Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 12 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, uzevši u obzir i njegov doprinos dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Požarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 210/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Požarevcu P. 1361/01), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banka Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Požarevca je 5. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika O . P, advokata iz Požarevca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 210/12, kao i zbog povrede ustavnih načela iz člana 16. stav 2. i člana 18. stav 3. Ustava. Podnosilac je naveo da su mu povređena i prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je veoma detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje i tok predmetnog postupka, navodeći da je 19. septembra 2001. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Požarevcu protiv tuženog Preduzeća „B.“ a.d. iz Požarevca, radi utvrđenja i isplate i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2147/13 od 28. avgusta 2013. godine, dakle posle 12 godina; da su mu postupanjem nadležnih sudova tokom predmetnog postupka povređena označena ustavna prava i načela. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P1. 210/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 19. septembra 2001. godine, podneo Opštinskom sudu u Požarevcu tužbu protiv preduzeća „B.“ a.d. iz Požarevca, pravnog sledbenika DD A. „Š .“ iz Požarevca, radi utvrđenja i isplate. Predmet je dobio broj P. 1361/01. Tužbeni zahtev je preciziran 3. jula 2003. godine.

Pred Opštinskim sudom u Požarevcu bilo je održano pet ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, kao i u normativne akte tuženog, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog postojanja mogućnosti mirnog rešenja spora, a tri jer na strani tuženog niko nije došao. Na ročištu od 17. decembra 2003. godine punomoćnici stranaka su predložili da se ročište odloži na neodređeno vreme zbog podnete krivične prijave protiv odgovornog lica kod tuženog, S . S . i sud je na tom ročištu doneo rešenje kojim se ročište odlaže na neodređeno vreme i naloženo je punomoćnicima stranaka da po proteku tri meseca obaveste sud u kojoj je fazi postupak po podnetoj krivičnoj prijavi Kt. 690/03.

Punomoćnik podnosioca je podneskom od 23. septembra 2004. godine obavestio sud da još uvek traje istraga protiv S. S . i da su svi papiri koje je S . koristio prilikom davanja otkaza podnosiocu čist falsifikat i predložio je da sud ne preduzima nikakve radnje dok se ne okonča istraga i krivični postupak.

Punomoćnik podnosioca je, zatim 25 maja 2005. godine obavestio sud da je još uvek u toku istražni postupak i predložio je da se postupak prekine do okončanja krivičnog postupka Ki. 149/04.

Rešenjem Opštinskog suda u Požarevcu P. 1361/01 od 2. juna 2005. godine prekinut je postupak do okončanja istražnog postupka u predmetu Opštinskog suda u Požarevcu Ki. 149/04.

Tužilac je podneskom od 5. decembra 2007. godine predložio sudu nastavak postupka. Tužbeni zahtev je preciziran 3. maja 2008. godine.

Postupajući sud je zatim prvo ročište zakazao i održao 13. juna 2008. godine na kome je tužilac preinačio tužbu i dalje su održana četiri ročišta na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta, pribavljeni su određeni izveštaji od Fonda PIO, saslušane su parnične stranke, dok je tužilac saslušan u više navrata, i saslušani su svedoci.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Požarevcu

P. 282/08-48 od 10. decembra 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev koji glasi: „Utvrđuje se prema tuženom da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog počev od 1. juna 2001. godine, pa do dana presuđenja. Obavezuje se tuženi da tužiocu isplati naknadu štete u visini neisplaćenih zarada za period počev od 1. juna 2001. godine, pa do dana presuđenja. Obavezuje se tuženi da tužiocu uplati doprinose za PIO za period počev od 1. juna 2001. godine, pa do dana presuđenja“.

Presudom Okružnog suda u Požarevcu Gž1. 81/09 od 31. marta 2009. godine potvrđena je ožalbena delimična presuda Opštinskog suda u Požarevcu P1. 282/08-48 od 10. decembra 2008. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev II. 896/09 od 10. septembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Požarevcu Gž1. 81/09 od 31. marta 2009. godine.

Podnosilac je 5. novembra 2009. godine podneo predlog za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog delimičnom presudom P1. 282/08-48 od 10. decembra 2008. godine.

Po predlogu za ponavljanje postupka održano je tri ročišta i rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu P1. 3/10-48 od 29. marta 2010. godine odbijen je kao neosnovan predlog za ponavljanje postupka okončanog pravnosnažnom delimičnom presudom Opštinskog suda u Požarevcu P. 282/08-48 od 10. decembra 2008. godine.

Rešenjem Višeg suda u Požarevcu Gž1. 51/10 od 15. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Osnovnog suda u Požarevcu P1. 3/10-48 od 29. marta 2010. godine.

Zatim je o preostalom delu tužbenog zahteva postupak nastavljen i pred Osnovnim sudom u Požarevcu održano je pet ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, određeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, i saslušan je sudski veštak.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1. 3/10 od 3. oktobra 2011. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene garantovane zarade za period od 1. juna 1999. do 1. novembra 1999. godine i naknade za faktički obavljen rad u visini garantovane zarade za period od 1. novembra 1999. do 31. decembra 2000. godine, isplati iznos od 65.799,92 dinara; u stavu drugom izreke tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan za veće traženje isplate zagarantovane zarad,e sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dosuđene; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati odgovarajući iznos na ime doprinosa za PIO za period od 1. decembra 1999. do 1. juna 2001. godine; u stavu četvrtom izreke rešeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5366/11 od 28. marta 2012. godine ukinuta je ožalbena presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1. 3/10 od 3. oktobra 2011. godine u stavovima prvom i četvrtom njene izreke i predmet je u tom delu vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 210/12 i održano je četiri ročišta na kojima je izvršen uvid u spise predmeta, saslušani su svedoci i parnične stranke.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1. 210/12 od 2. novembra 2012. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P1. 210/12 od 26. februara 2013. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene garantovane zarade, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom za period od 1. juna 1999. do 1. novembra 1999. godine isplati određene pojedinačne mesečne iznose i zakonsku zateznu kamatu; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene naknade za faktički obavljeni rad u visini garantovane zarade sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom za period počev od 1. novembra 1999. do 31. decembra 2000. godine isplati pojedinačne mesečne iznose i zakonsku zateznu kamatu; u stavu trećem izreke rešeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2147/13 od 28. avgusta 2013. Godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1. 210/12 od 2. novembra 2012. godine, ispravljena rešenjem istoga suda P1. 210/12 od 26. februara 2013. godine i odbijena je kao neosnovana žalba tuženog; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Članom 16. stav 2. Ustava utvrđena su načela Ustava koja se odnose na međunarodne odnose a članom 18. stav 3. Ustava utvrđena su osnovna načela o neposrednoj primeni zajemčenog prava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezu ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 19. septembra 2001. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja. Dakle, predmetni postupak, koji za predmet ima potraživanja iz radnog odnosa, je ukupno trajao skoro 12 godina, što po oceni Ustavnog suda, u znatnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je nakon podnetog predloga podnosioca za nastavak prekinutog postupka, tek nakon sedam meseci zakazao prvo ročište dok je o preostalom delu tužbenog zahteva prvostepeni sud odlučio nakon četiri godine od nastavka prekinutog postupka.

Po oceni Suda, ukupno trajanje predmetnog postupka od skoro 12 godina se ne može opravdati ni određenom složenošću postupka, te navedena dužina postupka, koja po oceni Suda prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku, predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po stavovima ovog Suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora za podnosioca bio od egzistencijalnog i većeg materijalnog značaja. Takođe, po oceni Suda predmetni postupak je bio u određenoj meri složen jer je sud etapno odlučivao o više tužbenih zahteva i bilo je potrebno izvesti veći broj dokaza radi pravilnog utvrđenja većeg broja spornih činjenica i spornih pravnih pitanja.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer su punomoćnici stranaka zahtevali da se ročište odloži na neodređeno vreme, a zatim je punomoćnik podnosioca tražio prekid postupka do okončanja krivičnog postupka, te sud, na zahtev podnosioca nije preduzimao radnje od 17. decembra 2003. do 5. decembra 2007. godine, dakle četiri godine. Dakle, dužini trajanja postupka doprinele su objektivne okolnosti jer je postupak bio u prekidu ukupno četiri godine. Takođe i zahtev podnosioca za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog delimičnom presudom je doprineo produženju trajanja predmetnog postupka za oko godinu dana.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 210/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Požarevcu P1. 1361/01) te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, u koji se ne računa period od četiri godine kada je postupak bio u prekidu, kao i doprinos podnosioca dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. U pogledu navoda podnosioca o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke. Dakle, podnosiocu su tokom trajanja postupka stajala na raspolaganju sva zakonom raspoloživa pravna sredstva koja je i koristio odnosno iskoristio je pravo na preispitivanje zakonitosti nižestepenih odluka.

U vezi navoda o povredi načela iz čl. 16. i 18. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se sadržina navedenih ustavnih načela ne može dovesti u vezu sa navodima ustavne žalbe, ni sadržinom sudskih odluka donetih tokom predmetnog postupka.

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedena prava sadržinski ne razlikuju od člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te je povredu navedenih prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti