Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 20 godina. Sud je utvrdio da je za dugo trajanje postupka odgovoran prvostepeni sud zbog neefikasnog i neažurnog postupanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7911/2020
25.04.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednih društava „M.“ S.A. i „E.“, oba sa sedištem u A tini, Republika Grčka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 20 24. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba privrednih društava „M.“ S.A. i „E.“ i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 118/10 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredna društva „M.“ S.A. i „E.“, oba sa sedištem u A tini, Republika Grčka, podneli su Ustavnom sudu, 7. avgusta 2020. godine, preko punomoćnika T. L . (podnosilac „ M.“ S.A.) i A. R . (podnosilac „ E.“), advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 118/10, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 552/18 od 27. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnica u sporu radi ispunjenja obaveza po osnovu raskida ugovora o međunarodnoj kooperaciji trajala 20 godina, pri čemu je samo o reviziji odlučivano punih pet godina, što predstavlja očiglednu povredu prava na suđenje u razumnom roku; da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda zasnovana na proizvoljnom zaključku da je tuženi u predmetnom ugovoru imao položaj komisionara, uprkos tome što je jasno označen kao jedan od prodavaca, kome su, saglasno ugovoru, isporučivani i roba i fakture; da je, samim tim, proizvoljan i zaključak po kome prodavci iz ugovora nisu solidarni dužnici, iako je tuženi bio garant ispunjenja obaveza drugog prodavca (R. „T .“ a.d. Zvečan), što kod ugovora u privredi, saglasno članu 413. Zakona o obligacionim odnosima, podrazumeva nastanak solidarne obaveze; da je podnosiocima, kao stranim investitorima, uskraćena jednaka pravna zaštita u odnosu na tuženog, koji je domaća kompanija, jer je Vrhovni kasacioni sud merodavno pravo i predmetni ugovor proizvoljno tumačio, pa sledi da je njegov zadatak bio da štiti interese domaće kompanije; da je Vrhovni kasacioni sud onemogućio podnosioce da ostvare svoje imovinsko pravo koje im je prema R. „T .“ a.d. Zvečan utvrđeno još sudskim poravnanjem od 6. oktobra 1998. godine, zaključenim pred Opštinskim sudom u Kosovskoj Mitrovici.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeni akt. Naknada nematerijalne štete nije tražena.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 118/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe „M.“ S.A. Atina je 10. septembra 1999. godine, u svojstvu tužioca, podneo Privrednom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Kompanije „ G.“ d.p. Beograd, radi ispunjenja obaveza po osnovu raskida ugovora o međunarodnoj kooperaciji od 5. maja 1997. godine i njegovih aneksa. Predmet je zaveden pod brojem P. 2324/99.

Nakon tri održana i jednog (na molbu tuženog) odloženog ročišta za glavnu raspravu, prvostepeni sud je rešenjem od 2. marta 2000. godine usvojio prigovor tuženog o nepostojanju pravnog interesa na strani tužioca, po kom osnovu je tužba odbačena. Rešenjem Višeg privrednog suda Pž. 3398/2000 od 11. oktobra 2000. godine navedena odluka je potvrđena, ali je Vrhovni sud Srbije, postupajući po reviziji tužioca, rešenjem Prev. 143/01 od 13. juna 2001. godine obe nižestepene odluke ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je dobio novi broj 4477/01.

Nakon šest održanih i jednog neodržanog ročišta, rešenjem od 4. marta 2003. godine određen je prekid postupka, zbog otvaranja stečaja nad tuženim. U međuvremenu, tužilac je podneskom od 26. marta 2002. godine povukao tužbu, ali se tuženi sa tim nije saglasio.

Podneskom od 27. decembra 2005. godine punomoćnik tuženog je obavestio sud da je stečaj obustavljen, zbog čega je predložio nastavak postupka. Istog dana, tuženi je podneo protivtužbu radi utvrđenja da u predmetnom ugovoru nije prodavac, niti garant, već da ima svojstvo agenta.

Rešenjem od 31. marta 2006. godine određen je nastavak postupka. Predmet je presigniran i dodeljen mu je broj P. 1744/06. Tužilac je 6. aprila 2006. godine izjavio žalbu protiv rešenja o nastavku postupka, koju je Viši trgovinski sud usvojio rešenjem Pž. 4020/06 od 23. novembra 2006. godine, te je predmet vraćen na ponovno odlučivanje o predlogu za nastavak postupka. Nakon što je tuženi dostavio dokaze za tvrdnju da je stečaj obustavljen, postupak je nastavljen na ročištu održanom 27. septembra 2007. godine.

Podneskom od 7. decembra 2007. godine sudu se obratilo privredno društvo „E.“ sa sedištem u Atini, ovde podnosilac ustavne žalbe, sa zahtevom za sticanje svojstva umešača na strani tužioca, budući da je tužilac, na osnovu presuda grčkih sudova, naplatio od njega sumu iz osiguranja međunarodnih investicija, zbog pretrpljene štete usled neizvršenja predmetnog ugovora, čime je nastupila personalna subrogacija. Po izjašnjenju tuženog, prvostepeni sud je na ročištu održanom 6. marta 2008. godine dozvolio mešanje na strani tužioca.

Nakon 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano (zbog štrajka zaposlenih u sudu), doneta je međupresuda P. 118/10 od 25. novembra 2010. godine, kojom je utvrđena osnovanost potraživanja tužioca. Parničnim strankama je ova odluka otpravljena tek 8. septembra 2011. godine. U okviru dokaznog postupka, saslušano je dvoje potpisnika predmetnog ugovora, dok je treći saslušan zamolnim putem, preko međunarodne pravne pomoći. Predmet je dobio novi broj nakon tzv. reforme sudstva, koja je stupila na snagu 1. januara 2010. godine.

Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 8011/11 od 28. decembra 2011. godine ukinuo međupresudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Nakon održana četiri ročišta za glavnu raspravu, u kom periodu je obavljeno ekonomsko-finansijsko veštačenje, Privredni sud u Beogradu je doneo presudu P. 118/10 od 31. januara 2013. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 31. jula 2013. godine.

Postupajući po žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je najpre vratio predmet prvostepenom sudu, kako bi se odlučilo i o protivtužbi. Dopunskim rešenjem od 3. jula 2014. godine odbačena je protivtužba kao nedozvoljena. Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7384/14 od 7. jula 2015. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda.

Tužilac je 21. avgusta 2015. godine izjavio reviziju. Vrhovni kasacioni sud je najpre predmet vratio prvostepenom sudu, kako bi se odlučilo o prekidu postupka, zbog stečaja koji je 4. novembra 2015. godine otvoren nad tuženim. Postupak je bio u prekidu do 31. maja 2018. godine. Nastavak postupka je predložio tužilac, imajući u vidu da je zaključkom stečajnog sudije od 29. marta 2018. godine upućen da svoje potraživanje ostvaruje u parničnom postupku.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 552/18 od 27. februara 2020. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca. Prethodno je Vrhovni kasacioni sud još jednom predmet vratio prvostepenom sudu, kako bi revizija bila dostavljena i Republičkom javnom tužilaštvu.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakome jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 10. septembra 1999. godine, podnošenjem tužbe Privrednom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 552/18 od 27. februara 2020. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak u odnosu na podnosioca „M.“ S.A. trajao 20,5 godina, a kada je reč o podnosiocu „ E.“, taj period iznosi 12 godina, računajući od momenta kada mu je odlukom suda priznato svojstvo umešača na strani tužioca, što, samo po sebi, može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje postupka od 20,5 godina za jednog i 12 godina za drugog podnosioca, ne može opravdati nijednim od navedenih činilaca, već se jedino može pripisati nedovoljnoj efikasnosti prvostepenog suda. Činjenice da su prvi dokazi na glavnoj raspravi izvedeni deset godina nakon podnošenja tužbe, a prvi put presuđeno posle 11 godina, da je za pismenu izradu prve (među)presude bilo potrebno devet, a za drugu šest meseci, te da je za sve vreme trajanja postupka izveden dokaz saslušanjem trojice svedoka i obavljeno jedno veštačenje, potvrđuju da prvostepeni sud u ovoj parnici nije postupao efikasno i ažurno.

Dva prekida postupka, prvi u trajanju od tri, a drugi, koji je određen tokom odlučivanja o reviziji podnosioca ustavne žalbe, u trajanju od dve godine, oba kao posledica otvaranja stečaja nad tuženim, Ustavni sud smatra objektivnim okolnostima koje su dodatno produžile trajanje postupka, a koje se ne mogu staviti na teret postupajućim sudovima.

Iz svih navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7. Kada je reč o osporenom aktu, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Dodatno, Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud, potvrđujući drugostepenu presudu, pored stanovišta da su tuženi i R. „T .“ a.d. Zvečan, po ugovoru od 5. maja 1997. godine i aneksima, suštinski bili u odnosu komisionar i komitent, prihvatio i ono po kome deo predmetnog potraživanja još uvek nije dospeo (pozajmica u iznosu od 16.500.000 američkih dolara za održanje likvidnosti), jer to proizlazi iz obrazloženja presuda grčkih sudova, a tužilac nije predložio dokaze za suprotno, kao i da krivica za neizvršenje ugovorne obaveze, što je za posledicu imalo raskid ugovora, nije bila na ugovornim stranama, već su razlog tome bila ratna dejstva na području tadašnje SRJ, što zahtev za naknadu štete zbog raskida ugovora čini neosnovanim, a kada je reč o vraćanju datog po osnovu ugovora koji je raskinut, tužilac nije dokazao visinu potraživanja, tj. koliko tačno sa kamatom iznosi obaveza tuženog po tom osnovu. Podnosioci u ustavnoj žalbi nijednim navodom ne osporavaju ova stanovišta sudova, osim onog koje se tiče tumačenja ugovora od 5. maja 1997. godine, tj. da su tuženi i R. „T .“ a.d. Zvečan suštinski bili u odnosu komisionar i komitent. Stoga navodima kojima pobijaju samo jedan od nekoliko razloga za odbijanje tužbenog zahteva, podnosioci ustavne žalbe ne mogu sa uspehom da ističu da im je osporenim aktom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stava 1. Ustava, Ustavni sud nije posebno razmatrao, jer podnosioci ustavne žalbe, osim ukazivanja na to da je procesna neravnopravnost posledica činjenice da su oni inostrane kompanije, a da je tuženi domaće pravno lice, ne iznose nijedan drugi argument zbog čega smatraju da su u odnosu na tuženog stavljeni u bitno nepovoljniji procesni položaj.

U vezi sa pravom na imovinu, Ustavni sud podseća na to da se članom 58. Ustava štiti mirno uživanje imovine od akata javne vlasti kojima bi pravo svojine pojedinca ili drugo imovinsko pravo stečeno na osnovu zakona, bilo oduzeto ili ograničeno. U slučaju zadiranja u imovinu na neki drugi način, radi se o imovinskom sporu privatnog prava, kada su sudovi dužni samo da obezbede forum za odlučivanje, pri čemu neuspeh jedne od strana u sporu ne znači automatski i mešanje u imovinu (videti presudu Momčilović protiv Srbije, broj predstavke 23103/07, od 12. marta 2013. godine, stav 35.).

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je donošenjem osporene presude uskraćeno pravo na imovinu, u vidu potraživanja utvrđenih prema R. „T .“ a.d. Zvečan, sudskim poravnanjem od 6. oktobra 1998. godine zaključenim pred Opštinskim sudom u Kosovskoj Mitrovici. Međutim, u konkretnom slučaju, predmet ustavne žalbe nije propust suda da sprovede izvršnu ispravu – predmetno sudsko poravnanje, što bi se, ratione materiae, moglo okarakterisati kao mešanje u njihovo pravo na mirno uživanje imovine, već neuspeh podnosilaca ustavne žalbe da u parnici ishoduju presudu kojom bi i druga ugovorna strana bila solidarno obavezana na isplatu istih onih potraživanja na koja glasi izvršna isprava .

Polazeći od izloženog i okolnosti konkretnog slučaja, Sud ocenjuje da nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje ni kada je reč o istaknutoj povredi prava na imovinu.

Sledom navedenog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti