Utvrđivanje povrede prava na imovinu zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na imovinu zbog neizvršenja rešenja o izvršenju. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu materijalne štete. Žalba protiv rešenja redovnih sudova o visini naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. septembra 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku I. 9466/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 1517/08) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne š tete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvrše nju Opštinskog suda u Čačku I. 1517/08 od 11. novembra 2008. godine, umanjenog za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. Đ . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 258/14 od 18. maja 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 874/15 od 30. septembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz Čačka izjavio je Ustavnom sudu, 20. maja 201 4. godine, preko punomoćnika D . J, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku I. 9466/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 1517/08). Ustavna žalba bila je zavedena pod brojem Už- 4580/2014.

Nakon početka prime ne odred aba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Sl užbeni glasnik RS“, broj 101/13), kojim a je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležan redovni sud , Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Višeg suda u Čačku R4 I. 258/14 od 18. maja 2015. godine je usvojen zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u izvršnom postupku koji je u toku pred Osnovnim sudom u Čačku I. 9466/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 1517/08) podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije . Ovo rešenje postalo je pravnosnažno 30. septembra 2015. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je, 30 . decembra 2015. godine, izjavio novu ustavnu žalbu zbog „nesprovođenja izvršenja u razumnom roku“ u izvršnom postupku koji je se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku Čačku I. 9466/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 1517/08), osporavajući i rešenje Višeg suda u Čačku R4 I. 258/14 od 18. maja 2015. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 874/15 od 30 . septembra 2015. godine. Ova ustavna žalba zaveden a je pod brojem Už- 8752/2015.

U novoj ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da osporenim rešenjima u delu kojim je odlučeno o visini naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku nisu otklonjene posledice utvrđene povrede, odnosno nije postignuta „sveobuhvatna naknada“, te smatra da i dalje „ ima status žrtve…“. Ističe da dosuđena naknada nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, te da mu je na taj način povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je ustavnu žalbu od 20. maja 201 4. godine, u neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9466/10, spojio sa ustavnom žalbom od 30 . decembra 2015. godine, radi zajedničkog razmatranja i donošenja jedne odluke, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Služb eni glasnik RS“, broj 103/13). Jedinstven postupak vodi se u predmetu Už- 7926/2015.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 1517/08 od 11. novembra 2008. godine usvojen je predl og za izvršenje ovde podnosioca ustavne žalbe na osnovu prav nosnažne presude Opštinskog suda u Čačku P1. 122/08 od 31. marta 2008. godine kojom su obavezan i A.D. „F.“, Čačak i drugi , kao izvršni dužnici , da tužiocu, kao izvršnom poveriocu , isplate na ime manje isplaćene minimalne zarade iznose bliže opredeljene izrekom navedene presude sa zakonskom zateznom kamatom, troškovima parničnog postupka i troškovima izvršenja, plenidbom i prenosom novčanih sredstava, a posredstvom NBS – Agencije za prinudnu naplatu.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Čačku R4 I. 258/14 od 18. maja 2015. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u izvršnom postupku koji je u toku pred pred Osnovnim sudom u Čačku I. 9466/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 1517/08) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. U stavu drugom izreke ovog rešenja naloženo je Osnovnom suda u Čačku da preduzme odgovarajuće mere kako bi se izvršni postupak okončao u najkraćem roku , u stavu trećem izreke određena je primerena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosiocu u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu NBS na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budž eta Republike Srbije iz sredstava opredeljenih za rad sudova, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu. Četvrtim stavom izreke ovog rešenja odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača za naknadu nematerijalne štete preko iznosa dosuđenog stavom tri izreke ovog rešenja, a petim stavom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača za naknadu materijalne štete u iznosima opredeljenim rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 1517/08 od 11. novembra 2008. godine. Odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 2 58/14 od 18. maja 2015. godine, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž g. 874/15 od 30. septembra 2015. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

U obrazloženju osporenih rešenja je, između ostalog, navedeno: da je nakon uvida u spise Osnovnog suda u Čačku I. 9466/10 utvrđeno da je izvršni postupak u konkretnom slučaju započeo 11. novembra 200 8. godine, podnošenjem predloga za izvršenje, da je 11. novembra 2008. godine usvojen predlog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 1517/08, te da izvršni postupak još uvek nije okončan, a poverilac nije ni delimično naplatio svoja potraživanja; da je sud , analizirajući dužinu trajanja postupka , ispitivao ispunjenost kriterijuma za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku i našao da je osnovni razlog neprimereno dugom trajanju postupka neažurno postupanje Osnovnog suda u Čačku; da je na osnovu člana 8a st. 1. i 2. Zakona o uređenju sudova , prvostepeni sud odredio primerenu naknadu za povredu prava na suđe nje u razumnom roku u iznosu od 300 evra , u dinarskoj protivvrednosti ; da Vrhovni kasacioni sud smatra da dosuđena naknada predstavlja primerenu naknadu, uz iz rečenu meru za ubrzanje postupka.Takođe je navedeno da , saglasno ovlašćenjima iz čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova, prvostepeni sud nije mogao da odluči o povredi prava na imovinu, ali kako je postupak iniciran podnošenjem ustavne žalbe koja pored zahteva za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku sadrži i zahtev predlagača za zaštitu prava na imovinu iz člana 58. Ustava o kome nije odlučeno, sud ovi nalaze da je potrebno ustavnu žalbu dostaviti Ustavnom sud u da u okviru svoje nadležnosti donese odl uku o povredi prava na imovinu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojima je propisano: da s tranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe izjavljene 2 0. maja 2014. godine o neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9466/10, Ustavni sud konstatuje da propust izvršnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju , predsta vlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (isti stav izražen je i u predmetu Už-5551/ 2011). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je , saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosi oca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 1517/08 od 11. novembra 20 08. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu, a koja se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke M inistarstvu.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi podnosioca izjavljenoj 30. decembra 2015. godine protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 258/14 od 18. maja 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 874/15 od 30 . septembra 2015. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku preko dosuđenog iznosa od 300 evra , Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe u suštini nezadovoljan visinom d osuđene naknade.

U tom smislu, Ustavni sud najpre ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta , značaja spornog prava za podnosioca i po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak . Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnosiocu ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena mu je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnosilac ustavne žalbe može tvrditi da je „žrtva“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji mu je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuju u sličnim slučajevima (videti presud e Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije , broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006- V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnosiocu dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niža u poređenju sa iznosima koje je u sličnim predmetima utvrđuje ovaj sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilik a u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od 300 evra nije nerazumna , posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih navedenim rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už -2287/2015 od 15. jula 2015. godine).

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe istič e i povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, ukazujući samo na jednu sudsku odluku, Ustavni sud je ocenio da se u takvoj situaciji još uvek ne može govoriti o „ dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi niti da je to dovelo do pravne nesigurnosti u posmatranom periodu“ (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine), što je jedan od osnovnih pravnih kriterijuma prilikom ocenjivanja da li je došlo do povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Osim toga, aktuelna sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava zauzela je načelan stav da je „ postojanje suprotnih sudskih odluka stalna karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži sudećih i žalbenih sudova sa nadležnošću na određenoj teritoriji. Takve razlike mogu se javiti i u okviru istog suda i to se samo po sebi ne može smatrati povredom ljudskog prava suprotno Konvenciji.“ ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Santos Pinto protiv Portugala, broj 39005/04 od 20. maja 2008. godine). Pri tome, opšti je stav Ustavnog suda da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbacio ovu ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i da su Viši sud u Čačku i Vrhovni kasacioni sud, neodlučivanjem o zahtevu podnosioca da mu se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 122/08, prevideli da se taj postupak zajedno sa prinudnim izvršenjem koje je pokrenuto na osnovu izvršne isprave donete u parnici, mora sagledavati kao jedinstvena celina (stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u predmetima Hornsby protiv Grčke i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine). Međutim, ovakav propust sudova u predmetnom vanparničnom postupku, po oceni Ustavnog suda, nije od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, uzimajući u obzir da su nadležni sudovi, odlučujući o više zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koje su podneli kolege podnosioca i koji se zasnivaju na gotovo identičnom činjeničnom i pravnom stanju, utvrdili tim predlagačima sličnu visinu naknade koja je dosuđena i podnosiocu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ceneći značaj parničnih postupaka koji su prethodili izvršnim postupcima, iz čega proizlazi da podnosilac ustavne žalbe nije doveden u neravnopravni položaj.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.