Povreda prava na imovinu zbog nenamirenja potraživanja u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na imovinu. Propust suda da u dužem periodu namiri potraživanja podnosilaca, utvrđena u stečajnom postupku nad dužnikom sa pretežnim državnim kapitalom, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7926/2016
11.07.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković, zamenik predsednika Veća i sudije Miroslav Nikolić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), dr Jovan Ćirić, dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. H . iz Savezne Republike Nemačke , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. H . izjavljena protiv zaključka Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-0 32841/2014 od 3. juna 2015. godin e zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. H . iz Savezne Republike Nemačke , preko punomoćnika advokata Z. B . iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu , 19. oktobra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv zaključka Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-0 32841/2014 od 3. juna 2015. godine , zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, kao i povrede odredbe člana 198. stav 1. Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je punomoćnik podnosioca, pre podnošenja zahteva za vraćanje imovine, od nadležnog arhiva tražio da mu dostavi dokumentaciju u vezi sa oduzimanjem imovine od bivšeg vlasnika G. H , koji je bio pripadnik nemačke narodnosti i državljanin Kraljevine Jugoslavije; da Istorijski arhiv Sombor nije izdao traženu dokumentaciju do vremena kada je zahtev za vraćanje imovine morao biti podnet, jer je rok prekluzivan, već je 23. aprila 2014. godine dostavio „advokatskoj kancelariji podnos ioca“ tražene isprave o oduzimanju imovine; da je Agencija za restituciju u osporenom zaključku navela da nije dostavljena isprava o podržavljenju, što je bio jedini razlog da se zahtev odbaci; da je punomoćni k podnosioca odmah prilikom podnošenja tužbe Upravnom sudu dostavio odluku u konfiskaciji predmetne imovine.

Podnosilac ustavne žalbe se poziva na odluku Ustavnog suda UIz-74/2010 od 9. septembra 2010. godine, u kojoj je istaknuto da ostvarivanje zakonom propisanih prava ne može zavisiti od efikasnosti postupanja organa nadležnih da sprovedu postupak u kome se o pravu odlučuje, te ni gubitak ustanovljenog prava ne može zavisiti od toga da li su nadležni organi okončali postupak u okviru propisanog roka.

Prema navodima ustavne žalbe , navedenim postupanjem Agencije za restituciju podnosiocu je trajno uskraćeno pravo da potražuje oduzetu imovinu, budući da zbog prekluzivnog roka ne može da podnese zahtev za vraćanje imovine, iako je naknadno dobio od nadležnog arhiva akt o oduzimanju imovine.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt i naloži Agenciji za restituciju da nastavi predmetni postupak za vraćanje oduzete imovine, koji je pokrenut zahtevom od 1. marta 2014. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim zaključkom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-0 32841/2014 od 3. juna 2015. godin e odbačen je kao neuredan zahtev M. H , ovde podnosi oca ustavne žalbe , za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasnika G. H , podnet 1. mart a 2014. godine. U obrazloženju zaključka je konstatovano da zahtev ne sadrži obavezne podatke iz člana 42. stav 3. tačka 2) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, i to podatke o oduzetoj imovini na koju se zahtev odnosi, te da uz zahtev nije dostavljen obavezni dokaz iz člana 42. stav 4. tačka 3), i to isprava o podržavljenju imovine, u originalu ili overenoj fotokopiji. Dalje je navedeno da je odredbom člana 3. stav 1. tačka 3) navedenog zakona propisano šta se smatra „aktom o podržavljenju“. Imajući u vidu da je odredbom člana 43. stav 1. Zakona propisano da će se zahtev koji ne sadrži obavezne podatke i dokaze iz člana 42. stav 7. Zakona odbaciti kao neuredan, Agencija je odlučila kao u dispozitivu zaključka.

Podnosilac ustavne žalbe je 9. jula 2015. godine podneo tužbu protiv osporenog zaključka Agencije, koju je Upravni sud presudom U. 10346/15 od 24. decembra 2015. godine odbio kao neosnovanu. U vezi sa navodima tužbe da je u prilogu tužbe dostavljena isprava o podržavljenju, Upravni sud je ocenio da ovi navodi nisu od uticaja na drugačiju odluku o zakonitosti osporenog zaključka, budući da je ovaj dokaz dostavljen po okončanju upravnog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je u zahtevu za preispitivanje presude Upravnog suda U. 10346/15 od 24. decembra 2015. godine istakao da je nedostatak akta o podržavljenju imovine isključivo posledica neažurnosti nadležnog arhiva; da je podnosilac uz tužbu dostavio dokaz o neažurnosti arhiva, jer se po originalnom pečatu arhiva može zaključiti da je tražena dokumentacija dostav ljena podnosiocu 23. aprila 2014. godine; da to za Upravni sud nije bilo dovoljno, već se „sva krivica konačno svaljuje na samu stranku“.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Uzp. 69/16 od 15. juna 201 6. godine odbio zahtev podnosi oca ustavne žalbe za preispitivanje navedene presude Upravnog suda, jer je ocenio da je pobijana presuda doneta bez povreda pravila postupka, uz pravilnu primenu Zakona o upravnim sporovima. Ocenjujući navode zahteva da nedostavljanje potrebne dokumentacije nije nastalo krivicom podnosioca, već nadležnog arhiva, taj sud je našao da su isti neosnovani , jer podnosilac uz zahtev, kao ni do momenta upravnog odlučiva nja, nije podneo zakonom propisane dokaze.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razl ikuju od odredaba člana 58. st. 1. i 2. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenog prava ceni u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („ Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13 ) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da su svi organi Republike Srbije, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i drugi organi i organizacije, dužni da u okviru svojih nadležnosti i bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke iz člana 42. st. 3. do 6. ovog zakona kojima raspolažu (član 13.); da se u z zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl (član 42. stav 4 . tačka 3)) ; da se u z zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.).

5. Iako je u ustavnoj žalbi navedeno da je Istorijski arhiv Sombor 23. aprila 2014. godine dostavio punomoćniku podnosioca ispravu o podržavljenju predmetne imovine, koja je priložena uz tužbu podnetu Upravnom sudu, podnosilac ustavne žalbe smatra da Agencija za restituciju nije mogla da odbaci njegov zahtev za vraćanje oduzete imovine samo zbog toga što ta isprava nije bila dostavljena.

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac prevashodno ukazuje na propust Agencije u primeni procesnog prava, te je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojim se garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrarna ili diskriminatorska.

Na osnovu činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao: d a je podnosi lac ustavne žalbe 1. marta 2014. godine podneo Agenciji zahtev za vraćanje imovine oduzete od nj egovog pravnog prethodnika, te da uz zahtev nije priložio ispravu o podržavljenju sporne imovine ; da je Istorijski arhiv Sombor dostavio punomoćniku podnosioca traženu dokumentaciju 23. aprila 2014. godine , na šta je podnosilac ukazao u ustavnoj žalbi; da je zaključkom Agencije od 3. juna 2015. godine predmetni zahtev odbačen kao neuredan; da je podnosilac ustavne žalbe ispravu o podržavljenju sporne imovine dostavio uz tužbu podnetu Upravnom sudu 9. jula 2015. godine. Ovaj sud dalje konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud , ocenjujući zakonitost presude Upravnog suda U. 10346/15 od 24. decembra 2015. godine, našao da su neosnovani navod i zahteva da nedostavljanje potrebne dokumentacije nije nastalo krivicom podnosioca, već nadležnog arhiva, budući da podnosilac uz zahtev, kao ni do okončanja upravnog postupka, nije podneo zakonom propisane dokaze.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“. Ustavni sud stoga nalazi da se odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju mora sagledati u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-733/2016 od 7. decembra 2017. godine i Už-3313/2016 od 8. februara 2018. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Ispitujući da li je donošenj em predmetnog zaključka Agencije o odbacivanju zahteva za vraćanje imovine podnosilac ustavne žalbe onemogućen da u toku postupka sam pribavi ispravu koja se nalazi kod drugog organa, odnosno da istakne da ne može sam da priba vi tu ispravu, Ustavni sud konstatuje da je punomoćnik podnosioca navedeni dokaz primio od nadležnog arhiva nepuna dva meseca nakon podnošenja zahteva za vraćanje imovine, ali ga nije dostavio Agenciji u periodu dužem od godinu dana – koliko je još trajao upravn i postup ak pred Agencijom, već tek uz tužbu podnetu Upravnom sudu.

Ustavni sud, takođe, n aglašava da kontrola zakonitosti upravnog akta podrazumeva ocenu zakonitosti akta u vreme njegovog donošenja, zbog čega naknadno pribavljeni dokazi ne mogu biti od uticaja na odlučivanje suda u upravnom sporu o zakonitosti tog akta (n avedeno stanovište Ustavni sud je izrazio u Rešenju Už-7240/2015 od 18. jula 2017. godine i, mutatis, mutandis, u Odluci Už-5763/2011 od 11. marta 2015. godine i Rešenju Už-4469/2012 od 21. jula 2015. godine). S obzirom na to da podnosi lac ustavne žalbe do okončanja upravnog postupka pred Agencij om nije dostavio ispravu o podržavljenju sporne imovine, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacion i sud u presudi Uzp. 69/16 od 15. juna 2016. godine na ustavnopravno prihvatljiv način ocenio navode kojima je podnosilac ukazivao na to da nedostavljanje potrebne dokumentacije nije nastalo njegovom krivicom, istakavši da podnosilac uz zahtev, kao ni do momenta upravnog odlučivanja, nije podneo zakonom propisane dokaze.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da podnosilac ne može da potražuje svoju imovinu zbog toga što mu nadležni arhiv nije izdao dokumentaciju do isteka prekluzivnog roka za podnošenje zahteva. Imajući u vidu okolnosti ovog predmeta, ovaj sud je ocenio da nemogućnost ostvarenja prava podnosioca ustavne žalbe nije posledica postupanja Agencije, već propuštanja njegovog punomoćnika da u periodu dužem od godinu dana dostavi Agenciji potrebnu dokumentaciju, koju je primio od Ist orijskog arhiva Sombor. Po nalaženju Suda, n ema osnova za pozivanje na uskraćivanje ili povredu Ustavom zajemčenog prava u situaciji kada lice svojim činjenjem ili nečinjenjem samo sebe onemogući u ostvarivanju određenog prava, odnosno u delotvornom ostvarivanju tog prava.

Po oceni Ustavnog suda, Odluka Ustavnog suda IUz-74/2010 od 9. septembra 2010. godine, na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe, nije od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari, budući da gubitak prava podnosioca nije posledica propusta nadležnog arhiva da u okviru zakonom propisanog roka odluči o zahtevu za dostavljanje tražene dokumentacije.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu kojim je istaknuta povred a prava na pravično suđenje, zajemčen og odredbama člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi odredaba člana 21. Ustava, kojima se utvrđuje da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, jer podnosilac nije pružio dokaze da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu razloge za ocenu o nepostojanju povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra da podnosilac nije imao legitimno očekivanje da će u predmetnom upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom ostvariti pravo na vraćanje imovine.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom zbog povrede načela iz člana 21. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava , zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi povreda odredbe člana 198. stav 1. Ustava o zakonitosti uprave dovodi u vezu sa povredom prava na pravično suđenje, o čemu se ovaj sud već izjasnio u tački 5. obrazloženja.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na imovinu zbog nenamirenja potraživanja u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti