Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao gotovo 12 godina. Žalba protiv meritorne presude Vrhovnog kasacionog suda je odbačena, kao i zahtev za naknadu materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. K. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. K. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 198/03 (inicijalno P1. 108/2000) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba I. K. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 225/11 od 26. oktobra 2011. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. K. iz Beograda je, 4. februara 2012. godine, preko punomoćnika N. V, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 198/03, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 225/11 od 26. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, iz člana 32. stav 1. i člana 34. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje, tok predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je 23. februara 2000. godine podnosilac podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije – Republičke direkcije za puteve, kao svog poslodavca, kojom je tražio da se ponište kao nezakonita rešenja tužene broj 2/175 od 27. decembra 1999. godine i broj 389 od 8. februara 2000. godine, kojima je podnosilac oglašen odgovornim za težu povredu radne obaveze - „zloupotreba službenog položaja ili prekoračenje ovlašćenja“, te mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa; da je postupak trajao 12 godina, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, posebno imajući u vidu da se radi o parnici iz radnog odnosa koja zahteva hitnost u postupanju; da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 225/11 od 26. oktobra 2011. godine odbijena kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 379/10 od 11. februara 2010. godine; da se povreda prava na pravično suđenje ogleda u činjenici što je Apelacioni sud u Beogradu svojom presudom, a koja je potvrđena osporenom revizijskom presudom, izmenio kvalifikaciju povrede radne obaveze koja je podnosiocu ustavne žalbe stavljena na teret, ocenivši da su osnovani navodi tužioca da nije izvršio povredu radne obaveze koja mu je u disciplinskom postupku stavljena na teret i radi koje je i pokrenuta parnica („zloupotreba službenog položaja i prekoračenje ovlašćenja“), ali da je izvršio povredu radne obaveze „nesavesno izvršavanje radnih obaveza“; da prilikom izmene kvalifikacije povrede radne obaveze u postupku pred drugostepenim i revizijskim sudom, podnosiocu nije pružena prilika da se izjasni o toj novoj povredi radne obaveze; da se povreda prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu ogleda u činjenici što je Apelacioni sud u Beogradu svojom presudom, a koju je potvrdio Vrhovni kasacioni sud, posle deset godina, koliko je parnica trajala u trenutku donošenja drugostepene presude, izmenio kvalifikaciju povrede radne obaveze, koja je podnosiocu ustavne žalbe stavljena na teret.

Podnosilac je naveo da su mu povređena i prava iz člana 6. stav 1. i člana 6. stav 3. tačka c) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu od 170.000,00 dinara, koliko iznose troškovi zastupanja od strane advokata u radnom sporu, dok naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9983/10 (ranije predmet P1. 198/03 Trećeg opštinskog suda u Beogradu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. februara 2000. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije- Republičke direkcije za puteve, radi poništaja odluka tužene broj 2/175 od 27. decembra 1999. godine i broj 389 od 8. februara 2000. godine, kojima je tužilac oglašen odgovornim za težu povredu radne obaveze - zloupotrebu službenog položaja i kojima mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa. Uz tužbu je podneo i zahtev za izdavanje privremene mere. Predmet je dobio broj P1. 108/2000.

Rešenjem P1. 108/2000 od 28. juna 2000. godine određena je privremena mera, pa je naloženo tuženoj da tužioca vrati na rad na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, do pravnosnažnog okončanja postupka.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 108/2000 Pv. 15/2000 od 17. avgusta 2000. godine odbijen je kao neosnovan prigovor tužene izjavljen protiv rešenja o privremenoj meri P1. 108/2000 od 28. juna 2000. godine.

Do zaključenja glavne rasprave, održana su dva ročišta na kojima su saslušane parnične stranke i svedoci, dok dva ročišta nisu održana, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno jer je punomoćnik tužene neposredno na ročištu predao odgovor na tužbu.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 108/2000 od 9. marta 2001. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa su poništena kao nezakonita rešenja tužene broj 2/175 od 27. decembra 1999. godine i broj 389 od 8. februara 2000. godine; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužioca vrati na rad na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 499/03 od 26. marta 2003. godine ukinuta je ožalbena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 108/2000 od 9. marta 2001. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 198/03. Do donošenja sledeće presude, održana su tri ročišta, dok pet ročišta nije bilo održano, i to: četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog izostanka tužioca. Na ročištima su pročitani pismeni dokazi u spisima predmeta, saslušane su parnične stranke i traženi su određeni izveštaji od tužene.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 198/03 od 23. aprila 2008. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa su poništena kao nezakonita rešenja pravnog prethodnika tuženog broj 2/175 od 27. decembra 1999. godine i broj 389 od 8. februara 2000. godine; u stavu drugom izreke, obavezan je tuženi da tužioca vrati na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka preko dosuđenog iznosa od 109.500,00 dinara; u stavu petom izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 379/10 od 11. februara 2010. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je provostepena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 198/03 od 23. aprila 2008. godine u stavovima prvom, drugom i trećem izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se ponište kao nezakonita rešenja pravnog prethodnika tuženog - Republike Srbije – Republičke direkcije za puteve i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad, na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima i da mu naknadi troškove parničnog postupka; u stavu drugom izreke potvrđeno je rešenje sadržano u stavu petom izreke nižestepene presude i žalba tuženog u tom delu odbijena kao neosnovana; stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom na osnovu naknade troškova postupka po žalbi isplati 12.000,00 dinara; u stavu četvrtom izreke odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade troškova postupka po žalbi isplati iznos od 6.000,00 dinara.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 225/11 od 26. oktobra 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 379/10 od 11. februara 2010. godine. U obrazloženju presude, između ostalog, je navedeno: da je tužilac bio u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tuženog na poslovima inkasanta na naplatnoj stanici „Beograd“ u Odseku za naplatu putarine na deonici puta Beograd-Leskovac; da je rešenjem direktora Republičke direkcije za puteve od 27. decembra 1999. godine tužilac oglašen odgovornim što je radeći 12. novembra 1999. godine zloupotrebio službeni položaj, tako što je u zadnji desni džep pantalona sakrio novac od 100 DEM i 250,00 dinara koji mu je pronađen prilikom ličnog pretresa, u cilju sticanja protivpravne imovinske koristi i tako pokušao da ovaj iznos prisvoji, u čemu su ga sprečili radnici kontrole, a čime je izvršio težu povredu radne obaveze iz člana 5. tačka 5. Pravilnika o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti, te mu je zbog toga izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa; da je protiv ovog rešenja tužilac podneo prigovor koji je odbijen; da je prvostepeno rešenje doneto posle više održanih rasprava na kojima je tužilac objasnio posedovanje novca, bliže opisano u nižestepenim presudama; da činjenicu posedovanja novca nije saopštio u proceduri ulaska u naplatnu stanicu, niti je to evidentirano na odgovarajući način; da je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev tužioca za poništaj rešenja tuženog; da je Pravilnikom o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta Republičke direkcije za puteve propisano da su svi radnici Republičke direkcije za puteve u svom radu obavezni da se pridržavaju ovog pravilnika, kao i drugih akata donetih od strane ovlašćenih lica, pa nepridržavanje istih predstavlja povredu radne dužnosti (član 60. stav 4.); da su obaveze poslovođa, inkasanata, brojača, menjača i ostalih radnika koji svoje radne zadatke obavljaju na naplatnim stanicama (koji se odnose na postupanje sa ličnim novcem koji su doneli na naplatnu stanicu) propisane članom 10. Pravilnika; da tužilac nije ispoštovao proceduru propisanu članom 10. Pravilnika, pri čemu je utvrđeno da je ovu radnju izvršio sa umišljajem jer je bio svestan da postupa suprotno propisanoj proceduri i praksi, ali je i pored toga hteo izvršenje te radnje; da je pravilno stanovište drugostepenog suda da je zakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužiocu zbog učinjene povrede radne obaveze; da, pri tome, nije od uticaja što je navedeno delo pogrešno kvalifikovano kao povreda iz člana 5. tačka 5. Pravilnika, jer iz činjenica koje su utvrđene u disciplinskom postupku koji je vođen protiv tužioca nesumnjivo proizlazi da je reč o povredi iz člana 10. Pravilnika.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 34. Ustava garantuje se pravna sigurnost u kaznenom pravu, između ostalog, da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni gl asnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.)

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 23. februara 2000. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi iz radnog spora odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Ustavnog suda odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi, pre svega, prvostepeni sud koji je u ponovnom postupku, nakon poništaja prvostepene presude od strane drugostepenog suda, odlučio tek posle pet godina. Za to vreme su pred prvostepenim sudom održana samo tri ročišta.

Dakle, radni spor koji je po prirodi hitan i koji nije bio posebno činjenično niti pravno složen, ukupno je trajao 11 godina i osam meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je u neznatnoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer nije prisustvovao na jednom ročištu za glavnu raspravu. Međutim, ta činjenica ne može biti od uticaja na odlučivanje po ustavnoj žalbi u ovom slučaju. Ustavni sud pri tome ističe da je predmet spora za podnosioca imao egzistencijalni značaj, s obzirom na to da je odlučivano o zakonitosti rešenja o prestanku njegovog radnog odnosa.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 198/03 (inicijalno P1. 108/2000) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da ne postoji zakonsko utemeljenje da podnosilac u postupku pred Ustavnim sudom potražuje novčani iznos koji predstavlja troškove zastupanja od strane advokata u parničnom postupku. Stoga je navedeni zahtev odbačen u tački 3. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki da se o njemu odlučuje. 7. Ocenjujući navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu revizijsku presudu, a koji su, u suštini, ponovljeni navodi iz izjavljene revizije podnosioca protiv drugostepene presude i svode se na osporavanje izmene kvalifikacije učinjene povrede radne obaveze, Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni odgovarajući ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog prava.

Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge za donetu odluku, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Naime, pogrešna pravna kvalifikacija činjeničnog osnova za pokretanje disciplinskog postupka neće uticati na zakonitost pobijanih odluka ako je u zahtevu za pokretanje disciplinskog postupka dat činjenični opis radnje koji odgovara drugoj povredi radne obaveze, koja za posledicu ima istu disciplinsku meru - u ovom slučaju meru prestanka radnog odnosa.

Ustavni sud je stoga ocenio da razlozima navedenim u ustavnoj žalbi nisu potkrepljene tvrdnje podnosioca da su mu osporenom presudom povređena označena ustavna prava.

Ustavni sud ukazuje da se član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na čiju se povredu podnosilac takođe pozvao, sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, te je istaknutu povredu tog prava već ocenio u odnosu na navedenu ustavnu odredbu.

Stoga je ustavna žalba u delu u kome je izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 225/11 od 26. oktobra 2011. godine, odbačena na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje, te je rešeno kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti