Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog prekomernog trajanja sudskog postupka, koji je započeo kao izvršni a nastavljen kao parnični, i trajao je nepunih 11 godina. Sud utvrđuje povredu prava i dosuđuje podnositeljki naknadu nematerijalne štete od 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T . Š . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58862/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. Š . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 15. septembra 2017. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58862/10.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je ovaj postupak, koji je započet kao izvršni postupak po predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave i koji je nastavljen po pravilima parničnog postupka kao povodom prigovora protiv platnog naloga, trajao 11 godina, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra u dinarskoj protivvrednosti, kao i pravo na naknadu troškova za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 58862/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac J. k . p . „I .“ Beograd je 7. avgusta 2006. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika T. Š, ovde podnositeljke ustavne žalbe, na osnovu verodostojne isprave – računa za pružene komunalne usluge za period jul – decembar 2005. godine u iznosu od 22.168,40 dinara. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 10. avgusta 2006. godine doneo rešenje Iv. 67253/2006, kojim je dozvolio predloženo izvršenje.

Izvršni dužnik je 7. novembra 2006. godine podnela prigovor protiv rešenja o izvršenju.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, Četvrti opštinski sud u Beogradu je 25. septembra 2008. godine doneo rešenje Iv. 67253/06, kojim je stavio van snage rešenje o izvršenju u delu kojim je određeno izvršenje i ukinuo sve sprovedene radnje, odredio da će se postupak nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga, oglasio se mesno nenadležnim i predmet dostavio Drugom opštinskom sudu u Beogradu.

U Drugom opštinskom sudu u Beogradu predmet je zaveden pod brojem P. 5296/08, a tužilac je podneskom od 11. decembra 2008. godine povukao tužbu u delu koji se odnosi na deo glavnog duga u iznosu od 3.952,54 dinara, imajući u vidu da je tužena u međuvremenu isti platila.

Prvi osnovni sud u Beogradu je nakon formiranja nove mreže sudova preuzeo nadležnost za postupanje u ovoj pravnoj stvari, a predmet je zaveden pod brojem P. 58862/10.

Drugi osnovni sud u Beogradu je, nakon početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i ja vnih tužilaštva iz 2013. godine, preuzeo predmet radi daljeg postupanja, kao stvarno i mesno nadležni sud, dok je predmet zadržao stari broj.

Drugi osnovni sud u Beogradu je 9. februara 2015. godine doneo presudu P. 58862/10, kojom je održao na snazi rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Iv. 67253/2006 od 10. avgusta 2006. godine u delu koji je bliže opredeljen u izreci, dok je isto ukinuo u delu kojim je tužena obavezana da tužiocu isplati glavni dug za iznos od 3.952,54 dinara, a usled povlačenja tužbe.

Tužena je 11. marta 2015. godine podnela žalbu protiv prvostepene presude.

Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Beogradu je presudom Gž. 2488/15 od 14. jula 2017. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i rešenje o izvršenju ukinuo u celosti.

Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je u prvostepenom postupku zakazano 20 ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari (12. decembra 2008, 2. februara, 16. marta, 26. maja, 8. septembra i 5. novembra 2009, 2. septembra 2010, 2. februara, 16. juna i 30. septembra 2011, 24. februara, 10. septembra i 22. novembra 2012, 26. aprila i 2. septembra 2013, 1. aprila, 23. maja, 23. septembra i 27. novembra 2014. i 9. februara 2015. godine), od kojih je devet ročišta održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 12. decembar 2008. godine nije održano zbog dojave da je postavljena bomba u zgradi suda, ročišta zakazana za 2. februar, 5. novembar 2009. i 26. april 2013. godine nisu održana na predlog punomoćnika tužene, ročište zakazano za 2. februar 2011. godine nije održano na predlog parničnih stranaka, ročište zakazano za 30. septembar 2011. godine nije održano zbog nedostavljanja izveštaja J. p . „G . s .“ Beograd, ročišta zakazana za 24. februar, 10. septembar 2012. i 23. maj 2014. godine nisu održana zbog bolesti ili sprečenosti postupajućeg sudije, dok ročišta zakazana za 23. septembar i 27. novembar 2014. godine nisu održana zbog protesta advokata.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama čl. 21. st. 1. i 4. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak, bilo je propisano da će sud, ako se rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave pobija u celini ili samo u delu kojim je određeno izvršenje, staviti van snage rešenje o izvršenju u delu kojim je određeno izvršenje i ukinuti sprovedene radnje, a postupak nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga, a ako za to nije mesno nadležan, dostaviti predmet mesno nadležnom sudu i da prigovor protiv rešenja o izvršenju mora biti obrazložen.

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao u ovom predmetu nakon što je postupak nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga, afirmisale su načelo efikasnog postupanja suda u parnici.

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj specifični sudski postupak pokrenut 7. avgusta 2006. godine, podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 2488/15 od 14. jula 2017. godine, imajući u vidu da je u međuvremenu, nakon što je stavljeno van snage rešenje o izvršenju Iv. 67253/2006 od 10. avgusta 2006. godine, postupak nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga prema pravilima parničnog postupka.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj sudski postupak, koji se najpre vodio prema pravilima izvršnog postupka, a potom prema pravilima parničnog postupka, trajao nepunih 11 godina, što bi moglo da ukaže na činjenicu da predmet nije okončan u razumnom roku. Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je našao da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. S obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe u prigovoru protiv rešenja o izvršenju tvrdila da je više objekata u Radničkoj ulici br. 5 u Beogradu bilo priključeno na jedan vodomer i da je na terenu postojao rastur vode od vodomera do točećih mesta zbog starosti cevi na mreži, Ustavni sud je konstatovao da je sud u parničnom postupku, prilikom odlučivanja o tome da li rešenje o izvršenju treba održati na snazi, morao da ispita da li realna potrošnja vode odgovara visini iskazanog duga prema računu koji je ispostavio izvršni poverilac, odnosno tužilac. Međutim, određena složenost dokaznog postupka, po oceni Ustavnog suda, ne može predstavljati opravdan razlog za toliko dugo trajanje ovog sudskog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe imala nesumnjiv interes da se ovaj sudski postupak okonča u što kraćem roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su podnositeljka i njen punomoćnik u određenoj meri doprineli prekomerno dugom trajanju postupka pred parničnim sudom, uzimajući u obzir da je četiri ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari odloženo iz razloga koji se njima može staviti na teret.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, nedelotvorno i neažurno postupanje sudova je prvenstveni razlog nerazumno dugog trajanja ovog sudskog postupka. Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe u svojstvu izvršnog dužnika prema odredbama člana 21. Zakona o izvršnom postupku iz 2004. godine imala obavezu samo da obrazloži prigovor protiv rešenja o izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave (a što je ona u konkretnom slučaju i učinila), te da je izvršni sud u takvoj procesnoj situaciji po automatizmu mogao da stavi van snage pobijano rešenje o izvršenju i uputi predmet parničnom sudu da konačno odluči o osnovanosti potraživanja iz verodostojne isprave, Ustavni sud nalazi da se neefikasno postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu ogleda u činjenici što je postupak po prigovoru podnositeljke protiv rešenja o izvršenju Iv. 67253/2006 od 10. avgusta 2006. godine bez opravdanog razloga trajao nepune dve godine. O nedelotvornom postupanju prvostepenih sudova pred kojima se nastavio postupak kao povodom prigovora protiv platnog naloga najbolje govori činjenica da je više ročišta za glavnu raspravu održano na taj način što je u zapisnicima samo konstatovano da parnične stranke ostaju pri iznetim navodima i predloženim dokazima, a bez izvođenja dokaza u pravcu utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje, te da je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 58862/10 od 9. februara 2015. godine doneta nakon više od šest godina od momenta kada je postupak nastavljen po pravilima parničnog postupka. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da u ovoj pravnoj stvari nije održano sedam ročišta iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnositeljki ustavne žalbe i da prvostepeni sud u periodima od 5. novembra 2009. do 2. septembra 2010. godine i od 24. februara 2012. do 10. septembra 2012. godine nije preduzimao bilo kakve procesne radnje u cilju efikasnog okončanja parničnog postupka. Budući da je postupak po žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude trajao dve godine i četiri meseca, Ustavni sud smatra da postoji određeni doprinos i Višeg suda u Beogradu prekomerno dugom trajanju osporenog sudskog postupka.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je pre svega imao u vidu doprinos podnositeljke ustavne žalbe prekomerno dugom trajanju postupka, visinu zahteva za naknadu štete koji je postavljen u ustavnoj žalbi, postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

6. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9 ) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.