Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao skoro 12 godina i okončan je obustavom. Sud je utvrdio da je dugotrajnost posledica neefikasnog postupanja izvršnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gerde Sokolov i Cvetana Sokolova, oboje iz Dimitrovgrada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gerde Sokolov i Cvetana Sokolova i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Bačkoj Palanci u predmetu I. 2525/11 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gerda Sokolov i Cvetan Sokolov, oboje iz Dimitrovgrada, podneli su Ustavnom sudu, 22. oktobra 2014. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i načela zabrane diskriminacije nacionalnih manjina iz člana 76. Ustava u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Bačkoj Palanci u predmetu I. 2525/11.

Podnosioci ustavne žalbe ističu da je ovaj izvršni postupak trajao više od 12. godina i da je predmet na kraju okončan donošenjem rešenja o obustavljanju postupka, te da postupajući sudovi u konkretnom slučaju nisu pokazali zainteresovanost da sprovedu prinudno izvršenje. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi im pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređe no ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Bačkoj Palanci I. 2525/11 , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverioci Gerda Sokolov i Cvetan Sokolov, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su u decembru 2002. godine Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Ane Ramić, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Dimitrovgradu P. 121/2001 od 17. decembra 2001. godine, kojom je dužnik obavezan da na ime duga po više osnova isplati poveriocima odgovarajući novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. Predložili su da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika.

Opštinski sud u Bačkoj Palanci je 27. decembra 2002. godine doneo rešenje I. 96/02, kojim je usvojio navedeni predlog izvršnih poverilaca i odredio prinudno izvršenje.

U zapisniku o popisu i proceni od 22. juna 2004. godine je konstatovano da da se izvršni dužnik prema izjavi njenih komšija preselila u Novi Sad.

U zapisniku o popisu i proceni od 24. juna 2005. godine je konstatovano da da izvršni dužnik ne može da isplati dug i da je imala dve operacije zbog čega se često nalazila u Institutu za onkologiju u Novom Sadu.

U zapisniku o popisu i proceni od 12. novembra 2008. godine je konstatovano da sudski izvršitelj nije našao pokretne stvari koje bi mogle biti predmet izvršenja.

Nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. godine i Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine, prinudno izvršenje je 2010. godine nastavljeno pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnim sudom. Predmet je zaveden pod brojem I. 2525/11.

U spisima predmeta prvi pisani trag o preduzetim radnjama u izvršnom postupku predstavlja predlog izvršnih poverilaca od 26. aprila 2011. godine, kojim su oni tražili da se izvršenje sprovede prodajom više nepokretnosti izvršnog dužnika, dostavljajući pri tom prepis posedovnog lista RGZ – Služba za katastar nepokretnosti Bač kao dokaz o njenom pravu svojine na nepokretnostima.

Prvostepeni sud je zaključkom od 25. jula 2011. godine naložio izvršnim poveriocima da dostave dokaz o pravu svojine izvršnog dužnika na označenim nepokretnostima. Postupajući po navedenom zaključku, izvršni poverioci su ponovo dostavili prepis posedovnog lista RGZ – Služba za katastar nepokretnosti Bač.

Osnovni sud u Novom Sadu je 17. januara 2012. godine doneo rešenje I. 2525/11, kojim je odbio kao neosnovan predlog izvršnih poverilaca za promenu sredstva izvršenja, nalazeći da oni nisu dostavili izvod iz zemljišne knjige kao validan dokaz da je izvršni dužnik vlasnik nepokretnosti na kojima je predloženo izvršenje.

Izvršni poverioci su 31. januara 2012. godine podneli prigovor protiv prvostepenog rešenja.

Imajući u vidu da su spisi predmeta nestali, Osnovni sud u Novom Sadu je 17. avgusta 2012. godine doneo rešenje I. 2525/11, kojim je odredio obnavljanje i rekonstrukciju spisa predmeta i naložio strankama da u roku od 15 dana dostave sve isprave koje poseduju radi rekonstrukcije.

Odlučujući o prigovoru izvršnih poverilaca, veće Osnovnog suda u Novom Sadu je rešenjem Ipv I. 1143/12 od 19. oktobra 2012. godine ukinulo prvostepeno rešenje i vratilo prvostepenom sudiji predmet na ponovno postupanje i odlučivanje, ističući da izvršni poverioci ukazuju da zaključkom suda od 25. jula 2011. godine njima nije eksplicitno naloženo da dostave izvod iz zemljišne knjige za sporne nepokretnosti, već “podobnu ispravu na okolnost nekretnina izvršnog dužnika“, pa da drugostepeno veće, i nakon rekonstrukcije spisa ovog predmeta, nije imalo uvid u navedeni zaključak kako bi dalo ocenu da li je prvostepeni sudija dao izvršnim poveriocima jasan nalog u cilju dokazivanja osnovanosti njihovog predloga za promenu sredstva izvršenja.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Novom Sadu je 31. oktobra 2012. godine naložio izvršnim poveriocima da u roku od pet radnih dana dostave originalan list nepokretnosti za parcele na kojima su predložili da se sprovede prinudno izvršenje.

Izvršni poverioci su 8. novembra 2012. godine dostavili prvostepenom sudu dopis RGZ – Služba za katastar nepokretnosti Bač od 15. maja 2012. godine, koji se odnosi na sporne nepokretnosti.

Osnovni sud u Novom Sadu je dopisom od 25. januara 2013. godine tražio od RGZ – Služba za katastar nepokretnosti Bač podatak o tome koje lice se vodi kao vlasnik na spornim nepokretnostima.

RGZ – Služba za katastar nepokretnosti Bač je dopisom od 30. januara 2013. godine obavestio prvostepeni sud da se Marijana Hajek vodi kao vlasnik na označenim parcelama, na osnovu ugovora o kupoprodaji koji je 6. oktobra 2008. godine zaključila sa izvršnim dužnikom kao prodavcem. Osnovni sud u Novom Sadu je zaključkom od 1. aprila 2013. godine odredio popis i procenu pokretnih stvari u kući izvršnog dužnika za 21. jun 2013. godine.

U zapisniku o popisu i proceni od 21. juna 2013. godine je konstatovano da je kuća izvršnog dužnika srušena i da na toj adresi nema pokretnih stvari koje bi mogle biti predmet izvršenja.

Prvostepeni sud je dopisom od 24. juna 2013. godine tražio od Policijske stanice Bač podatak o tome da li izvršni dužnik poseduje putničko ili neko drugo vozilo, dok je dopisom od 26. septembra 2013. godine tražio od Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bačka Palanka da dostavi izveštaj da li je izvršni dužnik zaposlena ili korisnik penzije.

Nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2013. godine, prinudno izvršenje je 2014. godine nastavljeno pred Osnovnim sudom u Bačkoj Palanci, kao stvarno i mesno nadležnim sudom.

Policijska stanica Bač je 8. februara 2014. godine obavestila prvostepeni sud da izvršni dužnik nema registrovano bilo kakvo motorno vozilo na svoje ime.

Osnovni sud u Bačkoj Palanci je 15. aprila 2014. godine izdao izvršnim poveriocima nalog za plaćanje sudske takse na predlog za izvršenje koji su podneli u ovom predmetu.

Izvršni poverioci su podneskom od 29. aprila 2014. godine obavestili prvostepeni sud da su 6. marta 2004. godine platili traženu taksu, dostavljajući i odgovarajući dokaz radi potkrepljivanja te tvrdnje.

Osnovni sud u Bačkoj Palanci je zaključkom od 25. avgusta 2014. godine odredio popis i procenu pokretnih stvari u kući izvršnog dužnika za 12. septembar 2014. godine.

U zapisniku o popisu i proceni od 12. septembra 2014. godine je konstatovano da sudski izvršitelj na adresi izvršnog dužnika nije pronašao pokretne stvari koj e bi mogla biti predmet izvršenja.

Osnovni sud u Bačkoj Palanci je 22. septembra 2014. godine doneo rešenje I. 2525/11, kojim je obustavio ovaj izvršni postupak, ističući da prilikom drugog popisa kod izvršnog dužnika nisu nađene stvari koje mogu biti predmet izvršenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se pri padnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, te da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini i da se smatraju diskriminacijom posebni propisi i privremene mere koje Republika Srbija može uvesti u ekonomskom, socijalnom, kulturnom i političkom životu, radi postizanja pune ravnopravnosti između pripadnika nacionalne manjine i građana koji pripadaju većini, ako su usmerene na uklanjanje izrazito nepovoljnih uslova života koji ih posebno pogađaju (član 76.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/00 i 71/01) koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje podnosilaca ustavne žalbe i koji se u najvećem delu primenjivao na predmetni izvršni postupak, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da se rešenje o izvršenju na pokretnim stvarima dostavlja dužniku prilikom preduzimanja prve izvršne radnje, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 67.) (član 40. stav 4.); da se izvršenje na pokretnim stvarima sprovodi popisom i procenom stvari, prodajom stvari i namirenjem poverioca iz iznosa dobijenog prodajom (član 66. stav 1.); da će službeno lice, pre nego što pristupi popisu, predati dužniku rešenje o izvršenju i pozvati ga da plati iznos za koji je određeno izvršenje, zajedno sa kamatom i troškovima (član 67. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („ Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan ( član 6. stav 1.); da je uz predlog za izvršenje i predlog za sprovođenje izvršenja na nepokretnosti potrebno da izvršni poverilac podnese izvod iz javne knjige, kao dokaz o tome da je nepokretnost upisana kao svojina izvršnog dužnika (član 105. stav 1.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona ( član 358. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj izvršni postupak pokrenut u decembru 2002. godine, podnošenjem predloga za izvršenje podnosilaca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci i da je prinu dno izvršenje pravnosnažno okončano nakon donošenja rešenja Osnovnog suda u Bačkoj Palanci I. 2525/11 od 22. septembra 2014. godine, kojim je obustavljen izvršni postupak, u smislu odredaba člana 91. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka trajanja izvršnog postupka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

U tom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni izvršni postupak trajao nepunih 12 godina, što, samo po sebi, ukazuje na činjenicu da izvršenje nije sprovedeno u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu prirodu izvršnog postupka u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama, Ustavni sud nalazi da, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca kao stranki u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o k ome se raspravlja za podnosioce, enormno dugo trajanje ovog izvršnog postupka ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Činjenice da u spisima predmeta ne postoji pisani trag o preduzetim procesnim radnjama u periodu od decembra 2002. do aprila 2011. godine i da je sudski izvršitelj izašao na lice mesta kako bi pristupio popisu i proceni pokretnih stvari izvršnog dužnika nakon jedne godine i šest meseci od dana donošenja rešenja o prinudnom izvršenju, te da je izvršni sud još jedanput izgubio spise predmeta, zbog čega je doneo formalno rešenje o rekonstrukciji spisa i da je Osnovni sud u Novom Sadu nakon nepunih šest meseci odlučio o predlogu podnosilaca ustavne žalbe za promenu sredstva izvršenja, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju pravu ilustraciju o neefikasnom i nedelotvornom postupanju izvršnih sudova u ovom predmetu, u smislu odredaba člana 4. st av 1. i čl ana 67. st av 1. Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine i čl ana 6. st av 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se obrazložila tvrdnja podnosilaca o povredi načela zabrane diskriminacije nacionalnih manjina iz člana 76. Ustava u predmetnom izvršnom postupku. Formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava kojima se građanima garantuju određena prava ili načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, a bez navođenja konkretnih razloga koji bi ukazali na povredu tih prava i načela , samo po sebi, ne čini ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. O dlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja osporenog postupka, doprinos podnosilaca ustavne žalbe prekomerno dugom trajanju ovog predmeta koje se manifestuje u tome da su oni insistirali na promeni sredstva izvršenja prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika, uprkos činjenici da nisu podneli odgovarajući dokaz kojim bi potvrdili da je izvršni dužnik vlasnik na označenim parcelama, te je uzeo u obzir svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da država ne odgovara za dugove fizičkih lica, odnosno zbog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih presuda od tih lica kao izvršnih dužnika. Stoga je Ustavni sud ovaj zahtev odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić