Odluka Ustavnog suda o pravu naslednika na rehabilitaciono obeštećenje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kojom se osporava pravnosnažna presuda o rehabilitacionom obeštećenju. Sud je utvrdio da tumačenje redovnih sudova, prema kojem naslednici rehabilitovanog lica nemaju pravo na naknadu materijalne štete koju je to lice pretrpelo, nije proizvoljno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić , dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Žarka Ivančevića iz Feketića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Žarka Ivančevića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4861/13 od 24. septembra 2014. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1607/14 od 7. maja 2015 . godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Žarko Ivančević iz Feketića podne o je Ustavnom sudu, 20. oktobra 2014. godine , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4861/13 od 24. septembra 2014. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21. i 32, člana 36. stav 1. i čl. 33. i 59. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe radi isplate određenog novčanog iznosa na ime rehabilitacionog obeštećenja. Povredu prava na je dnaku zaštitu prava podnosilac ustavne žalbe zasniv a na navodima o pogrešnoj primeni odredaba člana 298. stav 2. i člana 300. Zakona o parničnom postupku. Podnosilac je nave o da je odgovor na tužbu koji je tuženi dostavio sudu imao takve nedostatke da se po njemu nije moglo postupati, te da je sud, saglasno navedenim zakonskim odredbama, morao utvrditi da tuženi nije odgovorio na tužbu. Kršenjem navedenih odredaba parničnog postupka u korist tužene, postupajući sudovi su mu onemogućili da ima ravnopravan i jednak procesni položaj sa tuženim, a time i jednaku, pravičnu i zakonitu zaštitu svojih prava. Tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na navodima o pogrešnoj primeni i tumačenju merodavnog prava, i to pre svega odredbe člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji. Podnosilac osporava pravnu ocenu sudova da samo rehabilitovana lica imaju pravo na naknadu materijalne štete, a ne i njihovi naslednici. Podnosi lac je istak ao da je osporena sudska odluka ništava zbog „nemogućeg predmeta“, pošto je njome utvrđeno da pravo na materijalnu štetu ima samo rehabilitovano lice, a koje je preminulo pre 20 godina, te su predložil i da Ustavni sud, na osnovu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdi ništavost osporene presude. S druge strane, podnosilac je navel o da ukoliko bi se navedena zakonska odredba tumačila tako da samo rehabilitovana lica imaju pravo na naknadu materijalne štete, onda bi takva odredba bila ništava od samog donošenja, a obaveza je sudova da na ništavost paze po službenoj dužnosti, te kako sudovi to nisu činili, povređeno im je pravo na pravično su đenje. S tim u vezi, podnosilac je „pozva o“ da Sud, na osnovu odredbe člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdi ništavost odredbe člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji. Povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, podnosilac obrazlaž e i time da su Viši sud u Beogradu i Viši sud u Subotici u više svojih odluk a, kao i Apelacioni sud u Kragujevcu u jednoj svojoj odluci ( presuda Gž. 291/14 od 29. jula 2014. godine), zauzeli drugačiji pravni stav u pogledu prava na naknadu materijalne štete pravnih sledbenika rehabilitovanih lica. Pored toga, podnosilac je osporio i odluku o visini naknade nematerijalne štete. Povredu drugih istaknutih prava i načela podnosioci u ustavnoj žalbi nisu uopšte obrazložili.

Dopunom ustavne žalbe od 8. oktobra 2015. godine podnosilac je ospori o i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1607/14 od 7. maja 2015. godine , zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava. Podnosilac je osporio revizijsku presudu u delu u kome je odlučeno o visini naknade nematerijalne štete, ističući da je takva odluka zasnovana na arbitrernoj i proizvoljnoj primeni materijalnog pr ava. Prema navodima podnosioca, Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja o visine naknade na sramotan način obezvredio njegov duševni bol. Takođe, podnosilac osporava revizijsku presudu i u delu u kome je odlučeno o pravu na naknadu materijalne štete. Povredu prava na pravično suđenje podnosi lac zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni prava od strane Vrhovn og kasacionog suda. Podnosilac je naveo da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi izneo ustavnopravno neprihvatljiv i diskriminacioni stav da pravo na naknadu materijalne štete ima samo rehabilitovano lice koje je bilo u životu u momentu stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, kao i stav da izvan navedenog zakona ni žrtve akta torture ni njihovi naslednici nemaju pravo na naknadu rehabilitacione štete, te da je time Zakon o rehabilitaciji stavljen van okvira jedinstvenog pravnog sistema Republike Srbije, a samim tim iznad člana 35. st. 1. i 2. Ustava i člana 14. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižav ajućih kazni ili postupaka UN. Prema navodima podnosioca, arbitrernom i proizvoljnom primenom materijalnog prava Vrhovni kasacioni sud neopravdano diskriminatorski postupa koristeći lično svojstvo rehabilitovanog lica, to jest biološki prestanak življenja svakog živog bića, tačnije smrt kao diskriminatorsku činjenicu, da bi neopravdano (protivustavno i protivzakonito) delio rehabilitovana lica, odnosno žrtve akta torture, na ona koja su u životu u momentu stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji i ona koja su preminula do tog momenta, i tako neopravdanim postupanjem na osnovu ličnog svojstva dao pravo na sudsku zaštitu samo onima koji su u životu u momentu stupanja na snagu navedenog zakona, dok je rehabilitovanim licima koja su preminula uskratio pravo na sudsku zaštitu. S tim u vezi, podnosilac je naveo da Vrhovni kasacioni sud i vreme stupanja na snagu navedenog zakona koristi kao diskriminatorsku činjenicu i u zavisnosti od toga da li su rehabilitovana lica bila živa u tom momentu ili ne, daje im, odnosno uskraćuje pravo na naknadu materijalne štete. Podnosi lac smatra da takav stav revizijskog suda nije ustavnopravno utemeljen i da je suprotan članu 35. Ustava. Povredu prava na pravično suđenje podnosi lac je istakao i zbog propusta revizijskog suda da obrazloži svoju odluku, i to kako u pogledu ocene da samo rehabilitovano lice ima pravo na naknadu materijalne štete, tako i u pogledu stava da se ne može smatrati da je rehabilitovano lice u konkretnom slučaju za života steklo pravo na naknadu materijalne štete i da stoga to pravo ne ulazi u njegovu zaostavštinu i ne može biti predmet nasleđivanja. Revizijski sud, kako je podnosilac nave o, nije dao obrazloženje za „dokaze“ iznete u reviziji da šteta učinjena rehabilitovanom licu nije samo njegova šteta, već je to šteta cele njegove porodice, te da je propustio da obrazloži i zašto nije prihvatio stav izražen u svojoj presudi Rev. 1427/11, a koja je doneta povodom identičnog pravnog pitanja. Podnosilac je ukaza o i na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine, navodeći da je ta odluka doneta u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji kao i u ovom predm etu. Prema navodima podnosioca, Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja morao poći od odredaba člana 35. st. 1. i 2. Ustava, kao i člana 14. Konvencije UN, kojom je propisano i da u slučaju smrti žrtve akta torture imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje, te je morao imati u vidu i odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o krivičnom postupku. Pored navedenog, podnosilac je istakao da im je pravo na pravično suđenje povređeno i iz razloga što je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi zauzeo drugačiji pravni stav od on og iznetog u rešenju Rev. 1558/14 od 2. aprila 2015. godine, iako se radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Povredu drugih istaknutih prava i načela u dopuni ustavne žalbe podnosilac nije uopšte obrazloži o. Predložio je da Ustavni sud donese odluku kojom će poništiti osporenu revizijsku presudu zbog arbitrerne i proizvoljne primene prava i ustavnopravno neprihvatljivog stava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Subotici P. 17/13 od 9. oktobra 2013. godine odbijen je tužbeni zahtev odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi obavezivanja tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – materijalne i nematerijalne štete isplati ukupno iznos od 43.948.222,50 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, i to u pojedinačno određenim iznosima po svim traženim osnovima, i to po osnovu: obavljenog, a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, neisplaćene plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u platama pre i posle štetnog događaja, gubitka penzije, razlike u penzijama i gubitka stana, kao i po osnovu pretrpljenog psihičkog bola i straha).

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavi o žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Iz sadržine žalbe proizlazi da podnosi lac nije istica o da su pobijanom presudom povređene odredbe parničnog postupka koje se odnose na odgovor na tužbu (član 298. stav 2. i član 30 0. Zakona o parničnom postupku). Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4861/13 od 24. septembra 201 4. godine, u stavu prvom izreke, žalba tužioca je delimično usvojena, pa je preinačena prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem za naknadu nematerijalne štete po osnovu psihičkog bola, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu psihičkog bola isplati iznos od 200.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu žalba tužioca odbijena i potvrđena je pobijana prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1607/14 od 7. maja 2015. godine , u stavu prvom izreke, delimično je uvažena revizija tužioca i preinačena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4861/13 od 24. septembra 2014. godine u delu stava 1. izreke, te je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu psihičkog bola, pored iznosa dosuđenog u stavu 1. izreke navedene drugostepene presude, isplati još 300.000,00 dinara sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, a u stavu drugom izreke u preostalom delu tužiočeva revizija je odbijena kao neosnovana. U osporenoj revizijskoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da je, prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku, tužilac rođen 6. avgusta 1948. godine; da je otac tužioca Aleksandar Ivančević rođen 18. februara 1923. godine, a da je umro 15. aprila 1994. godine; da je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Reh. 14/08 od 18. novembra 2008. godine usvojen zahtev za rehabilitaciju tužiočevog oca, pa je utvrđeno da je rešenje Komisije za prekršaje Narodnog odbora Drugog reona Grada Beograda, broj 285/51, od 26. februara 1951. godine, ništavo od trenutka donošenja i da su ništave s ve pravne posledice tog rešenja, te da se otac tužioca smatra neosuđivanim; da je navedenim rešenjem otac tužioca osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i tri meseca, a koju je izdržao na Golom otoku; da se otac tužioca sa izdržavanje kazne zatvora vratio slab i neuhranjen, sa zdravstvenim problemima, budio se noću, urlao, imao je napade nervoze, zbog čega su tužilac i njegova porodica trpeli ; da je, imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je našao da je tužiočev tužbeni zahtev delimično osnovan, odnosno da postoji pravni osnov tužiočevog potraživanja u delu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog psihičkog bola, dok je u preostalom delu tužiočevo potraživanje neosnovano; da je pitanje rehabilitacionog obeštećenja, i to kako u pogledu kruga lica koja na to imaju pravo, tako i u pogledu vidova obeštećenja, uređeno Zakonom o rehabilitaciji; da zbog toga nije osnovano insistiranje revizije na primeni drugih propisa kao osnova za rehabilitaciono obeštećenje; da uput na primenu Zakona o obligacionim odnosima iz člana 26. stav 4. Zakona o rehabilitaciji, treba shvatiti kao odnos specijalnog i opšteg propisa, pri čemu se opšti propis primenjuje samo na pitanje određivanja visine naknade štete; da pravni sledbenici rehabilitovanog lica po Zakonu o rehabilitaciji polažu pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za tu imovinu po članu 21. stav 3. u vezi člana 25. navedenog zakona, zatim pravo na naknadu nematerijalne štete pod uslovom iz člana 7. tačka 5) navedenog zakona i imaju pravo na naknadu štete zbog smrti rehabilitovanog lica pod uslovima iz člana 26. stav 4. navedenog zakona, ali pod posebnim uslovom da je smrt nastupila u vreme povrede prava roditelja; da je, u konkretnom slučaju, povreda prava prema tužiočevom ocu trajala u periodu kada se on nalazio na izdržavanju kazne zatvora na Golom otoku; da s obzirom na to da je tužilac bio rođen u vreme lišenja slobode njegovog oca, to postoji pravni osnov za rehabilitaciono obeštećenje jedino kada se radi o naknadi nematerijalne štete zbog psihičke patnje tužioca zbog odrastanja bez roditeljskog staranja, a kako je to pravilno našao drugostepeni sud; da, pri tome, nije sporno da je da je tužilac zbog toga što je njegov otac bio lišen slobode trpeo i druge vidove štete, ali se radi o zakonom nepriznatim vidovima štete; da osim pomenutog vida naknade nematerijalne štete ostali vidovi štete koje tužilac potražuje nisu priznati zakonom, pa je samim tim i tužiočevo potraživanje u odnosu na tu štetu neosnovano, što i reviziju u tom delu čini neosnovanom; da osnovano tužilac u reviziji navodi da drugostepeni sud pri određivanju visine naknade štete po osnovu psihičkog bola nije pravilno primenio odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužilac rođen 1948. godine, a da je njegov otac bio lišen slobode dve godine i tri meseca, i to u periodu od novembra 1950. do početka 1953. godine, te da je tokom tog perioda tužilac već mogao da shvati da odrasta bez roditeljskog staranja, kao i gde se otac nalazi, što je kod njega još u tom uzrastu izazivalo duševne patnje; da upravo vodeći računa o značaju povređenog dobra, kao i cilju kome rehabilitaciono obeštećenje služi, ovaj sud nalazi da je ukupan iznos nematerijalne štete koja tužiocu pripada po navedenom osnovu 500.000,00 dinara, pa s obzirom da mu je drugostepeni sud dosudio 200.000,00 dinara, ovaj sud mu dosuđuje još 300.000,00 dinara, kako je navedeno u izreci, te je u tom smislu preinačena drugostepena presuda.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1558/14 od 2. aprila 2015. godine, koje je dostavljeno kao dokaz različitog postupanja revizijskog suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, prihvaćeno je odlučivanje o reviziji tužioca Krsta Grubačića izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1961/14 od 11. juna 2014. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, i ukinute su presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 20/13 od 11. marta 2014. godine, u stavu trećem izreke, i navedena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, u delu kojim je potvrđen ovaj deo prvostepene presude i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Iz obrazloženja rešenja proizlazi da je tužilac rehabilitovano lice i da je on u predmetnom parničnom postupku potraživao naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog povrede prava i sloboda. Razmatrajući nižestepene odluke u delu kojim je odlučeno o nematerijalnoj šteti, revizijski sud je, pozivajući se na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine i stav izražen u njoj (da žrtva akta torture ima pravo na naknadu nematerijalne štete i zbog pretrpljenih fizičkih bolova i straha), ocenio da se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa u celosti neosnovan. Kada je reč o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete nastale zbog povreda prava i sloboda, revizijski sud je ocenio da se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužilac ne može ostvariti naknadu materijalne štete u traženim vidovima (na ime neplaćenog rada, neplaćenog prekovremenog rada, plata za vreme nezaposlenosti, razlike u visini plata, gubitka penzije, razlike u penzijama i gubitka stana) u sudskom postupku, budući da se radi o imovinskopravnom zahtevu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku, za koji je nadležan sud opšte nadležnosti. Iz navedenih razloga, revizijski sud je ukinuo nižestepene presude u delu u kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa i u delu kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 18.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 22. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) je ratifikovana Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka usvojena 10. decembra 1984. godine u Njujorku (u daljem tekstu: Konvencija UN). Konvencijom UN je predviđeno: da svaka država članica, u svom pravnom sistemu, garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, uključujući sredstva potrebna za njegovu što potpuniju rehabilitaciju, a da u slučaju smrti žrtve akta torture, imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje (član 14. stav 1.); da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom (član 14. stav 2.).

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) i Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11), a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Ocenjujući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosi lac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da su postupajući sudovi prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenili materijalno pravo, da odluka revizijskog suda nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje i da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravnu sig urnost. Pored toga, podnosilac je istakao da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno i arbitrerno primenio pravo i prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Prilikom razmatranja navoda ustavne žalbe o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 22. stav 1. Ustava kojom se garantuje pravo svakog čije je Ustavom zajemčeno pravo povređeno da zahteva uklanjanje posledica koje su povredom nastale i odredbe člana 35. stav 1. Ustava kojom je zajemčeno pravo na rehabilitaciju i naknadu štete svakom ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, a na temelju kojih je zakonodavac posebnim zakonom uredio pitanje prava na rehabilitaciju. Zakonom o rehabilitaciji iz 2006. godine prvi put je (delimično) uređeno pitanje rehabilitacije lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, dok su važećim Zakonom o rehabilitaciji iz 2011. godine prvi put uređene i pravne posledice rehabilitacije. Prema važećem Zakonu o rehabilitaciji, pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena ovim zakonom su mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji kojima su ta lica bila lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga, i obuhvataju, pored ostalog, i pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). Odredbama člana 20. Zakona o rehabilitaciji propisana su prava koja pripadaju rehabilitovanim licima, a odredbama člana 21. tog zakona propisana su prava koja imaju druga lica. Pravo na rehabilitaciono obeštećenje bliže je uređeno odredbama člana 26. Zakona o rehabilitaciji. Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da se rehabilitovanim licima daje više različitih prava, među kojima i pravo na rehabilitaciono obeštećenje, uključujući i pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Kada je reč o drugim licima i njihovim pravima, oni su svrstani u tri grupe, i u zavisnosti od toga kojoj grupi pripadaju zavisi i obim njihovih prava. Tako lica iz člana 7. tačka 5) navedenog zakona (deca rehabilitovanih lica koja su rođena za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja) imaju, pored prava iz zdravstvenog osiguranja, i pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, dok bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života. Konačno, naslednici rehabilitovanog lica imaju pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. navedenog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je pravna ocena postupajućih sudova - da podnosilac, kao naslednik rehabilitovanog lica, koje je umrlo pre stupanja na snagu važećeg Zakona o rehabilitaciji, nema pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica. Stoga su neosnovani navodi podnosilaca da Zakonom o rehabilitaciji nije propisano da druga lica (naslednici) nemaju pravo na naknadu materijalne štete koja bi mogla pripadati rehabilitovanom licu.

Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnosioca kojima ukazuj e da je pravni zaključak postupajućih sudova da druga lica nemaju pravo na naknadu materijalne štete po osnovu rehabilitacije, suprotan odredbama člana 35. Ustava i člana 14. Konvencije UN. Naime, odredbom člana 35. stav 1. Ustava pravo na rehabilitaciju i naknadu štete utvrđeno je licima koja bez osnova ili nezakonito budu lišena slobode, pritvorena ili osuđena za kažnjivo delo, a ne i njihovim naslednicima. Druga lica, u skladu sa odredbom člana 35. st. 2. i 3. Ustava, imaju pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnih organa, i to pod uslovima određenim zakonom. Pri tome, Ustavni sud napominje da Ustavom nije predviđeno pravo na rehabilitaciju lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode i drugih prava na osnovu sudske ili administrativne odluke ili bez tih odluka u ranijem pravnom režimu, ali da je zakonodavac u cilju zaštite i ostvarivanja osnovnih ustavnih načela i ljudskih i manjinskih prava i sloboda doneo Zakon o rehabilitaciji kojim je uredio to pitanje. Zakonodavac je, polazeći od odredbe člana 35. stav 1. Ustava, propisao veći broj različitih prava rehabilitovanim licima, a u cilju da tim licima kao neposredno oštećenima omogući ostvarivanje ustavnog prava na rehabilitaciju i naknadu zbog lišenja slobode. Stoga, Ustavni sud nalazi da primena relevantnih odredaba Zakona o rehabilitaciji o pravu drugih lica na rehabilitaciono obeštećenje ne može dovesti u pitanje ostvarivanje prava iz člana 35. stav 1. Ustava. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se odgovornost države za naknadu štete, kao vid rehabilitacionog obeštećenja, utvrđuje na osnovu odluke suda o rehabilitaciji određenog lica, a ne na osnovu nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa. Što se tiče odredbe člana 14. stav 1. Konvencije UN, Ustavni sud konstatuje da se njome garantuje žrtvi nekog akta torture pravo na naknadu i pravedno i odgovarajuće obeštećenje, kao i to da u slučaju smrti žrtve akta torture imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje. Iz navedene odredbe proizlazi da titulari prava na obeštećenje u slučaju torture mogu biti i druga lica, ali samo u slučaju kada je smrt žrtve neposredno nastupila kao posledica akta torture, što ovde nije slučaj. Ustavni sud nalazi da je smisao navedene odredbe da se žrtvi akta torture ili drugim licima u slučaju smrti žrtve, obezbedi pravedno i odgovarajuće obeštećenje zbog povrede fizičkog i psihičkog integriteta nastale kao posledica akta torture, a koje se, pre svega, ogleda u naknadi nematerijalne štete. U tom kontekstu je odredbom člana 14. stav 2. Konvencije UN i propisano da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom. Osim toga, Ustavni sud ukazuje da ni iz navoda ustavne žalbe, niti iz sadržine osporenih presuda ne proizlazi da je podnosilac naknadu materijalne štete u predm etnom parničnom postupku tražio zbog povred e psihičkog i fizičkog integriteta rehabilitovanog lica nastalih kao posledica akta torture.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je neosnovano pozivanje podnosioca na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine. Naime, u navedenoj odluci je Ustavni sud zauzeo stav da podnosilac kao rehabilitovano lice, polazeći od odredaba člana 35. Ustava i odredaba člana 14. Konvencije UN, kao i razloga pravičnosti, ima pravo ne samo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, kako je to propisano članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, već i na naknadu svih vidova nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja za vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne zatvora. Iz navedenog sledi da je u tom predmetu razmatrano pitanje prava rehabilitovanog lica na naknadu različitih vidova nematerijalne štete nastale kao posledica akta torture. Kako se, u konkretnom slučaju, ne radi ni o zahtevu za naknadu štete rehabilitovanog lica, ni o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, niti o naknadi štete prouzrokovane aktom torture, to postupajući sudovi prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete nisu postupili suprotno navedenoj Odluci Usta vnog suda, kako neosnovano tvrde podnosi oci.

Navodi podnosioca kojima ukazuj e da je pravni stav Vrhovnog kasacionog suda da pravo na naknadu materijalne štete imaju samo rehabilitovana lica diskriminatorski, po oceni Ustavnog suda, nisu ustavn opravno utemeljeni. Podnosilac je istak ao da su rehabilitovana lica diskriminisana po osnovu činjenice da li su u momentu stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji bila u životu ili su preminula do tog momenta, te je sud, neopravdanim različitim postupanjem po osnovu navedenog „ličnog svojstva“, dao pravo na sudsku zaštitu samo onim licima koja su bil a u životu u momentu stupanja na snagu Zakona. Ustavni sud najpre konstatuje da fizička lica imaju pravni subjektivitet do momenta smrti, kada taj subjektivitet prestaje, te da samo do tog momenta mogu biti nosioci prava i obaveza. Prema tome, Zakon o rehabilitaciji ne pravi razliku, niti je može praviti, između rehabilitovanih lica po osnovu navedenog „ličnog svojstva“, kako to tvrdi podnosi lac, i to iz razloga što rehabilitovana lica koja su preminula pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji ne mogu biti nosioci prava i obaveza, već to mogu biti samo njihovi naslednici. U skladu sa tim, Zakonom o rehabilitaciji posebno su propisana prava koja imaju rehabilitovana lica i prava koja imaju druga lica (naslednici rehabilitovanog lica). Prema tome, navedeni zakon pravi razliku između rehabilitovanih lica i drugih lica u pogledu prava koja im pripadaju po osnovu rehabilitacije, ali to nisu lica koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji, niti su podnosioci istakli da su ta druga lica diskriminisana u odnosu na rehabilitovana lica, pa Ustavni sud to pitanje nije posebno ni razmatrao.

Isti pravni stav o pravu drugih lica (naslednika rehabilitovanog lica) na materijalnu štetu, kao vid rehabilitacionog obeštećenja, Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16). .

5.2. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe kojom ukazuje da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US 74/13 - Odluka US, i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnosilac kao nasledni k rehabilitovanog lica nema pravo na naknadu materijalne štete, saglasno Zakonu o rehabilitaciji. Ostali navodi revizije na koje, prema tvrdnjama podnosilaca, Vrhovni kasacioni sud nije odgovorio, po oceni Ustavnog suda, u suštini, nisu mogli biti od uticaja na pravnu ocenu o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, te stoga revizijski sud i nije bio u obavezi da odgovori na sve te navode.

5.3. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre naglašava da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Ustavni sud konstatuje da je podnosi lac kao dokaz različitog postupanja Vr hovnog kasacionog suda dostavio rešenje tog suda Rev. 1558/14 od 2. aprila 2015. godine. Ustavni sud je ocenio da iz sadržine priloženog rešenja ne proizlazi da je ova odluka doneta u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i osporena presuda. Naime, iz navedenog revizijskog rešenja kojim su ukinute nižestepene presude proizlazi da je u predmetnom parničnom postupku rehabilitovano lice lično, u svojstvu tužioca, podnelo zahtev radi obeštećenja za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). U tom rešenju revizijski sud je ocenio da se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužilac ne može ostvariti naknadu materijalne štete u sudskom postupku, budući da se radi o imovinskopravnom zahtevu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku, za koji je nadležan sud opšte nadležnosti, pa je iz tih razloga ukinuo presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete. Nasuprot tome, u parničnom postupku u kome je doneta osporena revizijska presuda zahtev radi obeštećenja za materijalnu i nematerijalnu štetu nije podnelo rehabilitovano lice, već podnosilac kao nasledni k rehabilitovanog lica , a odluka o neosnovanosti zahteva za naknadu materijalne štete nije doneta zbog toga što se takav zahtev ne može ostvariti u sudskom postupku, već zbog toga što je ocenjeno da podnosilac nema zakonsko pravo na naknadu materijalne štete . Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca o povredi prava na pravnu sigurnost.

Navodi podnosioca kojima ukazuje na to da im je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno pravo na pravnu sigurnost, po oceni Ustavnog suda, takođe su bez osnova. Ovo iz razloga što tom presudom nije konačno odlučeno o predmetnom tužbenom zahtevu. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje da presude koje su podnosioci dostavili kao dokaz različitog postupanja Apelacionog suda nisu od uticaja na odlučivanje o povredi prava na pravnu sigurnost, budući da se radi o većem broju prvostepenih presuda i jednoj drugostepenoj presudi kojom nije pravnosnažno odlučeno o zahtevu za naknadu materijalne štete, te da se takve sudske odluke ne mogu smatrati dokazom o različitom postupanju sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama.

5.4. Kada je reč o navodima podnosi oca kojima osporava revizijsku presudu u delu u kome je odlučeno o visini naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica sa stanovišta arbitrerne i proizvoljne primene materijalnog prava, Ustavni sud je pošao od činjenice da o visini naknade nematerijalne štete z a pretrpljene fizičke bolove, duševne bolove i strah odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo dosuđena naknada koja je beznačajna ili očigledno neproprocionalna značaju povređenog dobra ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da je osporena revizijska presuda , u delu u kome je odlučeno o visini naknade nematerijalne štete , doneta uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, i da dosuđeni novčani iznosi ne predstavljaju izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi su izneti dovoljni razlozi zbog čega dosuđeni iznosi predstavljaju pravičnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica , a koji se ne mogu smatrati ni beznačajnim, niti očigledno neproporcionalnim značaju povređenog dobra. Pored toga, Ustavni sud nalazi da navodi podnosioca o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni prava nisu zasnovani na utem eljenim pravnim argumentima, već na tvrdnjama koje u osnovi izražavaju subjektivno nezadovoljstvo podnosioca visinom dosuđene naknade nematerijalne štete.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosi oca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava. Ovo ne samo iz razloga što podnosilac povredu tog prava zasniva na navodima o pogrešnoj primeni odredab a parničnog postupka, a koje nije istica o ranije tokom parničnog postupka, već i zbog toga što se navedene povrede postupka ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava na jednaku zaštitu prava.

U pogledu navoda podnosioca o povredi načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 33. i 35, člana 36. stav 2. i čl. 58. i 59. Ustava, Ustavni sud konstatuje da s e podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije nave o nijedan relevantan ustavnopravni razlog kojim je obrazloži o takve svoje tvrdnje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosilaca kojima ukazuju na ništavost odredbe člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji i „poziva ju“ da Sud, na osnovu odredbe člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdi ništavost navedene zakonske odredbe, bez uticaja na odlučivanje u konkretnoj pravnoj stvari. Ovo iz razloga što se na osnovu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima ne može utvrditi ništavost zakonske odredbe ni u postupku pred redovnim sudom, niti u postupku pred Ustavnim sudom, a kako to smatraju podnosioci.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić