Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo različite odluke u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, što narušava načelo pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Milisavljević iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Gordane Milisavljević izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1200/13 od 18. jula 201 3. godine i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredb om člana 3 6. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Milisavljević iz Kragujevca podnela je , 5. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Branislava T. Todorovića, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1200/13 od 18. jula 2013. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da su drugi sudovi istog ranga, pre donošenja osporene presude, oštećenima priznavali pravo na naknadu štete nastale usled smrti bliskog lica, na teret izdavaoca polise obaveznog osiguranja, ali da je njoj to pravo uskraćeno jer je Apelacioni sud u Kragujevcu osporenom presudom njen tužbeni zahtev odbio. Takođe, podnositeljka ističe da je osporena presuda doneta bez vidljivog, realnog i na zakonu zasnovanog razloga.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da njenu ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da su joj osporenom presudom povređena prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu koje je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Delimičnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 155/11 od 26. oktobra 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev Gordane Milisavljević, ovde podnositeljke ustavne žalbe i tuženi „Dunav osiguranje“ ADO iz Beograda - Glavna filijala Smederevo , obavezan je da joj na ime naknade nematerijalne štete nastale kao posledica saobraćajne nezgode u vidu duševnih bolova zbog smrti bliskog lica isplati iznos od 500.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1200/13 od 18. jula 201 3. godine preinačena je ožalbena presuda, tako što je odbij en tužbeni zahtev tuži lje da se tuženi obaveže da joj naknadi nastalu nematerijalnu štetu.

U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je : da se 16. maja 2010. godine u Kragujevcu dogodila saobraćajna nezgoda u kojoj je učestvovalo putničko vozilo marke „Opel askona“, kojim je upravljao V.R, koji je izgubio kontrolu nad vozilom i udario u stub metalne rasvete, zadobivši teške telesne povrede, od kojih je 30. maja 2010. godine i preminuo; da je predmetno vozilo u vreme nezgode bilo osigurano po osnovu odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima kod tuženog; da je prilikom saobraćajne nezgode učesnik V.R. vozilom upravljao pod dejstvom alkohola u krvi od 1,07 promila; da je tužilja Gordana Milisavljević kći pokojnog V.R; da se tuženom obraćala zahtevom za naknadu štete, koji je odbijen jer je u momentu saobraćajne nezgode vozilom upravljao vozač pod dejstvom alkohola. Prvostepeni sud je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja našao da u konkretnom slučaju tužilja nije bila ni vlasnik niti vozač vozila, niti lice koje je svojevoljno ušlo u vozilo za koje zna da je protivpravno oduzeto, a čijom joj je upotrebom prouzrokovana šteta, shodno čemu ima svojstvo trećeg oštećenog lica, pa samim tim i pravo na naknadu štete od tuženog po osnovu osiguranja od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima.

Međutim, drugostepeni sud je našao da se žalbom osnovano ističe da je prvostepena presuda doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava. Naime, odredbom člana 18. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju je predviđeno da je vlasnik motornog vozila dužan da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništavanja i oštećenja stvari, osim za štetu na stvarima koje je primio na prenos. Iz navedenog proizlazi da je smisao i suština obaveznog osiguranja zaštita trećih lica u saobraćaju za štetu koju pričini vlasnik vozila kada nastane osigurani slučaj. U konkretnom slučaju, tužilja nije bila neposredni učesnik u saobraćaju, zbog čega ona i nije treće lice u smislu pomenute zakonske odredbe, koje ima pravo na naknadu štete u slučaju nastupanja osiguranog slučaja, shodno čemu je Apelacioni sud u Kragujevcu i našao da prvostepeni sud nije pravilno primenio relevantno materijalno pravo, čiji je smisao da se pruži pravna zaštita isključivo onim licima kojima je vlasnik motornog vozila prouzrokovao štetu upotrebom tog vozila, te da se ugovor o obaveznom osiguranju ne odnosi na štetu koja je nastala usled smrti ili povrede vlasnika, odnosno vozača motornog vozila koji je isključivo odgovoran za sopstvenu smrt.

4. Podnositeljka ustavne žalbe je dostavila presude za koje je smatrala da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju kao i situacija u kojoj se ona nalazila u osporenom postupku, i to presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 539/09 od 1 0. aprila 20 09. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1455/11 od 14. juna 2011. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 2493/12 od 18. decembra 2012. godine . Uvidom u ove presude, Ustavni sud je konstatovao da je u tim postupcima utvrđeno da je tužiocima pravnosnažno (delimično) usvojen tužbeni zahtev kojim su tražili da se tužena osiguravajuća društva obavežu da im naknade nematerijalnu štetu koja je nastala kao posledica smrti bliskog lica poginulog u saobraćajnoj nesreći koju je to lice samo prouzrokovalo. U navedenim presudama, sudovi su ocenili da tužiocima pripadaju dosuđeni iznosi na ime naknade nematerijalne štete zasnivajući svoje odluke na odredbama člana 85. Zakona o osiguranju imovine i lica (kasnije odredbama čl. 18. i 21. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju), kojima je propisano koja su to lica koja nemaju pravo na naknadu štete po osnovu osiguranja od autoodgovornosti, te odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kojima su propisani oblici nematerijalne štete i odredbi člana 201. stav 1. istog zakona kojom je propisano da u slučaju smrti nekog lica sud može dosuditi članovima njegove uže porodice (bračnom drugu, roditelju, detetu) pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove.

5. Ustavni sud je najpre cenio navode ustavne žalbe koji ukazuju na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, tj. na različito postupanje sudova, te odlučivanje Apelacionog suda u Kragujevcu povodom ist e činjenične i pravne situacije. Saglasno izloženom, Ustavni sud je pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda. Međutim, Ustavni sud je, polazeći od osporene presud e i presuda koje je podnositeljka ustavne žalbe dostavila kao dokaz o nejednakom postupanju, našao da u tim predmetima nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja, tj. da u se tužioci u presudama koje su dostavljene uz osporenu presudu nalazili u istoj činjeničn oj i pravn oj situacij i, kao i ona u kojoj se podnositeljka nalazila . Ustavni sud je utvr dio da su i podnositeljka ustavne žalbe i tužioci iz „uporednih postupaka“ članovi uže porodice, tj. bračni drugovi, deca ili roditelji lica koja su poginula u saobraćajnim nesrećama koje su sama prouzrokovala, zbog čega su podnosili tužbe kojima su zahtevali da se tužena osiguravajuća društva obavežu da im naknade nematerijalnu štetu, koja je nastal a kao posledica saobraćajne nezgode u vidu duševnih bolova zbog smrti bliskog lica . Takođe, Ustavni sud je zaključio da je kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, Apelacioni sud u Kragujevcu osporenom presudom Gž. 1200/13 od 18. jula 2013. godine pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražena naknada nematerijalne štete nastale kao posledica saobraćajne nezgode u vidu duševnih bolova zbog smrti bliskog lica, a da su „uporednim presudama“ tog i drugih drugostepenih sudova potvrđene prvostepene presude kojima je takav zahtev drugih tužilaca iz iste činjenične i pravne situacije delimično usvojen .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Kragujevcu donosio različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na bitno istom činjeničnom i pravnom stanju i da je na taj način podnositeljku ustavne žalbe, kojoj je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj u odnosu na tužioce čiji je istovrsni tužbeni zahtev delimično usvojen. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima : Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

6. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuje od istaknute odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na označenu odredbu Ustava.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Kragujevcu uskrati o podnositeljki neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je done o osporen u presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 4 5. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i čl ana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić