Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Ostatak žalbe, koji se odnosi na meritum odluke o vraćanju u pređašnje stanje, odbacuje se.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7924/2012
19.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Kataline iz Zemuna, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Branislava Kataline i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2050/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 482/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branislav Katalina iz Zemuna podneo je, 12. oktobra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 11511/11 od 18. jula 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2050/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je u svojstvu tužioca pokrenuo osporeni parnični postupak 1996. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu; da je Drugi opštinski sud u Beogradu rešenjem P1. 261/96 od 7. juna 2005. godine utvrdio da se tužba smatra povučenom, jer parnične stranke nisu pristupile na zakazano ročište; da od donošenja navedenog rešenja traje postupak po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje; da je u osporenom rešenju nadležni sud pogrešno primenio odredbe člana 112. stav 3. i člana 115. Zakona o parničnom postupku, jer „tužilac nije znao za odluku suda od 7. 06.2005. da se tužba smatra povučenom“, s obzirom na to da istu nije primio; da on „nije iz opravdanog razloga, zdravstvenih razloga, pristupio u sud i čim je bio u mogućnosti o tome je obavestio sud tražeći vraćanje u pređašnje stanje“. Predložio je da Ustavni sud poništi osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 11511/11 od 18. jula 2012. godine, a zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istakao.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama Ustava čiju povredu ističe podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2050/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 3. juna 1996. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene Mašinske škole „Radoje Dakić“ iz Beograda, radi poništaja odluke tužene broj 213 od 20. maja 1996. godine, kojom je odbijen prigovor tužioca i potvrđena odluka tužene o izricanju disciplinske mere prestanka radnog odnosa zbog povrede radne obaveze, kao i vraćanja tužioca na rad. Po tužbi je formiran predmet P1. 261/96.

U toku 1996. i 1997. godine održana su samo dva ročišta, dok dva zakazana ročišta nisu održana (jedno na predlog tužioca i jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije). Sud nije održao nijedno ročište u toku 1998. godine. Nijedno ročište nije održano ni u periodu od 19. januara 1999. do 7. marta 2003. godine, kada je izveden dokaz saslušanjem tužioca kao parnične stranke. Do kraja 2003. godine sud je održao još jedno ročište. U 2004. godini od tri zakazana ročišta nije održano nijedno, zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Rešenjem Opštinskog suda P1. 261/96 od 7. juna 2005. godine utvrđeno je da se tužba smatra povučenom, s obzirom na to da parnične stranke nisu pristupile na zakazano ročište.

Tužilac je 16. juna 2005. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Opštinski sud je rešenjem P1. 482/05 od 16. decembra 2005. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca.

Tužilac je 5. januara 2006. godine dostavio podnesak Opštinskom sudu. Dopisom Opštinskog suda od 12. januara 2006. godine naloženo je tužiocu da se izjasni da li je podnesak od 5. januara 2006. godine predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Tužilac je 26. januara iste godine predložio „nastavak postupka“.

Rešenjem Opštinskog suda P1. 482/05 od 5. maja 2006. godine odbačeni su predlog tužioca za vraćenje u pređašnje stanje, kao i predlog za nastavak postupka.

Tužilac je podneskom od 19. maja 2006. godine ponovo predložio vraćanje u pređašnje stanje. Ovaj predlog je Opštinski sud odbacio rešenjem P1. 482/05 od 29. maja 2006. godine. Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3040/06 od 9. maja 2007. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P1. 482/05 od 29. maja 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Opštinski sud je rešenjem P1. 482/05 od 10. decembra 2007. godine odbio predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. Tužilac je protiv ovog rešenja izjavio žalbu 5. juna 2008. godine, a istim podneskom je predložio sprovođenje veštačenja na okolnost da li je potpis na dostavnici rešenja Opštinskog suda P1. 482/05 od 10. decembra 2007. godine potpis tužioca, ističući da sporni potpis nije njegov.

Rešenjem Opštinskog suda P1. 482/05 od 17. juna 2008. godine određeno je sprovođenje grafološkog veštačenja. Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio 22. maja 2009. godine.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1371/10 od 1. juna 2011. godine ukinuo ožalbeno rešenje Opštinskog suda P1. 482/05 od 10. decembra 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 2050/10 od 13. jula 2011. godine odbacio kao neblagovremen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. Protiv tog rešenja tužilac je izjavio žalbu.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž1. 1511/11 od 18. jula 2012. godine potvrdio ožalbeno rešenje Prvog osnovnog suda P1. 2050/10 od 13. jula 2011. godine. Navedeno rešenje je 20. septembra 2012. godine dostavljeno tužiocu.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 71/13 od 27. februara 2013. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužica izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 1511/11 od 18. jula 2012. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, koji je započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, 3. juna 1996. godine, a pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 1511/11 od 18. jula 2012. godine, trajao više od 16 godina. Navedeno trajanje postupka od više od 16 godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka duže od 16 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da Opštinski sud u periodu od devet godina, od podnošenja tužbe 3. juna 1996. godine do donošenja rešenja P1. 261/96 od 7. juna 2005. godine kojim utvrđeno je da se tužba smatra povučenom, nije doneo nijednu meritornu odluku, kao i činjenica da je postupak po predlogu podnosioca za vraćanje u pređašnje stanje trajao više od sedam godina, od podnošenja predloga 16. juna 2005. godine do donošenja rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 1511/11 od 18. jula 2012. godine.

Polazeći od izloženog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2050/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 482/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, stoga, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), i odlučio kao u prvom delu izreke.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1511/11 od 18. jula 2012. godine povređena prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca ne predstavljaju ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti