Odbijena ustavna žalba protiv presude kojom je potvrđen prestanak službe

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda kojom je potvrđena odluka o prestanku službe u Vojsci. Utvrđeno je da postupak nije bio proizvoljan, te da je odluka zasnovana na zakonu, nakon ukidanja radnog mesta podnositeljke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7921/2012
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. V. I. iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. V. I. izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8948/12 od 29. avgusta 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. V. I. iz Bačke Palanke je, 11. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika D. P, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8948/12 od 29. avgusta 2012. godine, zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljki ustavne žalbe na osnovu rešenja prvostepenog organa od 21. januara 2004. godine prestala služba u Vojsci Srbije i Crne Gore sa 30. aprilom 2004. godine, ali da je ovo rešenje poništeno, te je novo rešenje o prestanku službe podnositeljki doneto 9. aprila 2012. godine, ali, takođe, sa utvrđenim datum prestanka – 30. aprilom 2004. godine, što je, po mišljenju podnositeljke, protivno zakonu jer rešenjem iz 2012. godine nije moglo biti retroaktivno odlučeno da joj služba prestaje 2004. godine, imajući u vidu da su poništajem ranijeg prvostepenog rešenja poništene i sve pravne posledice koje je ono proizvelo; da u sprovedenom postupku nije izveden nijedan dokaz na osnovu koga je utvrđeno da li je radno mesto ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca; da je irelevantno obaveštenje Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Subotica u kome stoji da nije bilo potrebe za zapošljavanjem građevinskih tehničara u periodu od 1. aprila do 30. maja 2004. godine, jer je ovaj period "post festum" u odnosu na stavljanje na raspolaganje i prestanak službe podnositeljki; da potvrda Uprave za kadrove broj 10324-2 od 9. oktobra 2008. godine i potvrda Uprave za organizaciju od 25. novembra 2008. godine nisu relevantni dokazi, jer ne odgovaraju činjeničnom stanju; da nisu postojali konkretni kriterijumi i merila koji su podnositeljku stavili u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica kojima služba nije prestala.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud utvrdi da su osporenom presudom podnositeljki povređena Ustavom zajemčena načela i prava na koja se u ustavnoj žalbi poziva i da poništi osporeni pojedinačni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta prvostepenog organa uprave broj 64-37 i Upravnog suda U. 8948/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Vojne pošte 8977 Kraljevo broj 23-3 od 21. januara 2004. godine određeno je da podnositeljki ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, sa 30. aprilom 2004. godine, sa obrazloženjem da je od 1. februara 2003. godine na raspolaganju – u višku, te da u jedinici, kao i u jedinicama garnizona nema mogućnosti adekvatnog postavljenja prema stepenu i vrsti stručne spreme, zbog čega su se stekli uslovi za prestanak službe po članu 143. stav 1. tačka 9. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 25. februara 2004. godine izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Vojne pošte 2739 Užice UP-2 broj 8-2 od 22. marta 2004. godine.

Podnositeljka je 21. maja 2004. godine podnela tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta. Presudom Vrhovnog suda Srbije U-V 1079/06 od 7. februara 2008. godine uvažena je tužba podnositeljke i poništeno navedeno drugostepeno rešenje.

U ponovnom postupku drugostepeni organ je, rešenjem UP-2 broj 8-2 od 16. aprila 2008. godine, usvojio žalbu podnositeljke i poništio prvostepeno rešenje.

Rešenjem Vojne pošte 1097 Niš broj 13-18 od 12. januara 2009. godine određeno je da podnositeljki prestaje služba u Vojsci, bez njene saglasnosti, sa 30. aprilom 2004. godine.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 28. januara 2009. godine izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Vojne pošte 1122 Beograd UP-2 broj 15-4/2009 od 18. februara 2009. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv navedenog konačnog upravnog akta. Upravnom sudu su 1. januara 2010. godine, na osnovu odredaba iz čl. 89. i 90. stav 1. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/08 i 104/09), ustupljeni predmeti Vrhovnog suda Srbije i okružnih sudova u kojima do 31. decembra 2009. godine nije doneta konačna odluka, a za koje je nadležan Upravni sud, saglasno odredbi člana 29. stav 1. navedenog Zakona.

Upravni sud je, na sednici održanoj 19. novembra 2010. godine, doneo presudu U. 8087/10 (2009), kojom je tužba uvažena i poništeno drugostepeno rešenje.

U ponovnom postupku drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 15-9/2009 od 24. decembra 2010. godine usvojio žalbu podnositeljke i poništio prvostepeno rešenje.

Rešenjem Vojne pošte 3720 Kraljevo broj 64-37 od 9. aprila 2012. godine utvrđeno je da je podnositeljki prestala služba u Vojsci sa 30. aprilom 2004. godine.

Protiv prvostepenog rešenja podnositeljka je 3. maja 2012. godine podnela žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Vojne pošte 1097 Niš UP-2 broj 52-2/12 od 21. juna 2012. godine.

Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe i protiv navedenog rešenja pokrenula upravni spor podnošenjem tužbe nadležnom sudu, Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je, na sednici održanoj 29. avgusta 2012. godine, doneo osporenu presudu U. 8948/12, kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tuženi upravni organ za svoju odluku dao jasne i argumentovane razloge koje je prihvatio i Upravni sud; da je podnositeljka, nakon što je njeno radno mesto ukinuto, provela na raspolaganju duže od godinu dana, i da joj se za to vreme nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa ni u Vojsci, ni u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi; da je Vojna pošta 8977 Kraljevo svojom prijavom od 1. februara 2003. godine obavestila Republički fond za tržište rada u Kraljevu da je podnositeljka stavljena u stanje u službi "na raspolaganju – u višku", kako bi joj se omogućilo zasnivanje radnog odnosa ili mogućnost prekvalifikacije ili dokvalifikacije; da nisu osnovani navodi tužbe da ne postoje konkretni pisani kriterijumi ili merila koji je stavljaju u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica, imajući u vidu da se komisija obrazuje samo za utvrđivanje razloga za smanjenje broja izvršilaca, a da se u konkretnom slučaju ne radi o smanjenju broja izvršilaca na jednom radnom mestu, već je radno mesto podnositeljke ukinuo u celini preformiranjem jedinice.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1, 3. i 4.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo određeno: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako na raspolaganju provede godinu dana (član 143. tačka 9)); da civilnom licu koje na raspolaganju provede godinu dana prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od prava iz stava 1, ima pravo na novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju republike članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava na pravično suđenje, imajući u vidu da povredu ostalih načela i prava označenih u ustavnoj žalbi podnositeljka izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je najpre konstatovao da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene upravnih organa i sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su ti organi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava time što rešenjem iz 2012. godine nije moglo biti retroaktivno odlučeno da joj služba prestaje 2004. godine, imajući u vidu da su poništajem ranijeg prvostepenog rešenja poništene i sve pravne posledice koje je ono proizvelo. Dalje, što, po njenom mišljenju, u sprovedenom postupku nije izveden nijedan dokaz na osnovu koga je utvrđeno da li je radno mesto ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca. Takođe, ističe da je irelevantno obaveštenje Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Subotica u kome stoji da nije bilo potrebe za zapošljavanjem građevinskih tehničara u periodu od 1. aprila do 30. maja 2004. godine, jer je ovaj period " post festum" u odnosu na stavljanje na raspolaganje i prestanak službe podnositeljki. Podnositeljka je u ustavnoj žalbi navela i da potvrda Uprave za kadrove broj 10324-2 od 9. oktobra 2008. godine i potvrda Uprave za organizaciju od 25. novembra 2008. godine nisu relevantni dokazi, jer ne odgovaraju činjeničnom stanju. Takođe je ukazala da nisu postojali konkretni kriterijumi i merila koji su podnositeljku stavili u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica kojima služba nije prestala.

Ustavni sud najpre konstatuje da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon donošenja rešenja o prestanku civilne službe u Vojsci ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, Ustavni sud je isticao da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa (član 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku) ili poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak ukoliko nađe da će on brže i ekonomičnije otkloniti nedostatke prvostepenog postupka (član 232. stav 2. istog zakona). Iz toga sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu.

Povodom navoda ustavne žalbe da prvostepenim rešenjem od 9. aprila 2012. godine nije moglo biti odlučeno da podnositeljki služba prestane sa 30. aprilom 2004. godine, Ustavni sud konstatuje da je u dopunjenom dokaznom postupku pred prvostepenim organom utvrđeno da je ukinuto upravo radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena, što je, uz ispunjenost ostalih zakonom propisanih uslova, moralo imati za posledicu da joj istekom roka prestane služba u Vojsci Srbije i Crne Gore. Okolnost da je u konkretnom postupku više puta poništavano prvostepeno rešenje o prestanku službe podnositeljki ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, nije bilo smetnja da prvostepeni organ donese novo rešenje sa istim datumom prestanka službe, kao i u ranijim rešenjima, budući da u ponovnom postupku nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u pogledu datuma prestanka službe i mogućnosti obezbe đivanja neko g od prava iz člana 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Ustavni sud ističe da su neosnovani navodi podnositeljke da u sprovedenom postupku nije izveden nijedan dokaz na osnovu koga je utvrđeno da li je radno mesto ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca, imajući u vidu da je u postupku utvrđeno da je na osnovu naredbe načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije D broj 2642-1 od 8. aprila 2002. godine izvršeno preformiranje Vojne pošte 8977 Kraljevo, usled čega je radno mesto na kojem je podnositeljka bila raspoređena prevedeno u formacijsko mesto oficira, a samim tim je njeno radno mesto civilnog lica u Vojsci ukinuto, i kao takvo nije predviđeno u novoj formaciji, a što je detaljno obrazloženo i u rešenjima organa uprave i u osporenoj presudi Upravnog suda.

Takođe je jasno i detaljno obrazloženo iz kog razloga su neosnovani navodi podnositeljke da nisu postojali konkretni kriterijumi i merila koji su podnositeljku stavili u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica kojima služba nije prestala. Naime, imajući u vidu da je radno mesto podnositeljke ukinuto, odnosno da se ne radi o smanjenju broja izvršilaca na jednom radnom mestu, nije postojala obaveza formiranja komisije koja će po određenim kriterijumima rangirati lica i ceniti, između ostalog, njihove radne kvalitete.

Ustavni sud, takođe, ocenjuje da je u sprovedenom postupku, na nesumnjiv način, utvrđeno, a na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija o podacima o kojima se vodi službena evidencija, da se podnositeljki nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U skladu sa odredbama navedenog Zakona, i u Zakonom propisanom roku, Vojna pošta 8977 Kraljevo je svojom prijavom broj 24-6/1 od 1. februara 2003. godine obavestila tada Republički fond za tržište rada u Kraljevu da je podnositeljka stavljena u stanje u službi "na raspolaganju – u višku", kako bi joj se omogućilo zasnivanje radnog odnosa u nekom preduzeću, ustanovi ili državnom organu, ili mogućnost prekvalifikacije ili dokvalifikacije. Polazeći od navedene činjenice, odnosno da je nadležna vojna pošta, u skladu sa zakonom, blagovremeno prijavila podnositeljku nadležnoj službi za zapošljavanje, upravo radi mogućnosti novog zaposlenja, a koji dopis se nalazi i u spisima predmeta prvostepenog organa uprave, nije od uticaja okolnost da se obaveštenje Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Subotica, a koje se takođe nalazi u spisima predmeta, odnosi na period od 1. aprila do 30. maja 2004. godine, što je, po navodima podnositeljke, "post festum" u odnosu na stavljanje na raspolaganje i prestanak službe podnositeljki. Takođe se iz priloženih potvrda vojnih organa izvodi zaključak da je za vreme trajanja statusa na raspolaganju tražena mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnositeljke kako u Vojsci, tako i van Vojske.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je ocenio da je osporena odluka obrazložena, da se zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava i da zadovoljava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava, te da podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na pravično suđenje.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijena ustavna žalba protiv presude kojom je potvrđen prestanak službe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti