Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko jedanaest godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra zbog dugotrajnosti postupka i perioda neaktivnosti suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković , Sabahudin Tahirović, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz), dr Jovan Ćirić, dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci u predmetu P. 3061/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P. 66/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba D. P . izjavljena protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3917/17 od 19. jula 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Zaječara je, 1 5. septembra 2017. godine, preko punomoćnika M. K , advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci u predmetu P. 3061/11, kao i protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3917/17 od 19. jula 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalb i je nave deno: da je predmetni postupak, u kome je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo tužioca u parnici radi naknade štete , trajao šest godina , te mu je zbog dužine trajanja predmetnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, da je osporen im delom presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3917/17 od 19. jula 2017. godine podnosiocu uskraćeno zakonsko pravo na kamatu kao sporednu obavezu glavnog potraživanja.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 250.000,00 dinara.

Ustavni sud ukazuje na to da je u ustavnoj žalbi pogrešno navedeno da je predmetni parnični postupak pokrenut 2011. godine i da je trajao šest godina, imajući u vidu da je uvidom u spise predmeta utvrđeno da je postupak pokrenut tužbom podnosioca 23. januara 2006. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci P. 3061/11 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je , 23. januara 2006. godine, podneo tužbu Opštinskom sudu u Smederevskoj Palanci protiv d ržavne zajednice Srbija i Crna Gora – Vojske Srbije i Crne Gore, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 66/06.

Pred prvostepenim sudom je ukupno bilo održano deset ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, između ostalog, u izveštaje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih i Republičkog zavoda za statistiku, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane određenog sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke i saslušan je veštak, dok 19 ročišta ni je bilo održano, i to: sedam na zahtev punomoćnika tužioca, dva zbog odsustva tužioca i njegovog punomoćnika, što je dovelo do produženja parnice za dve godine, osam iz procesnih razloga, jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, a jedno zbog obustave rada advokata.

Podneskom od 19. jula 2006. godine punomoćnik tužioca je kao tuženog označio Republiku Srbiju – Vojsku Republike Srbije.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da nijedno ročište nije bilo zakazano u periodu od 14. juna 2007. do 12. februara 2009. godine, od 9. aprila 2009. do 9. novembra 2011. godine i od 18. septembra 2013. do 23. septembra 2014. godine.

Tužbeni zahtev je preciziran 9. maja 2012. i 6. avgusta 2014. godine.

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci P. 3061/11 od 21. februara 2017. Godine ,u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan a je tužena da tužiocu na ime razlike plate koju bi primao po redovnom toku stvari u visini prosečne mesečne neto zarade kvalifikovanog radnika u R epublici Srbiji i invalidske penzije koju prima, isplati iznos od 2.296.132,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. decembra 2013. godine do konačne isplate i da mu na ime izgubljene zarade za privatne poslove koje bi po redovnom toku stvari obavljao van radnog vremena kao kvalifikovani monter parnog grejanja, isplati iznos od 789.260,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. decembra 2013. godine, pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 398.280,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3917/17 od 19. jula 2017. godine, u stavu prvom izreke, potvr dio presudu Osnovnog suda u Velikoj Plani – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci P. 3061/ 11 od 21. februara 2017. godine, u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime razlike plate koju bi primao po redovnom toku stvari u visini prosečne mesečne neto zarade kvalifikovanog radnika u Republici Srbiji i invalidske penzije koju prima isplati iznos od 2.296.132,00 dinara, kao i da mu na ime izgubljene zarade za privatne poslove koje bi po redovnom toku stvari obavljao van radnog vremena kao kvalifikovani monter parnog grejanja isplati iznos od 789.260,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. februara 2017. godine do isplate, i u stavu drugom izreke, a žalbu tužene u tom delu odbi o kao neosnovan u; u stavu drugom izreke preinačio je prvostepenu presudu u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbi o kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traž eno da se obaveže tužena da tužiocu na iznos od 2.296.132,00 dinara i na iznos od 789.260,00 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu za period od 26. decembra 2013. do 20. februara 2017. godine.

U obrazloženju stava drugog izreke drugostepene presude, a koji je posebno osporen ustavnom žalbom, navedeno je: da je prilikom donošenja prvostepene presude u preostalom delu stava prvog izreke koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade za period od veštačenja 26. decembra 2013. do presuđenja 21. februara 2017. godine, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo , i to član 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo; da je stoga pobijana presuda u tom delu preinačena, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na dosuđeni iznos od 2.296.132,00 dinara na ime razlike plate koju bi primao po redovnom toku stvari i invalidske penzije koju prima i na iznos od 789.260,00 dinara na ime izgubljene zarade za privatne poslove koj e bi po redovnom toku stvari obavljao van radnog vremena kao kvalifikovani monter parnog grejanja isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 26. decembra 2013. do 20. februara 2017. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe –23. januara 2006. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 11 i po godina i u kome je meritorno odlučeno tek nakon 11 godina od podnete tužbe, nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da isključivi doprinos za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je odlučio nakon 11 godina od podnete tužbe. Takođe, prvostepeni sud je imao tri perioda potpune neaktivnosti kada nije bio zakazao nijedno ročište, i to: prvi period u trajanju od godinu dana i osam meseci (od 14. juna 2007. do 12. februara 2009. godine), drugi period u trajanju od dve i po godine (od 9. aprila 2009. do 9. novembra 2011. godine), i treći period u trajanju od godinu dana (od 18. septembra 2013. do 23. septembra 2014. godine). Takođe, osam ročišta pred tim sudom nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Međutim, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud efikasno postupao jer je žalbeni postupak pred tim sudom trajao samo pet meseci.

Ustavni sud u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da predmetni parnični postupak nije bio složen , jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja .

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv i legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u značajnoj meri doprineo produženju parnice, imajući u vidu da sedam ročišta ni je bilo održano na zahtev njegovog punomoćnika , dok dva ročišta nisu bila održana zbog nedolaska ni podnosioca ni njegovog punomoćnika, a što je sve dovelo do produženja parnice za dve godine.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. st av 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani – Sudska jedinica u Smederevskoj Palan ci u predmetu P. 3061/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P. 66/06), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos podnosioca trajanju postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju se žalio i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Isti stav Ustavni sud je zauzeo i u predmetu Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu osporavanja stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3917/17 od 19. jula 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu označenog ustavnog prava obrazlaže, pre svega, tvrdnjom o pogrešnoj primeni materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štet u podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, obrazloženje osporenog dela drugostepene presude zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava – Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), kojim je propisano da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, kao i da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (član 189. st. 1. i 2.) . Po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud je u obrazloženju osporenog dela presude dao jasne, argumentovane i ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos na ime naknade štete zbog izgubljene zarade, te tvrdnja podnosioca o povredi prava na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3917/17 od 19. jula 2017. godine, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka .

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti