Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u vezi sa stambenim obezbeđenjem i razumnim rokom

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu bivšeg vojnog lica kojem je odbijen zahtev za stambeno obezbeđenje. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje i zabranu diskriminacije, niti prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Luke Kapora iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Luke Kapora izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1314/06 od 8. maja 2008. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred vojnim organima uprave, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Luka Kapor iz Novog Sada je 11. jula 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1314/06 od 8. maja 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred vojnim organima uprave, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije "odbio dokaze koje je podnosilac ustavne žalbe priložio uz tužbu, a kojima je dokazao da nema rešeno stambeno pitanje, s obzirom da nije uspeo da povrati stan u Sarajevu"; da je Vrhovni sud doneo osporenu presudu "a da nije dao odgovor na pitanja da li podnosilac ima stan u vlasništvu na teritoriji republika koje su se izdvojile iz SFRJ, da li je ušao u posed stana i da li taj stan koristi neko od članova porodičnog domaćinstva podnosioca ustavne žalbe"; da je osporenom presudom podnosiocu povređeno ustavno načelo zabrane diskriminacije iz razloga što je Vrhovni sud "prihvatio tvrdnju tužene strane da podnosilac ustavne žalbe ima stan u vlasništvu, datu bez argumenata, dok je navode i dokaze podnosioca odbio kao neosnovane"; da je podnosilac ustavne žalbe stekao pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku Vojne pošte 5003 Novi Sad, a da mu je rešenjem koje je bilo predmet tužbe u upravnom sporu ovo pravo oduzeto, "iako je u pitanju stečeno pravo, koje spada u domen ljudskih prava, te je samim tim ovo postupanje suprotno članu 20. Ustava, koje jemči da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati"; da je Vrhovni sud Srbije pogrešno tumačio i primenjivao odredbe Sporazuma o sukcesiji. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da Ustavni sud donese Odluku kojom će mu nadoknaditi štetu prouzrokovanu osporenom presudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Ministarstva odbrane Republike Srbije, Sektor za ljudske resurse i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. oktobra 1992. godine podneo molbu Komandi garnizona Novi Sad za ustupanje stana određenog za otkup, uz navođenje da od 6. aprila 1992. godine podnosilac ustavne žalbe i članovi njegovog porodičnog domaćinstva nisu u mogućnosti da koriste stan u Sarajevu. Vojna pošta 5003 Novi Sad je 31. avgusta 1994. godine donela zaključak broj 8-888/3 kojim je molba podnosioca za dodelu stana u zakup kao nužni smeštaj i dodelu zajma razvrstana u I grupu za pripadajući dvoiposoban stan.

Vojna pošta 5003 Novi Sad je 22. decembra 1995. godine donela zaključak broj 8-888/4 kojim je molba podnosioca za dodelu stana u zakup, službenog stana i dodelu zajma razvrstana u I grupu za pripadajući dvoiposoban stan, a stavljen van snage zaključak od 31. avgusta 1994. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je zahtevom od 30. oktobra 1996. godine tražio da se njegovo stambeno pitanje reši vanrednom dodelom zajma putem odricanja u visini od 51% od iznosa zajma za pripadajuću strukturu i površinu stana od 76 m², te je zaključkom Vojne pošte 5003 Novi Sad od 27. novembra 1996. godine ovaj zahtev prihvaćen.

Podnosilac ustavne žalbe je 5. maja 2000. godine obavestio Vojnu poštu 1307 Novi Sad da svoje stambeno pitanje želi da, umesto putem dodele zajma, reši putem davanja stana u zakup. Vojna pošta 5003 Novi Sad je donela zaključak broj 8-888/05 od 17. maja 2000. godine kojim je molba podnosioca za dodelu stana u zakup na neodređeno vreme razvrstana u I grupu za pripadajući dvoiposoban stan, a stavljen van snage zaključak od 22. decembra 1995. godine.

Vojna pošta 5003 Novi Sad je donela zaključak UP-1 broj 28-1628/1 od 2. oktobra 2000. godine kojim je poništen zaključak broj 8-888/05 od 17. maja 2000. godine i prihvaćen zahtev podnosioca ustavne žalbe i određeno da se razvrstava u I grupu stambenih interesenata za davanje dvoiposobnog stana u zakup na neodređeno vreme, sa stažom od 6. aprila 1992. godine.

Vojna pošta 1313 Beograd je 19. novembra 2002. godine, 10. decembra 2002. godine i 21. marta 2003. godine, davala naloge podnosiocu zahteva za dodelu stana u zakup na neodređeno vreme, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da dostavi određene podatke za upotpunjavanje zahteva.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. februara 2004. godine podneo Vojnoj pošti 1307 Novi Sad, za Vojnu poštu 1313 Beograd, zahtev za dobijanje zaključnice za dodelu stana u zakup na neodređeno vreme, navodeći da je postupio po prethodnim nalozima za dostavljanje podataka u cilju upotpunjavanja zahteva.

Postupajući po zahtevu, Vojna pošta 1313 Beograd donela je rešenje UP-1 broj 4468-9/2001 od 3. marta 2004. godine, kojim je odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe za davanje stana u zakup na neodređeno vreme, zaveden pod brojem 4468-1/2001 od 4. novembra 2002. godine i određeno je da mu prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku Vojne pošte 5003 Novi Sad broj 28-1628/1 od 2. oktobra 2000. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv prvostepenog rešenja izjavio žalbu 25. marta 2004. godine, koju je prvostepeni organ, nakon utvrđenja da je žalba dopuštena, blagovremena i izjavljena od ovlašćenog lica, dostavio 31. marta 2004. godine drugostepenom organu na odlučivanje.

Rešavajući o žalbi, drugostepeni organ - Vojna pošta 1313 Beograd, Odeljenje za stambene poslove, donelo je rešenje UP-2 broj 209/04 od 21. maja 2004. godine, kojim je žalba odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je 6. jula 2004. godine podneo tužbu Vrhovnom vojnom sudu protiv navedenog drugostepenog rešenja, kao konačnog u upravnom postupku.

Vrhovni sud Srbije je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete Vrhovnog vojnog suda i na sednici održanoj 8. maja 2008. godine doneo osporenu presudu U-V 1314/06 kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tuženi organ, po oceni tog suda, na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo i za svoju odluku dao razloge, koje kao dovoljne i na zakonu zasnovane, prihvata i Vrhovni sud Srbije; da je ocenjeno da nisu osnovani navodi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da nema rešeno stambeno pitanje, jer nije uspeo da povrati stan u Sarajevu; da je odredbom člana 2. stav 1. a. priloga "G" Sporazuma o pitanjima sukcesije, propisano da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine, biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te države, u skladu sa utvrđenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, te da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u državi različitoj od države sukcesora; da će osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava, imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama; da je činjenica da će tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, imati pravo na naknadu, što proizlazi iz obrazloženja presude Kantonalnog suda u Sarajevu broj 009-0-U-06-000804 od 25. maja 2007. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Članom 1. Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ("Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori", broj 6/02) propisano je da se potvrđuje Sporazum o pitanjima sukcesije, koji je potpisan 29. juna 2001. godine u Beču, u originalu na engleskom jeziku. Odredbom člana 3. Zakona propisano je da su sastavni deo Sporazuma prilozi od "A" do "G".

Odredbom člana 2. stav 1. a. priloga "G" Sporazuma o pitanjima sukcesije, propisano je da će prava na pokretnu i nepokretnu imovini koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa utvrđenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora i da će osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava, imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je upravni spor, čiji je rezultat bio donošenje osporene presude, a koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, u celini bio vođen na način da obezbedi pravičnost u smislu koji zahteva navedena odredba Ustava, te da li osporena presuda krši ustavna prava podnosioca. Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni sud Srbije nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te primene relevantnih materijalnih propisa, utvrdio da je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv konačnog upravnog akta Vojne pošte 1313 Beograd neosnovana, kao i da je Vrhovni sud za svoju odluku dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru ustavnog prava na pravično suđenje. Shodno ustaljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, u ostvarivanju prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Iako imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, istovremeno imaju i obavezu da obrazlože svoju odluku, tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Sledom navedenog, neosnovane su tvrdnje da je navedeni sud proizvoljno postupao pri oceni navoda i dokaza i da osporena presuda nije dovoljno i jasno obrazložena, posebno u vezi navoda i dokaza koje je podnosilac priložio uz tužbu. Naprotiv, Ustavni sud smatra da je Vrhovni sud Srbije dao ustavnopravno prihvatljive i detaljne razloge zašto po oceni tog suda nije osnovana tužba podnosioca podneta protiv konačnog upravnog akta Vojne pošte 1313 Beograd, jer je utvrđeno da nisu osnovani navodi da podnosilac nema rešeno stambeno pitanje zato što mu je presudom Kantonalnog suda u Sarajevu zahtev za vraćanje u posed otkupljenog stana u Sarajevu pravnosnažno odbijen, s obzirom da on ima pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama, saglasno odredbi člana 2. stav 1. a. priloga "G" Sporazuma o pitanjima sukcesije. Sem toga, podnosilac nije naveo niti jednu procesnu radnju za koju bi Ustavni sud mogao da utvrdi da krši pravo na pravičan postupak u smislu odredbe člana 32. stav 1. Ustava. U navedenoj odredbi Ustava, takođe, nije izričito propisana ni garancija prava na pristup sudu, ali je ovo načelo sastavni deo prava na pravično suđenje kojim se svakome obezbeđuje pravo da pokrene sudski postupak i pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njegova prava i obaveze bude razmotren pred sudom. Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe ostvario pravo na pristup sudu podnošenjem tužbe u upravnom sporu Vrhovnom sudu Srbije, kao zakonom ustanovljenom, nadležnom organu sudske vlasti, protiv konačnog upravnog akta kojim je odbijena žalba podnosioca i potvrđeno rešenje prvostepenog vojnog upravnog organa o odbijanju zahteva podnosioca za rešavanje stambenog pitanja dodelom stana u zakup na neodređeno vreme i određeno da mu prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku Vojne pošte 5003 Novi Sad iz 2000. godine.

S obzirom na to da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. U pogledu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja upravnog postupka postupka i sa njim povezanog upravnog spora.

Analizirajući dužinu trajanja postupka pred organima uprave i pred sudovima, Ustavni sud je utvrdio da je postupak otpočeo podnošenjem žalbe 25. marta 2004. godine, a da je pravosnažno okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1314/06 od 8 maja 2008. godine.

Naime, podnosilac ustavne žalbe je protiv prvostepenog rešenja Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 4468-9/2001 od 3. marta 2004. godine, kojim je odbijen njegov zahtev za davanje stana u zakup na neodređeno vreme, zaveden pod brojem 4468-1/2001 od 4. novembra 2002. godine i određeno da mu prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku Vojne pošte 5003 Novi Sad broj 28-1628/1 od 2. oktobra 2000. godine, izjavio žalbu 25. marta 2004. godine, koju je prvostepeni organ, nakon utvrđenja da je žalba dopuštena, blagovremena i izjavljena od ovlašćenog lica, dostavio 31. marta 2004. godine drugostepenom organu na odlučivanje. Drugostepeni organ - Vojna pošta 1313 Beograd, Odeljenje za stambene poslove je rešenje UP-2 broj 209/04 kojim je žalba odbijena kao neosnovana doneo 21. maja 2004. godine, odnosno u roku kraćem od dva meseca od dana prijema žalbe, iz čega proizlazi da je drugostepeni organ doneo rešenje po žalbi u roku propisanom odredbom člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01). Podnosilac ustavne žalbe je 6. jula 2004. godine podneo tužbu Vrhovnom vojnom sudu protiv navedenog drugostepenog rešenja.

Ustavni sud smatra da nepostupanje Vrhovnog vojnog suda u konkretnom upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe nije prouzrokovalo značajno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, već 18. novembra 2004. godine, dakle samo nešto više od četiri meseca od prijema tužbe, Skupština Srbije i Crne Gore je donela Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica (''Službeni list SCG'', broj 55/04), kojim je propisano da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva danom stupanja na snagu ovog zakona prenosi - za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Republike Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Donošenjem tog zakona, u skladu sa članom 66. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, vojni sudovi su prestali sa radom, a njihova celokupna nadležnost, pa i nadležnost Vrhovnog vojnog suda da odlučuje u upravnim sporovima, preneta je na organe država članica. U sprovođenju člana 2. navedenog Zakona, Republika Srbija je donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva (''Službeni glasnik RS'', broj 137/04). Kako tim zakonom nisu izričito određeni sudovi ili sud koji će preuzeti nadležnost Vrhovnog vojnog suda za odlučivanje u upravnim sporovima, Vrhovni sud Srbije je preuzeo nerešene upravne predmete Vrhovnog vojnog suda, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe, nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora, 21. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je osporenu presudu doneo 8. maja 2008. godine, odnosno u roku kraćem od jedne godine i šest meseci od dana od preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda.

Imajući u vidu da je postupak pred organima uprave, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije ukupno trajao nešto više od četiri godine, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je pri tome posebno imao u vidu da je postupak pred Vrhovnim sudom Srbije, od dana preuzimanja predmeta do dana donošenja presude, trajao kraće od godinu i po dana.

Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenom presudom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi da je podnosiocu zbog nekog ličnog svojstva povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić