Usvajanje ustavne žalbe zbog pogrešne primene odredaba o zastarelosti potraživanja
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Vrhovnog suda Srbije i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo o zastarelosti, pogrešno tumačeći da rešenje Ministarstva odbrane ne predstavlja priznanje duga.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-790/2008
09.12.2010.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nade Lalovac iz Sarajeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. decembra 2010. godine, doneo je
O D L U K A
1. Usvaja se ustavna žalba Nade Lalovac izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2398/07 od 17. aprila 2008. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 2398/07 od 17. aprila 2008. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2302/07 od 4. aprila 2007. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Nada Lalovac iz Sarajeva je 11. jula 2008. godine, preko punomoćnika mr Radomira M. Gojovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2398/07 od 17. aprila 2008. godine, pogrešno konstatovano da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je zbog zastarelosti potraživanja odbio njenu tužbu radi povraćaja uplaćenih sredstava za otkup stana u Sarajevu podnetu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, usled čega joj je navedenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 9092/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:
Podnositeljka ustavne žalbe je Ministarstvu odbrane Državne zajednice Srbija i Crna Gora, Direkcija za imovinsko-pravne odnose, Odeljenje u Beogradu, 14. juna 2005. godine podnela zahtev za obeštećenje van spora, kojim je tražila da joj se po osnovu uplaćenih sredstava za otkup stana u Sarajevu isplati odgovarajući novančani iznos.
Pošto se povodom navedenog zahteva nadležno Ministarstvo nije izjasnilo u roku od tri meseca, podnositeljka je 27. decembra 2005. godine podnela tužbu protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, Vojnograđevinski centar Beograd, radi sticanja bez osnova.
Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 9092/05 od 29. novembra 2006. godine, usvojen je tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe pa je tužena obavezana da podnositeljki na ime povraćaja uplaćenih sredstava za otkup stana u Sarajevu isplati iznos od 1.027.013,78 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da joj isplati troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je u cilju otkupa stana iz stambenog fonda bivše JNA podnositeljka ustavne žalbe 15. februara 1992. godine na žiro račun tužene u Narodnoj banci Jugoslavije uplatila otkupnu cenu stana, ali da nije došlo do zaključenja ugovora o otkupu stana niti je uplaćeni iznos vraćen podnositeljki, pa je prvostepeni sud utvrdio da su ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, budući da se osnov po kome je tužena primila novac nije ostvario. Pri tome je prvostepeni sud našao da se tužena ne može osloboditi svoje obaveze isticanjem prigovora zastarelosti, jer opšti rok zastarelosti od deset godine iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, u vreme podnošenja tužbe nije bio istekao. Naime, imajući u vidu da je rok zastarelosti, koji je počeo da teče danom uplate otkupne cene stana na žiro račun tužene 15. februara 1992. godine, bio prekinut rešenjem Saveznog ministarstva za odbranu broj 1777 - 2 od 22. oktobra 1997. godine, kojim je priznato da uplaćena sredstva za otkup navedenih stanova tužena drži bez pravnog osnova, pa je u smislu odredbe člana 392. istog Zakona počeo da teče iznova, a koji je ponovo prekinut 14. juna 2005. godine kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela zahtev za obeštećenje van spora, to se u rok zastarelosti računao period od 14. juna 2005. godine do 27. decembra 2005. godine, kada je podneta tužba radi sticanja bez osnova.
Tužena Republika Srbija je podnela žalbu protiv navedene prvostepene presude zbog bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Podnositeljka ustavne žalbe je u odgovoru na žalbu tužene, pored ostalog, istakla da je za vreme građanskog rata u Bosni i Hercegovini živela u Sarajevu, te da za to vreme nije imala mogućnost slobodnog i bezbednog kretanja, što je za nju predstavljalo nesavladive prepreke da sudskim putem zahteva isplatu uplaćenih sredstava za otkup stana u Sarajevu.
Odlučujući o žalbi tužene protiv navedene prvostepene presude, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 2302/07 od 4. aprila 2007. godine preinačio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 9092/05 od 29. novembra 2006. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, istaknuto da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno prava kada je zaključio da potraživanje podnositeljke ustavne žalbe nije zastarelo, jer nije protekao rok od deset godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga što je od dana uplate otkupne cene stana na žiro račun tužene 15. februara 1992. godine, pa do dana podnošenja zahteva za obeštećenje van spora 14. juna 2005. godine, odnosno podnošenja tužbe 27. decembra 2005. godine, protekao rok od deset godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima u kom je podnositeljka ustavne žalbe mogla da ostvari svoje potraživanje, pri čemu je drugostepeni sud našao da donošenjem rešenja Saveznog ministarstva za odbranu broj 1777 - 2 od 22. oktobra 1997. godine nije došlo do prekida zastarevanja, jer se navedeno rešenja ne može smatrati priznanjem duga od strane tužene, u smislu člana 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.
Protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2302/07 od 4. aprila 2007. godine, podnositeljka ustavne žalbe je izjavila reviziju Vrhovnom sudu Srbije kojom je osporila u celini navedenu drugostepenu odluku zbog pogrešne primene materijalnog prava. Prema navodima iz revizije navedena povreda se sastoji u tome što je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbe čl. 387. i 388. Zakona o obligacionim odnosima kada je zaključio da je potraživanje podnosioca ustavne žalbe zastarelo, jer je, pored ostalog, propustio da razmotri da li su postojale okolnosti zbog kojih zastarevanje, u konkretnom slučaju nije moglo da teče u smislu člana 383. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga što je podnositeljka ustavne žalbe sve vreme građanskog rata u Bosni i Hercegovini živela u Sarajevu, pa se taj period nije mogao uračunati u rok zastarelosti, budući da su to bile objektivne okolnosti zbog kojih nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da podnosilac sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze tužene, kao i iz razloga, što se, saglasno Uredbi o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni vojni list", broj 10/99) i period NATO agresije na SRJ nije mogao uračunati u rok zastarevanja.
Vrhovni sud Srbije je doneo osporenu presudu Rev. 2398/07 od 17. aprila 2008. godine kojom je odbio kao neosnovanu reviziju podnositeljke ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2302/07 od 4. aprila 2007. godine. U obrazloženju presude je izneto da je u drugostepenoj presudi pravilno primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe odbijen zbog zastarelosti potraživanja usled proteka roka zastarelosti od deset godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Vrhovni sud Srbije je konstatovao da je od dana uplate otkupne cene stana na račun tužene 15. februara 1992. godine, do dana podnošenja zahteva za obeštećenje van spora 14. juna 2005. godine protekao rok od deset godina predviđen odredbom člana 371. navedenog Zakona, da se rešenje Saveznog ministarstva za odbranu broj 1777 - 2 od 22. oktobra 1997. godine ne može smatrati priznanjem duga od strane tužene, u smislu člana 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da se revizijom neosnovano ističe da zastarevanje nije moglo da teče za vreme građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Takođe je istaknuto da bi navedeni rok zastarevanja, računajući od dana potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 21. novembra 1995. godine, istekao i ukoliko podnositeljka ustavne žalbe za vreme trajanja ratnih dejstava nije mogla da podnese tužbu nadležnom sudu u Republici Srbiji.
Rešenjem saveznog ministara za odbranu broj 1777 - 2 od 22. oktobra 1997. godine je, pored ostalog, predviđeno da će se licu koje je izvršilo uplatu sredstava po rešenju SSNO („Službeni vojni list“, br. 1/92 i 6/92), za otkup stana iz vojnostambenog fonda na teritoriji današnje SRJ i traži povraćaj razlike između uplate i ugovorene otkupne cene stana, odnosno povraćaj celog iznosa uplate zbog neizvršenog otkupa stana, vratiti sredstva u ravalorizovanom iznosu, kao i da se licima koja traže povraćaj sredstava uplaćenih za otkup stana za stan koji se nalazi van teritorije današnje SRJ, ne vrši isplata pre usvajanja deobnog bilansa između SRJ i otcepljenih republika bivše SFRJ.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
5. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenog prava na koje podnosilac ustavne žalbe ukazuje, a u odnosu na osporenu presudu od značaja odredbe Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), kojima je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, a da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, te da se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.); da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, a ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.); da se zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug, a da se priznanje duga može učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja (član 387.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveričevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost, kao i da zastarevanje koje počinje teći iznova posle prekida, navršava se kad protekne onoliko vremena koliko je zakonom određeno za zastarevanje koje je prekinuto (član 392. st. 1. i 6).
Zakonom o parničnom postupku ("Služben glasnik RS", broj 125/04) je propisano: da pogrešna primena materijalnog prava postoji kad sud nije primenio odredbu materijalnog prava koju je trebalo da primeni ili kad takvu odredbu nije pravilno primenio (član 363.); da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da se revizija može izjaviti, pored ostalog, i zbog pogrešne primene materijalnog prava, a da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 398. stav 1. tačka 3) i stav 2.); da ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu, s tim da ako revizijski sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem će usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (član 407.).
6. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na pravično suđenje na koju je ukazano u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini žali na primenu materijalnog prava od strane redovnih sudova.
Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom postupku konstatovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Samim tim ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, ocena pravilnosti primenjenog materijalnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava povređeno pravo na pravično suđenje.
U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije podnositeljki ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer je zbog proizvoljne, odnosno pogrešne primene materijalnog prava došlo do očigledne arbitrernosti i nepravičnosti u postupanju revizijskog suda. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je pravni osnov tužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe u sporu koji se vodio protiv tužene, pred redovnim sudovima, bilo sticanje bez osnova (neosnovano obogaćenje). Prema članu 371. Zakona o obligacionim odnosima, rok zastarelosti potraživanja nastalog u sticanju bez osnova je deset godina. Ova odredba je stupila na snagu 26. juna 1993. godine, a do tada je rok zastarelosti bio određen ranijim članom 371. istog zakona po kome je rok zastarelosti iznosio pet godina. Članom 58. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SRJ", broj 31/93) je predviđeno da se duži rok zastarelosti primenjuje na odnose koji su nastali pre stupanja na snagu ovog zakona samo ukoliko petogodišnji rok zastarelosti nije istekao do njegovog stupanja na snagu. U konkretnom slučaju pravo podnositeljke ustavne žalbe da zahteva ispunjenje obaveze je nastalo 15. februara 1992. godine, kada je podnositeljka u cilju otkupa stana iz stambenog fonda bivše JNA na žiro račun tužene u Narodnoj banci Jugoslavije uplatila otkupnu cenu stana, pri čemu nije došlo do zaključenja ugovora o otkupu stana sa tuženom, pa se u ovom slučaju imao primenjivati rok zastarelosti od deset godina, jer navedeni petogodišnji rok, koji je počeo teći danom uplate otkupne cene stana, nije istekao pre stupanja na snagu pomenutog zakona. Odredbom člana 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da se priznanje duga može izvršiti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja. Ustavni sud smatra da je navedeno nabrajanje načina posrednog priznanja duga samo egzemplarno, odnosno da se i neko drugo ponašanje dužnika može smatrati posrednim načinom priznanja duga ukoliko se bez sumnje može zaključiti da dužnik tim ponašanjem jasno manifestuje svoju volju da prizna dug. Dakle, za priznanje duga je dovoljno svako ponašanje dužnika, koje predstavlja potvrdu dužnikove obeveze prema poveriocu. U tom smislu je ocenjeno da iz sadržine navedenog rešenja saveznog ministra za odbranu proizlazi da se njime jasno manifestuje volja dužnika (tužene) da prizna da uplaćena sredstva za otkup stana iz vojnostambenog fonda koji se nalazi van teritorije SRJ, drži bez pravnog osnova. Takođe, u konkretnom slučaju, nije od značaja činjenica da se navedeno rešenje ne odnosi na tačno određeno lice, niti na tačno utvrđen iznos duga, jer su lica na koja se odnosi odrediva, a njime se priznaje dug u osnovi, čiji je iznos takođe odrediv.
Međutim, Vrhovni sud Srbije u revizijskoj odluci samo jednom rečenicom navodi „da se rešenje saveznog ministarstva za odbranu od 22. oktobra 1997. godine u vezi postupanja sa uplaćenim sredstvima za otkup stana iz vojnog stambenog fonda ne može smatrati priznanjem duga u smislu odredbe člana 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud“. A Okružni sud, kao drugostepeni smatra da se navedeno rešenje saveznog ministarstva za odbranu ne može smatrati priznanjem duga, jer se ono može učiniti izjavom poveriocu i to na jasan i nedvosmislen način, kao i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja duga u smislu odredbe člana 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a ne donošenjem rešenja od strane saveznog ministra za odbranu. Iz navedenog proizlazi da se ni Okružni sud u Beogradu, a ni Vrhovni sud Srbije, kao revizioni sud, nisu jasno i decidno izjasnili o tome da li se priznanje duga može učiniti samo na način koji je opisan u članu 387. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ili i na neki drugi način.
Imajući u vidu navedeno i sledeće činjenično stanje – da je podnositeljka ustavne žalbe, nalazeći se u istoj situaciji kao i svi pripadnici JNA, dana 15. februara 1992. godine na ime otkupa stana broj 1 u ulici Lenjinova 53 u Sarajevu na žiro račun SSNO, Vojnograđevinske direkcije Beograd, a koji se vodio kod NBJ - Vojnog servisa, čiji je pravni sledbenik Yu garant banka, sada Srpska banka A.D. uplatila iznos od 441.450,00 tadašnjih dinara, a po izvršenom obračunu; da nakon toga zbog otpočinjanja oružanih sukoba u BIH nije zaključila ugovor o otkupu stana sa Vojnograđevinskom direkcijom u Beogradu; da je nakon prekida tih sukoba podnositeljka ustavne žalbe zaključila ugovor o otkupu navedenog stana sa Federalnim ministarstvom odbrane Federacije Bosne i Hercegovine za iznos od 8.749,32 DM; da je stavom prvim rešenjem Saveznog ministra za odbranu broj 1777 - 2 od 22. oktobra 1997. godine predviđeno da licu koje je izvršilo uplatu sredstava po rešenju SSNO („Službeni vojni list“, br. 1/92 i 6/92), za otkup stana iz vojnostambenog fonda na teritoriji današnje SRJ i traži povraćaj celog iznosa uplate zbog neizvršenog otkupa stana, treba vratiti sredstva u revalorizovanom iznosu, a u stavu četiri da se licima koja traže povraćaj sredstava uplaćenih za otkup stana za stan koji se nalazi van teritorije današnje SRJ, neće vršiti isplate pre usvajanja deobnog bilansa između SRJ i otcepljenih republika bivše SFRJ, koje se odnosilo na sve pripadnike JNA koji su se nalazili u identičnoj situaciji, Ustavni sud nalazi da se reviziona presuda ne zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava.
7. Saglasno svemu iznetom i odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravao podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog suda Srbije, kako bi Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o izjavljenoj reviziji podnositeljke ustavne žalbe.
8. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić