Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja žalbenog postupka od skoro četiri i po godine. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je ostatak žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nataše Živić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nataše Živić i utvrđuje da je u postupku po žalbi koji je vođen pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 364/11 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nataša Živić iz Beograda je, 5. oktobra 2013. godine, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 364/11 od 10. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da su prava podnositeljke na pravično suđenje i na pravno sredstvo povređena zbog pogrešne primene materijalnog prava u donošenju osporene presude, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže; da je na rešavanje o žalbi protiv prvostepene presude tužilja čekala pet godina, što je kršenje prava na odlučivanje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i podnositeljki dosudi naknadu „moralne i materijalne štete“ u iznosu od 209.000 dinara zbog povrede navedenih ustavnih prava, među njima izričito označavajući i pravo na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4743/05, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4743/05 od 12. aprila 2008. godine, u stavu prvom izreke je utvrđeno da je tužba tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe povučena u delu tužbenog zahteva kojim je traženo da se obaveže tuženi JP PTT saobraćaja „Srbija“ iz Beograda da plati troškove penzijskog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja tužilji za period od 1. septembra 2004. godine do 31. avgusta 2005. godine i da izvrši upis radnog staža tužilje u radnu knjižicu; u stavu drugom izreke je usvojen tužbeni zahtev i poništena, kao nezakonita, odluka tuženog JP PTT saobraćaja „Srbija“ – Komisije za dodelu finansijskih sredstva zaposlenima radi stimulisanja dobrovoljnog odlaska u penziju ili iz preduzeća broj 2005-19109/2 od 28. marta 2005. godine; u stavu trećem i četvrtom izreke su odbijeni, kao neosnovani, tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da tužilji isplati iznos od 214.146,32 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. marta 2005. godine do isplate i eventualni tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da joj isplati iznos naknade od 209.844,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. marta 2005. godine do isplate; u stavu petom izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade parničnih troškova isplati iznos od 40.350 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja je izjavila žalbu 16. septembra 2008. godine, koja je dostavljena tuženom na odgovor 24. septembra 2008. godine. Tuženi je protiv navedene presude izjavio žalbu 29. septembra 2008. godine, a ona je dostavljena tužilji 7. oktobra 2008. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 364/11 od 20. oktobra 2010. godine vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka, a Prvi osnovni sud u Beogradu je 17. decembra 2010. godine doneo rešenje o ispravci presude P. 779/10 od 10. aprila 2008. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž1. 364/11 od 10. aprila 2013. godine ukinuo ožalbenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4743/05 od 10. aprila 2008. godine, ispravljenu rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 779/10 od 17. decembra 2010. godine, u stavu drugom izreke i odbacio tužbu tužilje u delu zahteva da se poništi kao nezakonita odluka tuženog broj 2005-19109/2 od 28.03.2005. godine (stav prvi izreke), potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4743/5 od 10. aprila 2008. godine, ispravljenu rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 779/10 od 17. decembra 2010. godine, u stavovima trećem i četvrtom njene izreke i u tom delu žalbu tužilje odbio kao neosnovanu (stav drugi izreke); preinačio ožalbenu prvostepenu presudu u stavu petom njene izreke i odbio zahtev tužilje da se obaveže tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 40.350,00 dinara (stav treći izreke); odbio kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu parničnih troškova (stav četvrti izreke).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni drugostepeni parnični postupak – od izjavljivanja žalbi parničnih stranaka do donošenja odluke drugostepenog suda trajao skoro četiri i po godine, te da je okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu koja je doneta bez otvaranja rasprave. Na taj način, po oceni Ustavnog suda, osporeni drugostepeni postupak očigledno, bez potrebe za daljom detaljnijom analizom, nije okončan u okviru standarda za procenu razumnosti trajanja sudskog postupka prihvaćenih kako u praksi Ustavnog suda, tako i u praksi međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je u osporenom drugostepenom postupku povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-OdlukaUS, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnositeljku ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja osprenog žalbenog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu je imao u vidu kako sopstvenu tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 364/11 od 10. aprila 2013. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se tvrdnja o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje izneta u ustavnoj žalbi zasniva na navodima koji u osnovi predstavljaju ponavljanje pravnih stavova koje je podnositeljka iznosila, kako u prvostepenom sudskom postupku, tako i u žalbi protiv prvostepene presude, a o kojima se Apelacioni sud u Beogradu u potpunosti izjasnio, dajući dovoljne i razumljive razloge za svoje zaključke i donetu odluku, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ni arbitrarnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži argumentovane razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnositeljke, već se njima u suštini traži od Ustavnog suda da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, podnositeljka izjavila redovni pravni lek protiv prvostepene presude – žalbu, o kojoj je odlučio nadležni drugostepeni sud. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, imajući u vidu da je podnositeljka očigledno iskoristila pravno sredstvo koje joj je bilo na raspolaganju, te da označeno ustavno pravo ne garantuje i povoljan ishod postupka po žalbi, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu navedenih prava odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić