Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u disciplinskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu policijskog službenika, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Podnosiocu je onemogućeno pravo na odbranu uz učešće sindikalne organizacije kao stranke u postupku, što je moglo uticati na zaštitu njegovih prava. Presuda Upravnog suda je poništena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković , zamenik predsednika Veća i sudije Milan Stanić , dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. R . iz Vrnjačke Banje , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. R . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7468/12 od 4. jula 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7468/12 od 4. jula 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova - Disciplinska komisija - Veće u Kragujevcu DK broj 116-4/12-47 od 6. aprila 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. R . iz Vrnjačke Banje podneo je Ustavnom sudu, 21. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika Đ. Z, advokata iz Kraljeva, ustavnu žalbu protiv odluke Upravnog suda navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , „prava na suđenje bez odugovlačenja“, posebnih prava okrivljenog i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. st. 4. i 5. i član a 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se najpre navodi: da nisu saslušani svedoci koje je podnosilac predložio ; da stoga nije moglo biti utvrđeno da se podnosilac ponašao suprotno članu 19. Kodeksa policijske etike; da Upravni sud paušalno konstatuje da su podnosilac i P.V. „bliski prijatelji“; da je podnosilac postupao po zahtevu za davanje saglasnosti za obavljanje poslova fizičko-tehničkog obezbeđenja, što su „suštinski“ poslovi iz njegove nadležnosti . Potom se navodi da Upravni sud nije mogao utvrditi da je tuženi organ primenio novi zakon kao povoljniji za podnosioca, budući da zaključak o pokretanju disciplinskog postupka nije upodobljen sa izmenama Zakona o policiji. Podnosilac ističe da je Upravni sud, u oceni navoda tužbe , zanemario činjenicu da prvostepeni organ nije dostavio poziv za usmenu raspravu Nezavisnom policijskom sindikatu Srbije , što je bio dužan da učini u smislu odredaba čl. 41, 70, 71. i 129. Zakona o opštem upravnom postupku, niti je toj sindikalnoj organizaciji dostavio obaveštenje o vremenu i mestu za razgledanje i prepis spisa predmeta. Dalje se navodi da je postupak pred prvostepenim organom vodio disciplinski starešina M.M, koji nije imao potrebne kvalifikacije propisane odredbom člana 161. stav 3. Zakona o policiji , zbog čega je podnosilac bio izložen „sudu nekompetentnog lica“. Povreda prava na suđenje u razumn om roku obrazlaže se time da prvostepeni organ duže od godinu dana nije preduzeo nijednu procesnu radnju, te da je bilo potrebno „pet“ godina da se sprovede postupak u ovako jednostavnoj „krivičnoj“ stvari, u kojoj nije bilo nedostupnih svedoka i potrebe za dugotrajnim veštačenjima.

Predloženo je da Ustavni sud uvaži ustavnu žalbu, ukine osporenu presudu i vrati predmet Upravnom sudu na ponovnu odluku kako bi se ispravile nezakonitosti, čime bi se otklonile povrede označenih ustavnih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava Kraljevo K broj 116-529/10 i celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ministarstvo unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava Kraljevo je 20. maja 2010. godine donela zaključak broj 116-529/10 o pokretanju disciplinskog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe, kao policijskog službenika, raspoređenog na radnom mestu oficir OP, na poslovima javnog reda i mira, obezbeđenja i dežurstva u Policijskoj upravi Kraljevo, u zvanju višeg policijskog inspektora, zbog teške povrede službene dužnosti iz člana 157. tačka 7) tada važećeg Zakona o policiji, koja je ostvarena preduzimanjem bliže opisanih radnji izvršenja.

Na usmenoj raspravi koja je održana 24. januara 2011. godine, u odsustvu uredno pozvanog podnosioca ustavne žalbe, saslušano je sedam svedoka (R.K, D.S, B.P, M.V, J.M, G.M. i N.V.).

Nezavisni policijsk i sindikat Srbije dostavio je 3. februara 2012. godine prvostepenom organu podnesak u kome je navedeno: da podnosilac ustavne žalbe obavlja funkciju predsednika predsedništva te sindikalne organizacije, a da je ujedno i član njenog glavnog odbora; da stoga postoji pravni interes sindikata da učestvuje u upravnom postupku, te, u skladu sa odredbom člana 41. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, prijavljuje svoje učešće u svojstvu „intervenijenta“ i pridružuje se stranci (podnosiocu ustavne žalbe); da će svoje učešće u postupku realizovati putem zakonskog zastupnika ili punomoćnika; da postavlja zahtev da mu se dostave spisi predmeta „sa dokumentacijom prezentovanom u toku trajanja postupka“. Navedeni podnesak je potpisao predsednik te sindikalne organizacije.

Na usmenoj raspravi održanoj 10. februara 2012. godine podnosilac je istakao da postoji „opstrukcija“ u ostvarivanju njegovog prava na odbranu preko sindikalne organizacije, čiji je član, jer nije postupljeno po zahtevu Nezavisnog policijsk og sindikat a Srbije da mu se dostave spisi predmeta i omogući učešće u postupku u svojstvu „intervenijenta“. Tim povodom disciplinski starešina je doneo zaključak da nema pravnih smetnji da se nastavi sa usmenom raspravom. Potom je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe u disciplinskom postupku, pozivajući se na povredu odredbe člana 41. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, predložio da se usmena rasprava odloži, da se na nju pozove sindikalna organizacija i da joj se dostave spisi predmeta. Povodom tog prigovora, disciplinski starešina je doneo zaključak da „nisu utvrđene materijalne povrede daljeg vođenja disciplinskog postupka“. Potom su saslušana četiri svedoka (R.K, M.V, B.P. i D.S.) i pročitane isprave koje se nalaze u spisima predmeta. Predlog podnosioca za izvođenje dokaza saslušanjem osam lica u svojstvu svedoka (G.M, N.V, Z.B, J.M, D.B, B.Ž, J.V. i P.V.) je odbijen . Podnosilac je u završnoj reči negirao postojanje bilo kakve odgovornosti i naveo da je on predmet „specifičnog pritiska od strane rukovodstva Policijske uprave, zbog svojih aktivnosti u zaštiti prava zaposlenih u MUP kroz angažovanje u Nezavisnom policijskom sindikatu“. Punomoćnik podnosioca je u završnoj reči naveo da bi učešće zastupnika pomenutog sindikata bilo „dragoceno“ jer je podnosilac predsednik predsedništva sindikata.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava Kraljevo 01 K broj 116-529/10 od 1. marta 2012. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen odgovornim za tešku povredu službene dužnosti – „ponašanje suprotno Kodeksu policijske etike, koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima“ iz člana 157. tačka 7) tada važećeg Zakona o policiji, zbog toga što je 25. maja 2009. godine, u svojstvu komandira Policijske ispostave Vrnjačka Banja, primio zahtev preduzeća „Salus sekjuriti“ doo iz Vrnjačke Banje za izdavanje saglasnosti za obavljanje poslova fizičko-tehničkog obezbeđenja, a zatim 26. maja 2009. godine tom preduzeću izdao pisanu saglasnost 06 broj 210-1220/09, za čiju izradu , izdavanje i potpis nije bio ovlašćen od strane načelnika Policijske uprave Kraljevo i komandira Policijske stanice Vrnjačka Banja, čime je omogućio da navedeno preduzeće na konkursu javnih nabavki bude izabrano i dobije poslove fizičko-tehničkog obezbeđenja. Izrečena mu je disciplinska mera raspoređivanje na drugo radno mesto na kojem se obavljaju poslovi za koje je kao uslov propisana neposredno niža stručna sprema u trajanju od jedne godine.

Prigovore protiv navedenog prvostepenog rešenja izjavili su podnosilac ustavne žalbe, njegov punomoćnik i Nezavisni policijski sindikat Srbije. U sva tri prigovora je istaknuto da je prvostepeni organ povredio pravo na odbranu podnosiocu ustavne žalbe jer poziv za usmenu raspravu nije dostavljen sindikalnoj organizaciji, koja je uredno prijavila svoje učešće u postupku podneskom od 3. februara 2012. godine u svojstvu „intervenijenta“ na strani podnosioca kao stranke u postupku. Podnosilac je u svom prigovoru naveo i to: da je disciplinski starešina povredio član 125. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku jer nije dozvolio saslušanje predloženih svedoka N.V, Z.B, J.M, D.B, J.V. i P.V, kao i načelnika Policijske uprave B.Ž, koji su posedovali informacije bitne za rešavanje predmetne upravne stvari; da je disciplinski starešina na usmenoj raspravi utvrđivao činjenice izvan okvira sopstvenog zaključka o pokretanju disciplinskog postupka; da mu na osnovu zakona i podzakonskih akata nije bi lo potrebno ovlašćenje za vršenje traženih bezbednosnih provera od strane komandira Policijske stanice; da stoga ne postoji bilo kakva njegova odgovornost.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova - Disciplinska komisija - Veće u Kragujevcu DK broj 116-4/12-47 od 6. aprila 2012. godine odbijen je kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe podnet protiv navedenog prvostepenog rešenja. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da su protiv prvostepenog rešenja podneta pomenuta tri prigovora. Ocenjujući navode iz tih prigovora da je disciplinski starešina vodio i okončao postupak bez učešća Nezavisnog policijskog sindikata Srbije, suprotno članu 41. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, drugostepeni organ je naveo da je podnesak tog sindikata od 3. februara 2012. godine bio neodređen iz razloga što je u drugom pasusu tačke 3. akta naglašeno da će sindikalna organizacija svoje učešće u postupku realizovati putem zakonskog zastupnika ili punomoćnika, a podnosilac disciplinskom starešini nije dostavio ovlašćenje za zastupanje koje je dao sindikalnoj organizaciji. S tim u vezi je navedeno i da je nesporno da sindikalna organizacija, u skladu pomenutom zakonskom odredbom, može biti stranka u upravnom postupku, ali da ona to svoje pravo nije iskoristila jer se nije pojavila na usmenoj raspravi.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7468/12 od 4. jula 2014. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je ocenio da su u pobijanom rešenju jasno navedene sve činjenice koje su u toku postupka utvrđene, kao i relevantni propisi i razlozi kojima se tuženi organ rukovodio prilikom donošenja rešenja. Ocenjujući navode tužbe koji se odnose na učešće sindikalne organizacije u postupku, „kao predstavnika i zastupnika interesa“ podnosioca ustavne žalbe, isti sud je prihvatio ocenu drugostepenog organa da podnosilac, ni sindikat nisu disciplinskom starešini dostavili ovlašćenje ili punomoćje iz koga bi proizlazilo da će sindikat zastupati podnosi oca. Upravni sud je naveo da je podnosiocu omogućen uvid i prepis spisa predmeta radi pripremanja odbrane, te da je njihov prepis mogao da dostavi sindikalnoj organizaciji, imajući u vidu „nagovešteni vid zastupanja“ od strane te organizacije . S tim u vezi je dodao da je sindikat, kao nedržavna organizacija sa očiglednim pravnim interesom za učešće u postupku, imao pravo da razgleda i prepisuje spise preko svojih predstavnika ili zastupnika, što nije učinio, već je u podnesku od 3. februara 2012. godine „samo“ postavio zahtev da mu se dostave spisi predmeta sa dokumentacijom, što nije predviđeno odredbom člana 70. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 63/09), u tekstu koji je bio na snazi do 7. decembra 2011. godine, bilo je propisano: da je teška povreda službene dužnosti ponašanje koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima (član 157. tačka 7)); da se za teške povrede službene dužnosti može izreći disciplinska mera raspoređivanje na drugo radno mesto u trajanju od šest meseci do dve godine (član 159. stav 1. tačka 3)).

Nakon što je 8. decembra 2011. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o policiji ( „Službeni glasnik RS“, broj 92/11), koje su integrisane u tekst zakona, bilo je propisano: da je teška povreda službene dužnosti ponašanje suprotno Kodeksu policijske etike, koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima (član 157. tačka 7)); da se za teške povrede službene dužnosti može se izreći disciplinska mera raspoređivanje na drugo radno mesto na kojem se obavljaju poslovi za koje je kao uslov propisana neposredno niža stručna sprema u trajanju od šest meseci do jedne godine (član 159. tačka 2)). Navedene odredbe Zakona su prestale da važe 5. februara 2016. godine kada je stupio na snagu Zakon o policiji ( „Službeni glasnik RS“, broj 6/16).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja (član 9. stav 1.); da je stranka lice po čijem je zahtevu pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku (član 39.); da stranka može biti i sindikalna organizacija ako se postupak odnosi na neko pravo ili pravni interes člana te organizacije (član 41.); da pravno lice vrši radnje u postupku preko svog zakonskog zastupnika, odnosno ovlašćenog predstavnika koji se određuje na osnovu opšteg akta tog pravnog lica, ako nije određen aktom nadležnog državnog organa (član 43. stav 3.); da stranka, odnosno njen zakonski zastupnik može odrediti punomoćnika koji će zastupati stranku u postupku, osim u radnjama u kojima je potrebno da sama stranka daje izjave (član 47. stav 1.); da punomoćnik može biti svako lice koje je potpuno poslovno sposobno, osim lica koja se bave nadripisarstvom (član 48. stav 1.); …da se u pozivu mora navesti da je pozvano lice dužno da dođe lično ili može poslati punomoćnika koji će ga zastupati… (član 61. stav 1.); da stranke imaju pravo da razgledaju spise predmeta i da o svom trošku prepišu, odnosno fotokopiraju potrebne spise, da se razgledanje i prepisivanje, odnosno fotokopiranje spisa vrši pod nadzorom određenog službenog lica (član 70. stav 1.); da pravo da razgleda spise i da o svom trošku prepiše, odnosno fotokopira pojedine spise ima i svako treće lice koje za to učini verovatnim svoj pravni interes (stav 2.); da ako se u toku postupka pojavi lice koje do tada nije učestvovalo u postupku kao stranka, pa zahteva da učestvuje u postupku kao stranka, službeno lice koje vodi postupak će ispitati njegovo pravo da bude stranka i o tome će doneti zaključak, da je protiv zaključka kojim se ne priznaje to pravo dopuštena posebna žalba (član 129.); da stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, radi ostvarenja cilja postupka, da daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (član 133. stav 1.); da kad je za razmatranje upravne stvari na usmenoj raspravi potrebno upoznati se sa planovima, spisima ili drugim predmetima, te predmete treba staviti na uvid pozvanim licima istovremeno sa određivanjem usmene rasprave, a u pozivu za usmenu raspravu naznačiti vreme i mesto kad i gde se oni mogu razgledati (član 143.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je: da se sindikatom, u smislu ovog zakona, smatra samostalna, demokratska i nezavisna organizacija zaposlenih u koju se oni dobrovoljno udružuju radi zastupanja, predstavljanja, unapređenja i zaštite svojih profesionalnih, radnih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih pojedinačnih i kolektivnih interesa (član 6.); da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (član 195. stav 1.).

5. Imajući u vidu da u upravnom postupku u kome je odlučeno o disciplinskoj odgovornosti podnosioca ustavne žalbe nije bila dozvoljena žalba, već prigovor, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao pitanje dopuštenosti ustavne žalbe u takvoj situaciji sa stanovišta iscrpljenosti pravnih sredstava. S tim u vezi, ukazuje na to da je u svojoj Odluci Už-3314/2011 od 22. januara 2014. godine zauzeo stav da je u disciplinskom postupku, u kome o prigovoru zaposlenog u Ministarstvu unutrašnjih poslova protiv odluk e disciplinskog starešine odlučuje disciplinska komisij a, obezbeđena dvostepenost odlučivanja. Stoga, osporena presuda Upravnog suda predstavlja odluku donetu po poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu, te je ustavna žalba u smislu iscrpljenosti pravnih sredstava dopuštena.

6. U oceni navoda i razloga ustavne žalbe, Ustavni sud je uzeo u obzir tvrdnju podnosioca da Nezavisnom policijskom sindikatu Srbije nije bila data mogućnost da kao stranka učestvuje na usmenoj raspravi. Imajući u vidu da je eventualna stranačka sposobnost koju je navedena sindikalna organizacija mogla steći u upravnom postupku bila uslovljena svojstvom stranke podnosioca ustavne žalbe , te da ostvarivanje cilja posebnog ispitnog postupka zahteva da se stranci omogući da pruža potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese, Ustavni sud je smatrao da se radi o ustavnopravnom razlogu koji je potrebno prethodno ispitati prilikom ocene o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Pre upuštanja u ocenu o eventualnoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje na to da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da kao instancioni sud preispituje zaključke i ocene nadležnih upravnih organa i sudova u pogledu tumačenja i primene odredaba merodavnog prava u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena sudska odluka. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su upravni postupak i upravni spor u celini bili pravični na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je konstatovao da je navedena sindikalna organizacija u podnesku od 3. februara 201 2. godine, pozivajući se na odredbu člana 41. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, postavila zahtev da učestvuje u svojstvu stranke u disciplinskom postupku koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe, kao člana i rukovodioca te organizacije. Disciplinski starešina kao službeno lice ovlašćeno da vodi prvostepeni postupak nije, do usmene rasprave održane 10. februara 2012. godine, ispitao pravo sindikalne organizacije da bude stranka u postupku i o tome doneo zaključak. Razlozi na kojima je podnosilac zasnivao tvrdnju o povredi prava na odbranu zbog toga što sindikalna organizacija nije učestvovala na usmenoj raspravi isticani su tri puta tokom postupka koji je prethodio ustavnoj žalbi: na pomenutoj usmenoj raspravi, u prigovorima protiv prvostepenog rešenja i u tužbi kojom je pokrenut upravni spor. Međutim, disciplinski starešina je te razloge ocenio kao nedovoljne za odlaganje rasprave, drugostepeni organ kao neosnovane jer sindikalna organizacija nije bila punomoćnik podnosioca, niti je iskoristila svoje pravo da kao stranka učestvuje na usmenoj raspravi, dok je Upravni sud našao da podnosilac ni sindikalna organizacija nisu dostavili prvostepenom organu ovlašćenje ili punomoćje za zastupanje podnosioca u disciplinskom postupku.

Ispitujući najpre da li su iznete ocene upravnih organa i Upravnog suda zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud je našao da je sindikalna organizacija na usmenoj raspravi u disciplinskom postupku koji se vodi protiv policijskog službenika kao člana te organizacije, mogla imati svojstvo stranke, u smislu odredbe člana 41. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, radi zaštite prava ili pravnog interesa koji članu organizacije može biti povređen u disciplinskom postupku, za šta joj nije potrebno posebno ovlašćenje, već je dovoljan pristanak njenog člana. U tom slučaju se radi o jednostranačkoj upravnoj stvari, u kojoj sindikalna organizacija i njen član imaju jedinstven interes i mogu zajednički istupati u postupku. Prema tome, učešće sindikalne organizacije kao stranke na usmenoj raspravi prevashodno je usmereno na ostvarivanje prava na odbranu policijskog službenika, zbog čega joj se mora pružiti mogućnost da koristi sva prava koja, u skladu sa zakonom, pripadaju stranci u ispitnom postupku. Ustavni sud je, takođe , našao da iz odredaba člana 47. stav 1. i člana 48. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku proizlazi da policijskog službenika može kao punomoćnik zastupati predstavnik sindikata, što u konkretnom slučaju nije traženo.

Polazeći od toga da je sindikalna organizacija, s pozivom na pomenuti član 41. Zakona, t ražila da se uključi u disciplinski postupak kao stranka koja se pridružuje podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud je na stanovištu da se od prvostepenog organa očekivalo da prethodno utvrdi da li su ispunjeni uslovi da joj se prizna svojstvo stranke i da, u zavisnosti od toga, odluči o odlaganju zakazane usmene rasprave. Pri tome, određivanje lica preko koga će sindikalna organizacija vršiti radnje u postupku nije bilo prepreka za rešavanje navedenih pitanja, budući da bi ona o tome ko će je zastupati odlučivala ukoliko bi joj kao stranci bio dostavljen poziv za usmenu raspravu. Navedeni propusti prvostepenog organa nisu otklonjen i u postupku po prigovoru, odnosno po tužbi podnosioca ustavne žalbe, iako su drugostepeni organ i Upravni sud ocenili da Nezavisni policijski sindikat Srbije može biti stranka u postupku i da ima očigledan pravni interes da u njemu učestvuje. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda zasnovana na proizvoljnoj primeni merodavnog procesnog prava.

Mada je osporena presuda zasnovana na proizvoljnoj primeni merodavnog procesnog prava, u ovom ustavnosudskom predmetu potrebno je još ispitati da li su takvi propusti mogli biti na štetu delotvorne zaštite prava i interesa podnosioca ustavne žalbe, u situaciji kada je podnosioca zastupao punomoćnik iz reda advokata koji mu je pružao stručnu pravnu pomoć. Ustavni sud ukazuje na to da je ranije važeći Zakon o opštem upravnom postupku naglašavao posebnu procesnu zaštitu člana sindikata propisivanjem da sindikalna organizacija može biti stranka ako se postupak odnosi na neko pravo ili pravni interes njenog člana. Pri tome, Zakon nije isključ ivao učešće sindikalne organizacije kao stranke u postupku u slučaju kada je njen član obezbedio sebi kvalifikovanu pravnu pomoć, već je organ koji vodi postupak i tada bio u obavezi da utvrdi da li sindikat, koji to zahteva , ima stranačku legitimaciju u datoj upravnoj stvari i da mu eventualno omogući da uzme učešće u postupku. U konkretnom slučaju , svrha pojavljivanja sindikalne organizacije kao stranke bila bi da doprinese interesima odbrane podnosioca kao njenog člana protiv koga se vodi disciplinski postupak. S obzirom na to da je zaštita prava zaposlenih jedna od osnovnih funkcija sindikata, podrazumeva se da bi sindikat u ulozi stranke podnosiocu takođe mogao da pruži stručnu zaštitu, i to bez naknade. U tom smislu, pravo sindikalne organizacije da se reši o njenom zahtevu za priznavanje svojstva stranke bilo je povezano sa pravom podnosioca da mu se obezbedi da efektivno i u potpunosti učestvuje u upravno m postupku. Time što sindikalna organizacija uopšte nije imala pristup prvostepenom upravnom organu, podnosilac je ostao uskraćen za pravo koje mu je po zakonu moralo biti dostupno. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da je podnosilac u postupku koji je prethodio ustavnosudskom osporavao navode iz zaključka o pokretanju disciplinskog postupka i negirao odgovornost za povredu službene dužnosti koja mu je stavljena na teret .

Nije na Ustavnom sudu da ocenjuje koje bi argumente sindikalna organizacija istakla da je imala mogućnost da učestvuje na usmenoj raspravi pred prvostepenim organom, već da ukaže na to da bi sindikalnoj organizaciji, da joj je priznato svojstvo stranke, bila pružena prilika da iznese argumente u prilog zaštite prava i pravnih interesa podnosioca ustavne žalbe (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Čepek protiv Češke Republike, broj 9815/10, stav 58, od 5. septembra 2013. godine i Prikyan i Angelova protiv Bugarske, broj 44624/98, stav 50, od 16. februara 2006. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac onemogućen da realizuje svoje pravo na odbranu na usmenoj raspravi uz učešće sindikalne organizacije kao stranke u postupku, što je moglo biti od uticaja na tok postupka i delotvornu zaštitu njegovih prava kao važnog dela prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, zbog čega je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasni k RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je našao da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7468/12 od 4. jula 2014. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova - Disciplinska komisija - Veće u Kragujevcu DK broj 116-4/12-47 od 6. aprila 2012. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog takođe odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Policijska uprava Kraljevo u predmetu K broj 116-529/10, Ustavni sud je konstatovao da je navedeni postupak trajao od 20. decembra 2010. godine, kada se podnosilac uključio u disciplinski postupak, do 4. jula 2014. godine, kada je doneta osporena presuda. Dakle, tri i po godine .

Ustavni sud je ocenio da se trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, bez obzira na to što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje kao posledicu proizvoljne primene merodavnog procesnog prava i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi drugih označenih ustavnih prava.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u disciplinskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti