Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete protiv države

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio da podnošenje zahteva za obeštećenje van spora nadležnom pravobranilaštvu, u skladu sa Zakonom o Vojsci Jugoslavije, prekida zastarevanje potraživanja naknade štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4848/11 od 29. avgusta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4848/11 od 29. avgusta 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 53548/10 od 18. oktobra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . iz Novog Sada izjavio je 11. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Živka Ostojića, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4848/11 od 29. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete u vidu razlike između plate koju bi primao da nije penzionisan i primljene penzije odbijen kao neosnovan zbog navodne zastarelosti potraživanja; da je takav stav drugostepenog suda neprihvatljiv, jer se podnosilac ustavne žalbe obratio tuženoj zahtevom za naknadu štete u skladu sa članom 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, čime je prekinuto zastarevanja saglasno članu 388. Zakona o obligacionim odnosima, što je bilo u skladu sa praksom Vrhovnog suda Srbije.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 53548/10 od 18. oktobra 2011. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je prigovor mesne nenadležnosti tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane – VP 3528 N . S. U stavu drugom izreke presude je konstatovano da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, povukao tužbu od 8. juna 2010. godine u delu koji se odnosi na isplatu mesečne rente počev od 1. avgusta 2005. godine u iznosu od 4.603,88 dinara mesečno počev od 1. do 5. u mesecu za prethodni mesec, dospele rate odjednom, sa zakonskom zateznom kamatom, sve dok za to budu postojali zakonski uslovi i u tom delu postupak je obustavljen ; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete , i to na ime razlike između plate koju bi primao da nije penzionisan i primljene penzije za period od 1. maja 2002. godine, pa do 31. jula 2005. godine isplati iznos od 407.519,82 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. avgusta 2011. godine, pa do isplate ; u stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 130.765,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa i to u delu koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu.

Protiv navedene prvostepene presude tužena je blagovremeno izjavila žalbu, pobijajući je u usvajajućem delu zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, kao i zbog odluke o troškovima postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4848/11 od 29. avgusta 2012. godine usvojena je žalba tužene, pa je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 53548/10 od 18. oktobra 2011. godine u pobijanom usvajajućem delu preinačena, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete na ime razlike između plate koju bi primao da nije penzionisan i primljene penzije za period od 1. maja 2002. godine, pa do 31. jula 2005. godine u iznosu od 407.519,82 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. avgusta 2011. godine, pa do isplate. Preinačena je i odluka o troškovima postupka, pa je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužilac kao profesionalni pripadnik JNA, a zatim Vojske SRJ učestvovao u borbenim dejstvima na prostorima bivše SFRJ, a kasnije i na Kosovu i Metohiji, usled čega je teško oboleo od posttraumatskog sindroma; da je nalazom, ocenom i mišljenjem Više vojno-lekarske komisije od 20. novembra 2003. godine utvrđeno da kod tužioca postoji telesno oštećenje koje iznosi 40%, sa dijagnozom posttraumatski stresni poremećaj, te je istim nalazom utvrđeno da je uzrok vojnog invaliditeta poremećaj koji je nastao kao neposredna posledica vršenja vojne službe, zbog čega je tužilac od profesionalne vojne službe razrešen rešenjem nadležnog starešine 15. aprila 2002. godine; da je rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od 26. aprila 2002. godine tužiocu priznato pravo na invalidsku penziju počev od 16. aprila 2002. godine zbog utvrđene trajne nesposobnosti za profesionalnu službu, te da je invalidnost posledica povrede na radu ili profesionalne bolesti, kao i da je rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo i socijalnu politiku od 27. avgusta 2007. godine izmenjeno rešenje Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu, Uprave za boračko-invalidsku zaštitu, Grada Novog Sad a od 2. avgusta 2007. godine kojim je tužiocu privremeno priznato svojstvo ratnog vojnog invalida, te mu je priznato svojstvo stalnog ratnog vojnog invalida 7. grupe sa 50% invaliditeta, po kom osnovu je ostvario i pravo na ličnu invalidninu počev od 1. oktobra 2007. godine, pa ubuduće dok ispunjava zakonom propisane uslove; da bi tužilac po redovnom toku stvari u penziju po sili zakona otišao počev od 1. avgusta 2005. godine; da je prvostepeni sud utvrdio da ukupna razlika između plate koju bi tužilac primao kao profesionalno vojno lice da nije penzionisan i primljenih penzija za period od 1. maja 2002. godine, pa do 31. jula 2005. godine uvećana za zakonsku zateznu kamatu iznosi 407.519,82 dinara, zaključno sa 31. julom 2011. godine; da se tužilac obraćao tuženoj, u više navrata, sa zahtevom za obeštećenje van spora i to zahtevom za priznanje materijalne štete od 3. aprila 2005. godine (koji je prema potvrdi o prijemu pošiljke predat pošti dana 14. aprila 2005. godine) i zahtevom od 25. jula 2007. godine, ali mu naknada ni po jednom zahtevu nije isplaćena; da je tužba podneta 8. juna 2010. godine. Dalje je navedeno: da su osnovani žalbeni navodi tužene (isticani i u prvostepenom postupku) da je potraživanje tužioca zastarelo; da prema odredbi člana 391. Zakona o obligacionim odnosima za prekid zastarelosti nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da svoju obavezu ispuni; da se saglasno odredbama čl. 378. i 388. Zakona o obligacionim odnosima zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug, podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili nekim drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja obezbeđenja ili ostvarivanja potraživanja; da po stanovištu drugostepenog suda pozivanje tužene da isplati materijalnu štetu vansudskom opomenom, u konkretnom slučaju, nije imalo za posledicu prekid zastarelost i; da je polazeći od izloženog, potraživanje tužioca zastarelo, jer do prekida zastarelosti, u smislu navedenih odredaba Zakona o obligacionim odnosima nije došlo, pa kako je od nastanka štete prošlo više od tri, odnosno pet godina (član 376. Zakona), to je nastupila zastarelost saglasno odredbi člana 360. stav 2. istog Zakona, zbog čega je prvostepena presuda preinačena, a tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe , svakom je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni (član 391.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Odredbama člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda.

5. Analizirajući osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4848/11 od 29. avgusta 2012. godine sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Apelacioni sud u Novom Sadu arbitrerno primenio materijalno pravo zaključujući da je njegovo potraživanje naknade štete prema tuženoj zastarelo, odnosno da njegov zahtev za obeštećenje van spora postavljen tuženoj nije doveo do prekida zastarevanja.

Saglasno sopstvenoj praksi, Ustavni sud nije, u načelu, nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, te ukoliko je došlo do povrede procesnih prava.

Sledom rečenog, Ustavni sud podseća da je odredbama člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije bila propisana obaveza oštećenog da, pre nego što podnese tužbu protiv države radi naknade štete, podnese zahtev za obeštećenje van spora nadležnom vojnom pravobranilaštvu, i da tek ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda. Odredbom člana 388. ZOO je propisano da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, pa podnošenje zahteva u skladu sa odredbom člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, po mišljenju Ustavnog suda, svakako predstavlja radnju kojom se prekida zastarelost potraživanja naknade štete . Ustavni sud je ovakav stav već izrazio u više svojih odluka (videti, pored drugih, Odluku Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine).

Imajući u vidu izneti stav, kao i to da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe tuženoj dva puta - 14. aprila 2005. i 25. jula 2007. godine podnosio zahteve za obeštećenje van spora, što je dovelo do prekida zastarevanja njegovog potraživanja naknade štete, koju činjenicu Apelacioni sud u Novom Sadu zbog svoga stava nije cenio, to je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, dok je u tački 2. izreke poništio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4848/11 od 29. avgusta 2012. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 53548/10 od 18. oktobra 2011. godine.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete protiv države

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti