Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke o troškovima

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje jer drugostepeni sud nije obrazložio odluku o troškovima, ignorišući navode da podnosioci nisu prouzrokovali spor. Utvrđena je i povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od osam godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz Vranja i S. M. iz Kruševe Glave, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i S. M. i utvrđuje da je trećim stavom izreke presude Osnovnog suda u Vranju P. 280/10 od 3. decembra 2012. godine i rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 1052/13 od 6. avgusta 2013. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Vranju Gž. 1052/13 od 6. avgusta 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv trećeg stava izreke presude Osnovnog suda u Vranju P. 280/10 od 3. decembra 2012. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba D. S . i S . M . i utvrđuje da je u parničnom postup ku koji je vođen pred pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 280/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1228/05) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz Vranja i S. M. iz Kruševe Glave podneli su, 4. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika R. F, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv trećeg stava izreke presude Osnovnog suda u Vranju P. 280/10 od 3. decembra 2012. godine i rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 1052/13 od 6. avgusta 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 21, članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u predmetu P. 280/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su Republika Srbija i opština V, u svojstvu tužilaca, podneli 25. avgusta 2005. godine Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojom su tražili da se utvrdi da je Republika Srbija vlasnik, a opština V. i JVP „S.“ nosioci prava korišćenja i upravljanja na delu katastarske parcele broj 2193, u KO V. 1, kao i da se obavežu tuženi da tužiocima predmetnu nepokretnost predaju u državinu; da je o istoj stvari već pravnosnažno odlučeno, i to presudom Opštinskog suda u Vranju P. 704/75 od 20. avgusta 1975. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, opštine V, i obavezani tuženi – B. S, pravni prethodnik D. S. i podnosilac S. M. da tužiocu ustupe u državinu isti deo predmetne parcele; da je „Opština V. imala mogućnost da ispravi tehničku grešku upisa predmetne parcele kod Službe za katastar nepokretnosti u V. prilikom obnove premera 1976. g. što ista nije učinila, već je nepravično i protivzakonito ponovo pokrenula istu parnicu“; da podnosioci nikada nisu podneli zahtev za upis prava svojine na spornom delu predmetne parcele, niti su bili u državini istog, već je do upisa došlo greškom Službe za katastar nepokretnosti u V; da su podnosioci više puta u toku postupka tražili da tužioci urede tužbu i tačno označe „sporne mere i granice“ parcele, što su tužioci učinili tek u martu 2012. godine; da je prvostepeni sud delimično usvojio tužbeni zahtev, a ipak obavezao podnosioce na plaćanje troškova postupka, koje oni nisu izazvali; da su podnosioci izjavili žalbu protiv prvostepene presude u delu odluke o troškovima postupka, ali je osporenim drugostepenim rešenjem prvostepena presuda potvrđena. Predložili su da Ustavni sud poništi osporeno rešenje Višeg suda u Vranju Gž. 1052/13 od 6. avgusta 2013. godine i naloži istom sudu da ponovo odluči o žalbi tuženih izjavljenoj protiv prvostepene presude u delu odluke o troškovima, a istakli su i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 280/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Republika Srbija, opština V. i JVP „S.“ iz Beograda su, u svojstvu tužilaca, podneli 29. jula 2005. godine Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojom su tražili da se utvrdi da je Republika Srbija vlasnik, a Opština V. i JVP „S.“ nosioci prava korišćenja i upravljanja na delu katastarske parcele broj 2193, u KO V. 1, kao i da se obavežu tuženi da tužiocima predmetnu nepokretnost predaju u državinu. Po tužbi je formiran predmet P. 1228/05. Tužba je 27. septembra 2005. godine dostavljena prvotuženoj D. S, a 14. oktobra drugotuženom S. M.

Prvo ročište u postupku je održano 24. januara 2006. godine. Do kraja 2006. godine održano je samo još jedno ročište, dok tri ročišta nisu održana jer Služba za katastar nepokretnosti u V, kojoj je rešenjem od 4. aprila 2006. godine povereno obavljanje veštačenja, nije dostavila nalaz i mišljenje.

U toku 2007. godine održana su dva ročišta i izvedeni dokazi saslušanjem dvojice svedoka, dok jedno ročište nije održano jer veštačenje nije obavljeno.

U toku 2008. godine nije održano nijedno ročište, a nalaz i mišljenje veštaka P. S. iz Službe za katastar nepokretnosti u V. dostavljeni su sudu 26. marta 2009. godine. Nakon toga, ročište je održano 21. maja 2009. godine, a do kraja 2009. godine održana su još dva ročišta.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 280/10.

U toku 2010. godine održana su tri ročišta.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 280/10 od 4. marta 2011. godine određeno je sprovođenje dopunskog veštačenja od strane veštaka P. S. iz Službe za katastar nepokretnosti u V. Ročišta zakazana za 7. jun i 3. oktobar 2011. godine nisu održana jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka. Ročište je održano tek 13. decembra 2011. godine, kada je izveden dokaz saslušanjem veštaka P. S.

Tužioci su 6. marta 2012. godine uredili tužbu i precizirali tužbeni zahtev u pogledu mera i granica delova predmetne katastarske parcele za koje su tražili utvrđenje prava svojine i prava korišćenja.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 280/10 od 3. decembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno da je Republika Srbija vlasnik, a Grad V. i JVP „S.“ nosioci prava korišćenja i upravljanja na delovima katastarske parcele broj 2193, u KO V. 1, dok je u stavu drugom izreke odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi da tužiocima delove predmetne nepokretnosti predaju u državinu. U osporenom stavu trećem izreke presude obavezani su tuženi da tužiocima na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 164.085,00 dinara. U obrazloženju ove prvostepene odluke je, pored ostalog, navedeno: da su delovi predmetne parcele po starom premeru bili upisani kao opštenarodna imovina OU GNO V. i „V.“ V; da su nakon novog premera 1972. godine sporni delovi parcele bili upisani na ime tuženih greškom; da obnova premera katastra u 1972. godini nije izvršena po zahtevu stranaka, niti je po njihovom zahtevu izvršen upis predmetne parcele u katastarskom operatu na tužene, već je obnova izvršena po službenoj dužnosti od strane Službe za katastar nepokretnosti (u daljem, tekstu: SKN); da tuženi nisu nikad bili u državini spornih delova parcele; da su tuženi u toku postupka isticali da je tužba neuredna, jer nisu označene mere i granice spornih delova nepokretnosti, te da su isticali da sporni delovi nepokretnosti nikada nisu bili u njihovoj državini, kao i da upis prava svojine u katastru nije izvršen na njihov zahtev; da je drugotuženi 11. juna 2012. godine izneo da ne osporava tužbeni zahtev iz uređene tužbe od 6. marta 2012. godine u delu kojim su označene mere i granice spornih delova nepokretnosti, već samo u delu kojim se traži od tuženih da sporne delove nepokretnosti predaju u državinu, s obzirom na to da nikada nisu bili u njihovom posedu; da su tuženi osporavali tužbeni zahtev u celini, a ne samo u delu kojim je tražena predaja spornih delova nepokretnosti tužiocima u državinu, te da je drugotuženi tek 11. juna 2012. godine izneo da ne osporava tužbeni zahtev iz uređene tužbe od 6. marta 2012. godine u delu kojim su označene mere i granice spornih delova nepokretnosti; da se odbija tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili predaju spornih delova nepokretnosti u državinu, jer tuženi nisu u faktičkom posedu spornih delova parcele; da je sud odluku o troškovima postupka doneo na osnovu čl. 149, 150. i 158. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11).

Tuženi su protiv navedene prvostepene presude izjavili žalbu, u kojoj su, između ostalog, naveli da su tužioci njima trebali da nadoknade troškove postupka, s obzirom na to da su tek u martu 2012. godine uredili tužbu, da oni nikada nisu bili u državini spornih delova parcele, te da su greškom SKN upisani kao vlasnici na spornim delovima parcele.

Rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 577/13 od 4. juna 2013. godine vraćeni su nerazmotreni spisi predmeta prvostepenom sudu, radi otklanjanja procesnih nedostataka. Na ročištu održanom pred prvostepenim sudom 1. jula 2013. godine punomoćnik tuženih je izjavio „da je žalbom od 14. 02. 2013. godine, u ime i za račun oboje tuženih, napadala odluku o troškovima postupka sadržanu u stavu tri izreke prvostepene presude, te da nije izjavljivala žalbu na odluku o glavnoj stvari.“

Viši sud u Vranju je osporenim rešenjem Gž. 1052/13 od 6. avgusta 2013. godine potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Vranju P. 280/10 od 3. decembra 2012. godine, u stavu trećem izreke. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno da je sud cenio navode žalbe tuženih da su tužioci njima trebali da nadoknade troškove postupka i utvrdio da su isti neosnovani, te da je pravilna odluka prvostepenog suda da obaveže tužene da tužiocima nadoknade troškove postupka, s obzirom na to da su tužioci uspeli u sporu, a saglasno odredbama čl. 149, 150. i 158. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da je s tranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, te da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova , kao i da sud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi i da će s ud, prema rezultatu dokazivanja, odlučiti da li će troškove iz člana 148. stav 5. ovog zakona snositi jedna ili obe stranke ili će ti troškovi pasti na teret sredstava suda (član 149. st. 1. do 4.) ; da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, kao i da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti , te da ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (član 150.); da će t užilac naknaditi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, a ako se ne održava pripremno ročište onda na glavnoj raspravi pre nego što se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari (član 152.); da se o dredbe o troškovima primenjuju i na stranke koje zastupa javno pravobranilaštvo, te da u tom slučaju troškovi postupka obuhvataju i iznos koji bi se stranci priznao na ime nagrade advokatu (član 158.)

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosno procesnog prava bila očigledna proizvoljna ili arbitr erna, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

Ustavni sud konstatuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Obim dužnosti davanja obrazloženja može da varira u zavisnosti od prirode odluke i mora da bude određen u svetlu okolnosti slučaja (videti presude Evropskog suda za ljudska prava - u daljem tekstu: ESLjP, Ruiz Torija protiv Španije , 18390/91, od 9. decembar 1994. godine stav 29; Hiro Balani protiv Španije , 18064/91, od 9. decembar 1994. godine, stav 27; Higgins and Others protiv Francuske , 20124/92, od 19. februar 1998 , stav 42.). Obaveza sudova da obrazlože svoje odluke, ne može da bude shvaćena kao zahtev za detaljan odgovor na svaki argument (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije , 16034/90, od 19. april 1994. godine, stav 61 ). Takođe, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine, na www.ustavni.sud.rs, kao i presudu ESLjP u predmetu Helle protiv Finske, 157/1996/776/ 1977, od 19. decembar 1997. godine, stav 60.). Ustavni sud ukazuje da je obaveza drugostepenog suda da se u obrazloženju svoje odluke osvrne na argumente i navode žalioca koji su od odlučnog i suštinskog značaja za rešavanje konkretne pravne stvari. Niži sud zauzvrat mora dati takve razloge koji će strankama omogućiti delotvorno korišćenje postojećeg prava na žalbu (videti presud e ESLjP Hadjianastassiou protiv Grčke , 12945/97, od 16. decembar 1992, stav 33; Hirvisaari protiv Finske , 49684/99 od 27. septembra 2001. godine, st. 31-32.).

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da su Republika Srbija, Opština V. i JVP „S.“ iz Beograda podneli tužbu protiv ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojom su tražili da se utvrdi njihovo pravo svojine, odnosno korišćenja i upravljanja na delu katastarske parcele broj 2193, u KO V. 1, kao i da se obavežu tuženi da tužiocima predmetnu nepokretnost predaju u državinu. Tužioci su tek podneskom od 6. marta 2012. uredili tužbu i precizirali tužbeni zahtev u pogledu mera i granica delova predmetne katastarske parcele za koje su tražili utvrđenje prava svojine i prava korišćenja. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u delu kojim je traženo utvrđenje prava svojine, odnosno korišćenja i upravljanja, sa obrazloženjem da su po starom premeru delovi predmetne parcele bili upisani kao opštenarodna imovina, ali da su nakon obnove premera katastra greškom upisani tuženi kao nosioci prava svojine, dok je tužbeni zahtev kojim je tražena predaja spornih delova nepokretnosti odbio kao neosnovan, s obzirom na to da tuženi nisu u državini istih. Stavom trećim izreke prvostepene presude obavezani su tuženi da nadoknade tužiocima troškove postupka, saglasno odredbama čl. 149, 150. i 158. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da su osporavali tužbeni zahtev u celini, sve do 11. juna 2012. godine, kada su samo delimično priznali tužbeni zahtev.

Ustavni sud, dalje, konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe tokom trajanja prvostepenog postupka, ali i u žalbi protiv prvostepene presude u delu odluke o troškovima, isticali: da je upis njihovog prava svojine na delovima nepokretnosti izvršen greškom, kao i da ne osporavaju tužbeni zahtev tužilaca kojim se traži utvrđenje prava svojine, odnosno korišćenja i upravljanja, već samo zahtev kojim se traži predaja delova nepokretnosti u državinu, s obzirom na to da oni nisu u posedu istih; da su tužioci tek 6. marta 2012. godine odredili mere i granice delova predmetne katastarske parcele za koje su tražili utvrđenje prava svojine i prava korišćenja, što je dovelo do velikih troškova postupka, koje nisu oni prouzrokovali. Međutim, drugostepeni sud je žalbu podnosilaca odbio, nalazeći da je prvostepeni sud doneo pravilnu odluku o troškovima.

U tom smislu, Ustavni sud ističe da je promena upisa u katastru nepokretnosti, u konkretnom slučaju, bila moguća samo na osnovu pravnosnažne sudske odluke, te su stoga tužioci i podneli tužbu. Dakle, parnica je vođena u interesu tužilaca radi utvrđenja prava svojine, odnosno korišćenja na delu katastarske parcele na kojoj su podnosioci uknjiženi kao vlasnici greškom SKN prilikom obnove premera katastra. U ovom slučaju ne samo da nije bilo krivice ili propusta podnosilaca vezanih za uknjižbu, već je u odnosu na podnosioce kao tužene, pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za predaju sporne nepokretnosti, jer oni nikada nisu bili u njenoj državini, što su od početka parničnog postupka i isticali. Podnosioci tokom parnice nisu osporavali zahtev tužilaca za utvrđenje prava svojine, odnosno prava korišćenja, ali nisu mogli ni da ga priznaju s obzirom na to da je zahtev preciziran u pogledu mera i granica spornog dela parcele tek sedam godina nakon podnošenja tužbe – podneskom od 6. marta 2012. godine. Najveći deo troškova parničnog postupka je upravo i nastao do tog datuma, i to povodom izvođenja dokaza, pre svega veštačenjem, na osnovu kojih je trebalo opredeliti deo nepokretnosti koji pripada tužiocima. Ne uvažavajući sve navedene okolnosti koje su, po oceni Ustavnog suda, bile bitne za donošenje pravične odluke o troškovima parničnog postupka, prvostepeni sud je obavezao podnosioce da tužiocima naknade sve troškove parničnog postupka, zasnivajući takvu odluku isključivo na tvrdnji da su podnosioci osporavali tužbeni zahtev u celini sve do 11. jula 2012. godine i paušalno se pozivajući na odredbe čl. 149, 150. i 158. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je osporenim rešenjem odbio žalbu podnosilaca, nalazeći da je prvostepeni sud doneo pravilnu odluku o troškovima, a da pri tome nije ocenio ni jedan navod žalbe. Ustavni sud smatra da je u ovom slučaju postajala obaveza drugostepenog suda da u obrazloženju svoje odluke oceni žalbene navode koji su od odlučnog i suštinskog značaja za rešavanje zahteva parničnih stranaka o troškovima postupka. Ovo utoliko pre, što se prvostepeni sud u svojoj odluci nije bavio tim pitanjima. Sledom navedenog, Ustavni sud stoji na stanovištu da osporene odluke ne ispunjavaju standard obrazloženih sudskih odluka, što je u konkretnom slučaju imalo za posledicu i proizvoljnu primenu materijalnog prava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Osnovnog suda u Vranju P. 280/10 od 3. decembra 2012. godine i osporenim rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 1052/13 od 6. avgusta 2013. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga odlučio kao u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede ustavnog prava, poništio rešenje Višeg suda u Vranju Gž. 1052/13 od 6. avgusta 2013. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi podnosi laca ustavne žalbe izjavljenoj protiv trećeg stava izreke osporene presude Osnovnog suda u Vranju P. 280/10 od 3. decembra 2012. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. U delu ustavne žalbe u kome se ističe povreda načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze za različito postupanje drugostepenog suda u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi , predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , koji je započeo 29. jula 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, a pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 1052/13 od 6. avgusta 2013. godine, trajao osam godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, osporeni postupak nije bio naročito složen, niti je iziskivao sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj spor nije bio od većeg značaja za podnosioce ustavne žalbe kao tužene, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je traženo utvrđenje prava svojine i prava korišćenja na delu nepokretnosti na kome podnosioci ne polažu bilo kakva imovinska prava. Ispitujući postupanje podnosilaca, Ustavni sud je utvrdio da oni nisu doprineli dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nala zi da je dužem trajanju postupka isključivo doprinelo neefikasno postupanje Opštinskog suda u Vranju. Naime, u toku 2006. i 2007. godine održana su samo četiri ročišta, dok isti toliki broj ročišta nije održan zbog toga što sudski veštak nije dostavio nalaz i mišljenje, dok u 2008. godini nije održano nijedno ročište, niti preduzeta druga radnja u postupku (osim urgencije veštaku da dostavi nalaz i mišljenje), da bi prvo ročište nakon perioda neaktivnosti suda bilo održano tek u maju 2009. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 280/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1228/05) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog nedelotvornog postupanja su da. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izrec i.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke o troškovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti