Odluka Ustavnog suda o prestanku radnog odnosa nakon oslobađajuće presude

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu radnika MUP-a kome je prestao radni odnos zbog pokretanja krivičnog postupka, iako je kasnije oslobođen. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer sudovi nisu cenili proporcionalnost mere.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. M. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. M. i utvrđuje da je presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 39/12 od 7. juna 2012. godine, Apelacionog suda u Nišu Gž1. 721/11 od 7. septembra 2011. godine i Osnovnog suda u Vranju P1. 3159/10 od 8. decembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 39/12 od 7. juna 2012. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 721/11 od 7. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. M. iz V. je 11. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika S. J, advokata iz V, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je dopunio podnescima od 8. februara i 19. septembra 2013. godine, protiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povreda prava na pravično suđenje, na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana člana 32. stav 1, člana 34. stav 3. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je, između ostalog, navedeno: da je rešenje o prestanku radnog odnosa podnosioca i dalje na snazi, i pored toga što je on pravnosnažno oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret; da je u osporenoj revizijskoj presudi zauzet stav da je za prestanak radnog odnosa radnicima MUP-a relevantno pravnosnažno pokretanje krivičnog postupka, a da je bez uticaja činjenica da je podnosilac pravnosnažno odlobođen optužbe; da je pravnosnažna osuđujuća presuda za krivična dela iz člana 34. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima obavezan osnov za prestanak radnog odnosa službenom licu u MUP-u, dok je pravnosnažno pokretanje krivičnog postupka samo fakultativan osnov, o čemu nadležni organ odlučuje po diskrecionom pravu, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, rukovodeći se zaštitom interesa službe; da su redovni sudovi prednost dali Zakonu o radnim odnosima u državnim organima, bez obzira na to što protiv podnosioca nije vođen bilo kakav postupak pre donošenja pobijanih odluka, te da je Zakon o unutrašnjim poslovima poseban propis u odnosu na Zakon o radnim odnosima u državnim organima; da su postupajući na ovakav način sudovi povredili i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava; da i pored toga što se odredba člana 34. stav 3. Ustava odnosi na okrivljenog u krivičnom postupku, u slučaju podnosioca je samo pokretanje krivičnog postupka uzeto kao razlog za "gubljenje" prava na rad.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vranju P1. 3159/10 od 8. decembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca T. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio poništaj rešenja MUP RS – Uprava za zajedničke poslove broj 118-320/2003 od 30. septembra 2003. godine i rešenja MUP RS – Resor javne bezbednosti broj 7803/2003 od 30. oktobra 2003. godine, kao i da se tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Vranju naloži da tužioca vrati na poslove koje je obavljao pre donošenja osporenih rešenja, uz povratak čina koji je imao. U obrazloženju osporene prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je među strankama nesporno da je tužilac bio radnik Policijske uprave u Vranju, te da mu je rešenjem MUP RS – Uprava za zajedničke poslove broj 118-320/2003 od 30. septembra 2003. godine prestao radni odnos, jer je protiv njega bio pokrenut krivični postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti; da je po prigovoru tužioca doneto rešenje MUP RS – Resor javne bezbednosti br. 7803/2003 od 30. oktobra 2003. godine, kojim je prigovor odbijen i navedeno prvostepeno rešenje potvrđeno; da je Okružni sud u Vranju doneo presudu K. 75/03 od 24. oktobra 2008. godine, kojom je tužilac oslobođen od optužbe da je u periodu od 6. juna do 30. septembra 2003. godine izvršio jedno produženo krivično delo davanje mita iz člana 255. stav 1. KZ RS, te da je ova presuda potvrđena presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. 304/09; da je sud utvrdio da su osporena rešenja zakonita, imajući u vidu da je protiv tužioca, rešenjem Okružnog suda u Vranju Ki. 112/03 od 4. septembra 2003. godine, pokrenut krivični postupak zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo primanje mita; da je odredbom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo propisano da radniku MUP-a može prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava uslove za zasnivanje radnog odnosa iz člana 34. stav 1. tačka 2) istog zakona, između ostalog, da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti; da su bez obzira na ishod postupka, navedeni uslovi bitni kako za zasnivanje radnog odnosa, tako i za sve vreme trajanja radnog odnosa; da iz navedenih razloga sud smatra da su bili ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa, naročito zbog činjenice da je tužilac spadao u kategoriju ovlašćenih službenih lica, koja sprovode zakon u cilju sprečavanja i suzbijanja izvršenja krivičnih dela i primenjuju mere prinude prema građanima, zbog čega se od njih zahteva visok nivo svesti i pridržavanja visokih moralnih standarda.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž1. 721/11 od 7. septembra 2011. godine kojom je žalbu odbio i presudu Osnovnog suda u Vranju P1. 3159/10 od 8. decembra 2010. godine u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude su ponovljeni razlozi koje je za osporenu prvostepenu presudu dao Osnovni sud u Vranju, uz konstataciju da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev2. 39/12 od 7. juna 2012. godine, kojom je odbio reviziju podnosioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 721/11 od 7. septembra 2011. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude se, između ostalog, navodi: da pokretanjem i vođenjem krivičnog postupka za delo koje se goni po službenoj dužnosti protiv radnika tužene, bez obzira na ishod postupka, mogu nastupiti zakonski uslovi za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa, jer je članom 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, Ministarstvu unutrašnjih poslova tužene, kao organu sa specijalnim dužnostima i ovlašćenjima, data mogućnost da u takvoj situaciji može odlučiti da radni odnos radniku MUP-a prestane; da koristeći se datim zakonskim ovlašćenjima, tužena nije povredila zakon kada je donela osporena rešenja i odlučila da tužiocu iz navedenih razloga prestane radni odnos, s obzirom na to da je za primenu ovog osnova prestanka radnog odnosa relevantno pravnosnažno pokretanje krivičnog postupka, te da nije od uticaja na drugačiju odluku to što je tužilac pravnosnažno oslobođen od optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret; da imajući u vidu da tužilac ne ispunjava zakonske uslove za rad u Ministarstvu unutrašnjih poslova, nižestepeni sudovi su pravilno odbili tužbeni zahtev.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (član 34. stav 3.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000 i 8/01), koji je bio na snazi u vreme nastanka spornog materijalnopravnog odnosa, bilo je propisano: da se u radni odnos u Ministarstvo unutrašnjih poslova na radno mesto ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima može primiti lice koje, pored zakonom utvrđenih uslova za prijem na rad u državne organe ispunjava i sledeće posebne uslove - 1) da nije osuđivano za krivična dela protiv ustavom utvrđenog poretka i bezbednosti, protiv oružanih snaga, protiv privrede i imovine, protiv službene dužnosti i krivična dela izvršena i krivična dela izvršena iz koristoljublja i nečasnih pobuda, 2) da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti i da mu pravnosnažnom presudom nije izrečena mera zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, dok takva zabrana traje (član 34. stav 1. tačka 1) i 2)) ; da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova prestaje radni odnos ako je pravnosnažnom presudom osuđen za krivična dela iz člana 34. stav 1. tačka 1) ovog zakona, a može mu prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neki od uslova za prijem na rad u državne organe i uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2) ovog zakona (član 45.).

Ustavni sud Republike Srbije je ne prihvatajući inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba čl. 34. i 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, u Rešenju IU - 346/1995 od 7. marta 1996. godine zauzeo stanovište da se zakonom mogu propisivati posebni uslovi za zasnivanje i prestanak radnog odnosa u Ministarstvu unutrašnjih poslova, te da nema povrede ustavnog načela o jednakim pravima i dužnostima i jednakoj zaštiti pred državnim organima iz čl. 13. i 23. Ustava. Takođe, prema stavu Ustavnog suda Srbije, osporenom odredbom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ostavljena je mogućnost nadležnom organu Ministarstva da ceni o kakvom se krivičnom delu radi zbog kojeg se vodi krivični postupak, i da u skladu sa tom ocenom u konkretnom slučaju donese odluku o prestanku radnog odnosa. Po oceni Suda, osporenom odredbom Zakona propisani su posebni uslovi za prestanak radnog odnosa ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima, jer se radi o specifičnoj službi koja se bavi otkrivanjem počinilaca krivičnih dela, zbog čega je nespojivo sa položajem ovih lica da istovremeno rade u Ministarstvu unutrašnjih poslova i da se protiv njih vodi krivični postupak za određeno krivično delo.

5. Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje suštinski obrazlaže time da mu je radni odnos prestao, iako je oslobođen optužbe da je počinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, te da smatra da je nepravično da ostane bez posla zbog toga što je protiv njega samo pokrenut krivični postupak, Ustavni sud konstatuje da je članom 45. Zakona o unutrašnjim poslovima bila ustanovljena mogućnost, ali ne i obaveza, donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa službenom licu ili radniku na određenim dužnostima u Ministarstvu unutrašnjih poslova u slučaju da se protiv njega vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti.

Dakle, jedini uslov koji mora biti ispunjen u momentu kada se rešenje o prestanku radnog odnosa donosi na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz navedenog člana zakona, jeste da se protiv službenog lica ili radnika na određenim dužnostima vodi krivični postupak za delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Po oceni Ustavnog suda, mogućnost donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa na osnovu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ustanovljena je upravo sa ciljem zaštite delokruga poslova koje obavlja ova specifična i za državu posebno značajna služba. S druge strane, korišćenje ove mogućnosti istovremeno podrazumeva i ograničenje prava pojedinca radi zaštite javnog interesa. Pri tome, ograničenje prava pojedinca mora biti zasnovano na nužnosti postizanja legitimnog cilja, a taj cilj se, u konkretnom slučaju, ogleda u obezbeđivanju da dalje obavljanje poslova radnika Ministarstva protiv kojeg se vodi krivični postupak ne šteti interesima službe.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud u radnom sporu koji se vodi radi poništaja akta donetog po diskrecionoj oceni ovlašćen da ceni zakonitost takvog akta, što u konkretnom slučaju znači da se ovlašćenje parničnog suda sastojalo u tome da utvrdi da li je rešenje o prestanku radnog odnosa podnosiocu moglo biti doneto i da li su za donošenje tog rešenja bili ispunjeni zakonom propisani uslovi tj. da li su u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa postojali zakonom propisani razlozi da podnosiocu radni odnos prestane. To znači da se zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa ceni u svetlu okolnosti koje su postojale u momentu donošenja tog rešenja. Prema stanovištu Ustavnog suda, naknadno nastupela okolnost koja se tiče činjenice da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažnom presudom krivičnog suda oslobođen od optužbe da je počinio krivično delo koje mu je bilo stavljeno na teret, ne može biti od uticaja na zakonitost donetog rešenja o prestanku radnog odnosa, budući da Zakon o unutrašnjim poslovima kao jedini uslov za donošenje takvog rešenja propisuje vođenje krivičnog postupka za delo koje se goni po službenoj dužnosti u momentu donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa.

Međutim, Zakon o unutrašnjim poslovima nije uredio pravno dejstvo oslobađajuće krivične presude, odnosno ne daje odgovor na pitanje šta se dešava u pogledu radnopravnog statusa bivšeg radnika kojem je prestao radni odnos na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, a to lice kasnije bude oslobođeno od optužbe da je počinilo krivično delo. Ovo posebno u situaciji kada ta činjenica nastupi u toku trajanja radnog spora koji se vodi radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, kao što je ovde slučaj.

S tim u vezi, a vodeći računa da je u osporenim presudama zauzeto stanovište da za ishod parničnog postupka nije bitna odluka krivičnog suda, Ustavni sud smatra da je u svetlu iznetih okolnosti konkretnog slučaja, ovo pitanje neophodno razmotriti sa aspekta prava na pravično suđenje, s obzirom na težinu posledice rešenja o prestanku radnog odnosa.

Polazeći od toga da Zakon o unutrašnjim poslovima daje diskreciono ovlašćenje nadležnom organu u pogledu korišćenja mogućnosti donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa u slučaju kada se protiv radnika Ministarstva vodi krivični postupak za delo koje se goni po službenoj dužnosti, te da nijedna odredba ovog zakona ne daje odgovor na pitanje posledica po radnopravni status lica u odnosu na koje kasnije bude doneta oslobađajuća krivična presuda, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju bilo neophodno da redovni sudovi pored ocene zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa podnosiocu, u konkretnom slučaju, razmotre i pitanje da li bi ostavljanjem na snazi tih rešenja bila postignuta pravična ravnoteža između postizanja legitimnog cilja i zaštite javnog interesa s jedne strane, i zaštite prava podnosioca s druge strane (stav o proporcionalnosti i pravičnoj ravnoteži između zahteva koji su od opšteg interesa za zajednicu i uslova za zaštitu osnovnih prava pojedinca izneo je i Evropski sud za ljudska prava u presudi "Strain i ostali protiv Rumunije" od 21. jula 2005. godine). Ovo stoga što su donošenjem oslobađajuće krivične presude prestali razlozi zbog kojih je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos, o kojoj činjenici su parnični sudovi imali saznanje pre donošenja osporenih presuda.

Međutim, redovni sudovi se u ovom slučaju, u osporenim odlukama nisu upustili u ocenu suštine prava koje se ograničava, svrhu ograničenja, postizanja cilja ograničenja, te odnosa postignutog cilja i težine posledice koju proizvodi rešenje o prestanku radnog odnosa doneto na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, što je, po oceni Ustavnog suda, za posledicu imalo da podnosiocu bud e povređen o pravo na pravično suđenje . Identičan stav Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-1757/2009 od 27. septembra 2012. godine.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 39/12 od 7. juna 2012. godine, Apelacionog suda u Nišu Gž1. 721/11 od 7. septembra 2011. godine i Osnovnog suda u Vranju P1. 3159/10 od 8. decembra 2010. godine, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčen o članom 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, u cilju otklanjanja posledica učinjene povrede, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u stavu 2. izreke poništio osporenu revizijsku presudu Rev2. 39/12 od 7. juna 2012. godine i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 721/11 od 7. septembra 2011. godine.

6. Razmatrajući tvrdnje o povredi pravne sigurnosti u kaznenom pravu, Ustavni sud konstatuje da su ovi navodi ratione materiae inkompatibilni sa utvrđenom sadržinom prava iz člana 34. stav 3. Ustava.

Ocenjujući povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu ovog prava, a da pritom nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u dugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o prestanku radnog odnosa nakon oslobađajuće presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti