. tač. 1) i 5) Zakona o vraćanju oduzete imovine odnosno obeštećenju, budući ne spada u krug zakonskih naslednika bivšeg vlasnika u smislu člana 8. Zakona o nasleđivanju, niti ga može naslediti po pravu predstavljanja u smislu člana 10. istog zakona.
Osporenom presudom Upravnog suda U. 18386/13 od 2. oktobra 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta protiv navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude, pored ostalog, naveo: da je u postupku pred prvostepenim organom utvrđeno da je podnositeljka državljanka Republike Hrvatske, da između Republike Srbije i Republike Hrvatske ne postoji međudržavni sporazum, odnosno bilateralni ugovor kojim su uređena prava po osnovu restitucije, „što je nužan uslov propisan odredbom člana 5. stav 1. tačka 5) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju“; da podnositeljka nije u srodstvu sa „ranijim sopstvenicima u pravoj liniji, već je pobočni srodnik (sestričina ranijeg vlasnika)“; da je, imajući u vidu navedeno, pravilno postupio tuženi organ kada je žalbu podnositeljke odbio kao neosnovanu.
Presudom Upravnog suda U. 5134/14 od 24. marta 2016. godine, kojom podnositeljka ukazuje na različito postupanje tog suda prilikom utvrđivanja postojanja reciprociteta sa Republikom Hrvatskom u pogledu prava po osnovu oduzete imovine, uvažena je tužba N.Š. i G.O. iz Osijeka, poništeno rešenje Ministarstva finansija kojim je konačno odlučeno o njihovom zahtevu za vraćanje oduzete imovine i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je u obrazloženju navedene odluke konstatovao: da su tužilje, koje su hrvatske državljanke, zakonske naslednice bivšeg vlasnika; da je dopisom Ministarstva finansija i privrede, odnosno Ministarstva spoljnih poslova, Agencija za restituciju obaveštena da između Republike Hrvatske i Republike Srbije ne postoji međudržavni sporazum, odnosno biletarni ugovor kojim su uređena prava po osnovu restitucije; da je, polazeći od navedenog, tuženi organ zaključio da između Republike Srbije i Republike Hrvatske ne postoji reciprocitet, kao ni zaključen međudržavni sporazum, odnosno bilateralni ugovor, koji je kao uslov predviđen odredbom člana 5. stav 1. tačka 5) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, te nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzete imovine. Upravni sud je ocenio da se zaključak tuženog organa ne može prihvatiti kao pravilan, jer se navedenim zakonom daje pravo stranom fizičkom licu na vraćanje imovine pod uslovom reciprociteta, a ne pod uslovom potpisanog sporazuma ili bilateralnog ugovora sa državom čiji je državljanin. Stoga je, po oceni Upravnog suda, Agencija za restituciju bila dužna da po službenoj dužnosti utvrdi da li postoji pravni ili faktički reciprocitet između dveju država, odnosno da, ako je zakonom Republike Hrvatske dato pravo državljanima Republike Srbije na vraćanje oduzete imovine, pribavi službenim putem podatke o tome da li je nadležni hrvatski organ, postupajući po zahtevima državljana Republike Srbije, pozitivno odlučio, bez ikakvog uslovljavanja ili diskriminacije u odnosu na druge podnosioce zahteva.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe utvrđeno je: da stranci, u skladu sa međunarodnim ugovorima, imaju u Republici Srbiji sva prava zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije (član 17.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).
S obzirom na to da se odredbe člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Prot okola 12 uz Evropsku konvenciju, po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 21. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je istaknute povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.
Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:
Odredbama člana 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano je: da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim – njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (stav 1. tačka 1)); da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima fizičko lice - strani državljanin, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim, njegovi zakonski naslednici, pod uslovom reciprociteta (stav 1. tačka 5)); da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje nema fizičko lice - strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, za koje je obavezu obeštećenja preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora, ni fizičko lice – strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su i bez postojanja međunarodnog ugovora, obeštećeni ili im je pravo na vraćanje imovine priznato pravom strane države (stav 3. tač. 1) i 2)); da postojanje reciprociteta sa stranom državom i međunarodnog ugovora, u smislu ovog člana, utvrđuje Agencija po službenoj dužnosti (stav 5.).
Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03 i 6/15) propisano je: da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju – njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci (član 8.); da ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (unuci ostaviočevi), a kad neki od ostaviočevih unuka ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (praunuci ostaviočevi) i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka (član 10.).
Odredbama Zakona o naknadi za imovinu oduzetu za vreme jugoslovenske komunističke vladavine („Narodne novine“, br. 92/96...118/01) propisano je: da se prava iz ovoga Zakona priznaju fizičkom licu – bivšem vlasniku, odnosno njegovim zakonskim nas lednicima prvog naslednoga reda (član 9. stav 1.); da se u pogledu prava nasl eđivanja primenjuju odredbe Zakona o nasleđivanju, ako ovim zakonom nije drukčije propisano (član 9. stav 2.); da bivši vlasnik nema pravo na naknadu za oduzetu imovinu u slučaju kada je pitanje naknade rešeno međudržavnim sporazumima (član 10. stav 1.); da izuzetno od odredbe stava 1. ovoga člana, prava propisana ovim zakonom mogu steći i strana fizičk a i pravna lica ako se to utvrdi međudržavnim sporazumima (član 10. stav 2.).
Zakonom o nasleđivanju Republike Hrvatske („Narodne novine“, br. 48/03...33/15) propisano je: da ostavioca nasleđuju pre svih njegova deca i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da lica iz stava 1. ovoga člana nasleđuju na jednake delove (član 9. stav 2.); da deo ostavine koji bi pripao ranije umrlom detetu da je nadživelo ostavioca nasl eđuju njegova deca, ostaviočevi unuci, na jednake delove, a ako je neki od unuka um ro pre ostavioca, onda deo koji bi njemu pripao da je bio živ u času ostaviočeve smrti nasleđuju njegova deca, praunuci ostavioca, na jednake delove, i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka (član 10.).
5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, budući da je Upravni sud ocenu o nedozvoljenosti njenog zahteva za vraćanje oduzete imovine zasnovao isključivo na odredbi člana 5. stav 1. tačka 5) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Podnositeljka, takođe, ukazuje da iz odredaba člana 10. Zakona o naknadi za imovinu oduzetu za vreme jugoslovenske komunističke vladavine i presude Vrhovnog suda Hrvatske broj: Uzz-20/08-2 od 26. maja 2010. godine proizlazi da je izjednačen pravni položaj ranijih vlasnika, bez obzira na njihovo državljanstvo.
Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Ustavni sud takođe ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe, ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni.
Ispitujući ustavnopravnu prihvatljivost ocene Upravnog suda iznete u osporenom aktu, da je nepostojanje međunarodnog sporazuma, odnosno bilateralnog ugovora između Republike Srbije i Republike Hrvatske o rešavanju pitanja restitucije, dokaz da ne postoji reciprocitet između navedenih država kada je u pitanju vraćanje oduzete imovine, Ustavni sud je konstatovao da odredbe člana 10. st. 1. i 2. Zakona o naknadi za imovinu oduzetu za vreme jugoslovenske komunističke vladavine upućuju na zaključak da raniji vlasnik koji je strani državljanin ima pravo na naknadu za oduzetu imovinu, ukoliko pitanja restitucije nisu rešena međudržavnim sporazumom, a ako jesu – samo izuzetno može steći to pravo, ako se to utvrdi međudržavnim sporazumom. Iz odredbe člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, po oceni ovog suda, proizlazi da bivši vlasnik koji je strani državljanin nema pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje, ako je za njega tu obavezu preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora ili je na drugi način obeštećen. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da nema ustavnopravnog utemeljenja stanovište izraženo u osporenoj presudi da bivši vlasnici koji su državljani onih država koje su uredile pitanje vraćanja imovine, nemaju pravo na vraćanje imovine, ukoliko Republika Srbija nije zaključila sa tim državama međudržavni sporazum ili bilateralni ugovor kojim je regulisano to pitanje. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio u Odluci Už-3218/2015 od 9. novembra 2016. godine, koja je objavljena na internet stranici: www.ustavni.sud.rs.
Ocenjujući da li je navedeno tumačenje merodavnog materijalnog prava od strane Upravnog suda imalo za posledicu povredu prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, Ustavni sud je imao u vidu da je Agencija za restituciju odbila predmetni zahtev podnositeljke ustavne žalbe za vraćanje imovine, pored ostalog, jer je utvrdila da se podnositeljka ne može smatrati zakonskim naslednikom u smislu odredaba člana 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, budući da nije u krvnom srodstvu sa bivšim vlasnikom, već je rođaka pok. supruge bivšeg vlasnika. Ustavni sud je konstatovao da je u obrazloženju osporene presude očiglednom omaškom navedeno da podnositeljka nije u srodstvu sa „ranijim sopstvenicima u pravoj liniji, već je pobočni srodnik (sestričina ranijeg vlasnika)“, ali je našao da ova greška Upravnog suda nije bila od uticaja na ostvarivanje prava podnositeljke na pravično suđenje u predmetnom postupku.
Ustavni sud, takođe, konstatuje da, saglasno navedenoj odredbi člana 5. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, p ravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa Zakonom o nasleđivanju i sa odredbama ovog zakona (tačka 1)), te da navedena prava ima i fizičko lice - strani državljanin, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim, njegovi zakonski naslednici, pod uslovom reciprociteta (tačka 5)). Iz navedenih odredaba čl. 8. i 10. Zakona o nasleđivanju proizlazi da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju: njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci, sa pravom predstavljanja. Iz toga dalje sledi da lice koje nije u krvnom srodstvu sa ostaviocem, već je srodnik bračnog druga ostavioca ne može biti pozvan na nasleđe iza smrti ostavioca, pa stoga ne može imati ni prava po osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Imajući u vidu da je u predmetnom upravnom postupku utvrđeno da podnositeljka ustavne žalbe nije zakonski naslednik bivšeg vlasnika oduzete imovine, a da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje imaju, pod uslovom reciprociteta, zakonski naslednici bivšeg vlasnika – strani državljani, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiva ocena Upravnog suda da pobijanim rešenjem Ministarstva finansija nije povređen zakon na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Imajući u vidu da je navedena ocena zasnovana na činjenicama i dokazima utvrđenim u postupku pred Agencijom za restituciju, da se drugostepeni organ pozvao na odredbe člana 5. stav 1. tač. 1) i 5) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju – čijom primenom je ocenio da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe neosnovan, a da je Upravni sud prihvatio u svemu razloge upravnih organa za odluku o zahtevu i žalbi podnositeljke, Ustavni sud nalazi da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovaj sud, takođe, nalazi da u postupku koji je okončan osporenim aktom nije bilo osnova za ispitivanje postojanja reciprociteta u ostvarivanju prava na vraćanje imovine, budući da je pretpostavka za ostvarivanje tog prava – da je podnosilac zahteva bivši vlasnik, odnosno njegov zakonski naslednik. Kako u konkretnom slučaju navedena pretpostavka nije bila ispunjena, to podnositeljka nije mogla ostvariti prava po osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ni u slučaju da se takvim zahtevom obratila Agenciji za restituciju kao državljanka Republike Srbije.
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, sa glasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).
6. Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da joj je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, budući da je isti sud presudom U. 5134/14 od 24. marta 2016. godine, “u istoj situaciji“ uvažio tužbu hrvatskih državljanki, nalazeći da je Agencija za restituciju bila dužna da po službenoj dužnosti utvrdi da li postoji faktički reciprocitet između dveju država, odnosno da li je nadležni hrvatski organ, postupajući po zahtevima državljana Republike Srbije, pozitivno odlučio, bez ikakvog uslovljavanja ili diskriminacije u odnosu na druge podnosioce zahteva.
Postojanje povrede označenog prava, garantovanog odredbom člana 36. stav 1.Ustava, Sud utvrđuje polazeći od ustavne garantije kojom se obezbeđuje zaštita od arbitrernog odlučivanja sudova i drugih državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja. Ta zaštita se, pored ostalog, ogleda u obavezi nadležnih organa da u istovrsnim slučajevima jednako odlučuju, kako primena istog merodavnog prava na bitno istovrstan činjenični i pravni osnov ne bi imala bitno različit pravni ishod u odnosu na prava i obaveze subjekata u istom pravnom položaju.
Odstupanje od postojeće sudske prakse, odnosno promena pravnog shvatanja podrazumeva da postoji identitet činjeničnog i pravnog osnova u upravnim postupcima koji su okončani upravnim aktima čija je zakonitost ocenjivana u navedenim predmetima Upravnog suda. Ustavni sud je, s tim u vezi, konstatovao da je u upravnom postupku koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom utvrđeno da podnositeljka ustavne žalbe nije među zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika, zbog čega je, pored ostalog, odbijen njen zahtev za vraćanje imovine. S druge strane, iz obrazloženja dostavljene presude Upravnog suda U. 5134/14 od 24. marta 2016. godine proizlazi da su tužilje zakonski naslednici bivše vlasnice imovine koja je bila predmet vraćanja. Nalazeći da ne postoji identitet činjeničnog i pravnog osnova u postupcima po navedenim zahtevima za vraćanje imovine koji su prethodili odlučivanju suda u upravnom sporu, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na imovinu garantovanog članom 58. Ustava, jer se razlozi ustavne žalbe o povredi tog prava zasnivaju na istim razlozima koje je ovaj sud već ispitivao ocenjujući povredu prava na pravično suđenje.
Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da su osporenim aktom povređena načela iz čl. 17. i 21. Ustava, jer je njen zahtev za povraćaj oduzete imovine odbijen „isključivo iz razloga što je strani državljanin“. S obzirom na to da u postupku po ustavnoj žalbi nije utvrđena povreda niti uskraćivanje bilo kog Ustavom zajemčenog prava na koje se podnositeljka ustavne žalbe poziva, Ustavni sud ocenjuje da osporenim aktom nisu povređena ni načela iz čl. 17 . i 21. Ustava.
7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić