Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest i po godina. Zbog neefikasnosti suda u dostavljanju poziva, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. B. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. B. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3743/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. B. izjavljena protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3743/05 od 4. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11325/10 od 27. jula 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B. iz Beograda podneo je, 13. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika G. C, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu i detaljno obrazlažući osporeni parnični postupak, pored ostalog, navodi: da se prvostepeni sud u osporenoj presudi nije izjasnio povodom navoda da je tužena sa štedne knjižice primaoca izdržavanja za svoje potrebe podigla 10.000 evra, a da je drugostepeni sud u vezi sa tim navodima zauzeo neprihvatljiv stav da ta činjenica „ne čini sporni ugovor suprotnim prunudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, u smislu člana 103. ZOO“, uopšte ne navodeći obrazloženje za taj stav; da je u pogledu izuzetno teškog zdravstvenog stanja primaoca izdržavanja Apelacioni sud naveo da je takvo stanje „uobičejeno za osobe tih godina“, iako je bilo očigledno da je u momentu zaključenja spornog ugovora koji je „trajao samo 71 dan“ primalac bio u otkazivanju svih životnih funkcija, te u tom smislu taj sud propušta da odgovori na pitanje da li je bilo aleatornosti na strani tužene ili ne, saglasno odredbi člana 203. Zakona o nasleđivanju; da je iz medicinske dokumentacije bilo jasno da je primalac izdržavanja star i teško bolestan i da nije bilo potrebno neuropsihijatrijsko veštačenje njegovog duševnog zdravlja; da nadležni sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se taj postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Polazeći od navedenog, podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna prava pa predlaže da se ponište osporene presude i odredi naknada nematerijalne štete, kao i da se odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49260/10 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. decembra 2005. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene M.M, radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju.

U sprovedenom postupku održana su dva pripremna ročišta, nakon čega je zakazano ukupno deset ročišta za glavnu raspravu od kojih je sedam održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka i devet svedoka. Ostala tri ročišta nisu održana, i to jedno zbog nedolaska punomoćnika tužioca, a preostala dva zbog toga što nije bilo dokaza da je punomoćniku tužene uredno dostavljen poziv. U periodu od 27. februara 2008. pa do 4. marta 2009. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu. U tom periodu prvostepeni sud je nastojao da punomoćniku tužene uruči poziv za glavnu raspravu i tom prilikom je u dva navrata pokušavao preko Advokatske komore Beograda da sazna tačnu adresu sedišta kancelarije advokata Ž.Đ, budući da je prema izveštaju pošte bio odseljen sa adrese koju je dao sudu i na koju su mu bili dostavljeni podnesci pre odseljenja. Navedena komora je obavestila sud da o eventualnoj promeni adrese sedišta njegove kancelarije Ž. Đ. nije obavestio Komoru. U tom smislu prvostepeni sud je pokušavao i preko tužene M.M. da sazna traženu adresu, međutim ni njoj nije mogao da se uruči dopis, niti kasnije poziv za saslušanje, a što je sud pokušavao i preko Policijske stanice V. U međuvremenu, punomoćnik tužioca je telegramom od 28. oktobra 2008. godine obavestio prvostepeni sud da je nova adresa punomoćnika tužene D. 39 u Beogradu i tom prilikom, a i kasnije (18. februara 2009. godine) zahtevao da se poziv tuženoj i njenom punomoćniku uruči preko oglasne table suda. Konačno su tuženoj i njenom punomoćniku dostavljeni pozivi za ročište koje je održano 4. marta 2009. godine, s tim da je punomoćnik tužene na tom ročištu obavestio sud da je promenio adresu sedišta kancelarije i da je ona sada u ulici D. broj 39.

Osporenom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3743/05 od 4. marta 2009. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za utvrđenje da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen kod Trećeg opštinskog suda u Beogradu 6. oktobra 2004. godine, između tužene, kao davaoca izdržavanja i sada pokojnog M. B, kao primaoca izdržavanja. Stavom drugim izreke presude odbijen je predlog za određivanje privremene mere da se tuženoj zabrani da raspolaže nepokretnošću ili opterećuje nepokretnost, i to stan u Beogradu, u zgradi u ul. T. broj 2/2, sagrađenoj na katastarskrj parceli broj 1224/1, upisanoj kao ZK telo II u ZKUL broj 1060 KO V, te da se odredi zabeležba navedene privremene mere u zemnjišnoknjižnom ulošku broj 1060 KO V, ZK telo II redni broj katastarske paracele 1224/1. Stavom trećim izreke presude obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 95.513,00 dinara. Prvostepeni sud je 24. novembra 2009. godine pokušao bezuspešno da dostavi ovu presudu punomoćniku tužene, jer je dostava pokušana na staru adresu, da bi nakon toga sud navedenom punomoćniku presudu dostavio 8. marta 2010. godine, a koji je odgovor na žalbu dostavio 26. marta 2010. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž.11325/10 od 27. jula 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3743/05 od 4. marta 2009. godine, u stavovima prvom i drugom njene izreke, doneta u predmetu koji je sada zaveden kod Prvog osnovnog suda u Beogradu pod brojem P. 49260/10; stavom drugim izreke preinačena je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3743/05 od 4. marta 2009. godine u stavu trećem njene izreke, tako što je obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 73.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom izvršenja. U obrazloženju ove presude je navedeno: da su tužena, kao davalac izdržavanja i sada pokojni M. B, kao primalac izdržavanja, zaključili ugovor o doživotnom izdržavanju, overen kod Trećeg opštinskog suda u Beogradu 6. oktobra 2004. godine, kojim se davalac izdržavanja obavezala da primaoca i dalje pazi, hrani, brine o vešu i odeći, nabavlja lekove i u bolesti leči, te da ga za slučaj smrti sahrani po njegovoj izričitoj želji koja je davaocu poznata, da mu izda na ime podušja opelo u H. S. S. u Beogradu, čiji je on ktitor, a da u naknadu za sve to primalac izdržavanja ostavlja davaocu u nasleđe svojinu na stanu broj 2, u prizemlju zgrade broj 2 u ul. T. u Beogradu, po strukturi dvosoban, površine 55 m2, kao i novac na jednoj dinarskoj štednoj knjižici Poštanske štedionice i dve devizne knjižice Poštanske štedionice, kao i obveznice NBJ JU banke, K. banke, D. banke i N. š; da je primalac izdržavanja bolovao od više hroničnih bolesti, povodom kojih je u periodu od 2001. godine pa do smrti 16. decembra 2004. godine, u više navrata lečen u određenim zdravstvenim ustanovama u Srbiji; da je imao i otvoren bolesnički karton y G. zavodu za gerontologiju, kućno lečenje i negu, u kome su takođe konstatovane dijagnoze, ali kako ova ustanova nije stacionarna, već obezbeđuje vaninstitucionalno zbrinjavanje bolesnika, to ne vodi epikrizu već samo zdravsteni karton pacijenta, iz koga se vidi njegovo zdravstveno stanje i procedure koje su sprovedene, a usluge Zavoda prema M. B. su prekinute zbog smrti pacijenta; da je davalac izdržavanja izvršavala obaveze preuzete ugovorom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Apelacioni sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je stavom prvim izreke pobijane presude odbio tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je ugovor o doživotnom izdržavanju ništav. Ovo stoga što je nesumnjivo utvrđeno da su ugovorne strane zaključenjem spornog ugovora o doživotnom izdržavanju preuzele obaveze, te da je stvarna volja primaoca izdržavanja bila da sebi obezbedi izdržavanje i da davaocu izdržavanja za uzvrat prenese u svojinu stan, novac na štednim knjižicama i hartije od vrednosti, a davalac izdržavanja se obavezala da pazi primaoca izdržavanja, brine o njegovoj ishrani, vešu i odeći, nabavlja lekove i u bolesti ga leči, te da ga nakon smrti sahrani, za koje obaveze je utvrđeno da ih je davalac izdržavanja izvršavala, zbog čega je pravilan zaključak prvostepenog suda da sporni ugovor o doživotnom izdržavanju nije fiktivan, već je predstavljao stvarnu volju ugovornih strana koje su ga zaključile sa precizno ugovorenim obavezama, koje su izvršene, te se ne radi o ugovoru kod koga postoji nedostatak osnova. Takođe, prvostepeni sud je pravilno zaključio da se u konkretnom slučaju nije radilo o nedostatku aleatornosti pri zaključenju ugovora, s obzirom na to da primalac izdržavanja u vreme zaključenja ugovora jeste bolovao od hroničnih bolesti - astme, kardiovaskularnih bolesti i artritisa, koje nisu neuobičajene kod osoba njegovih godina (bio je star 83 godine), ali postojanje ovih bolesti nije ukazivalo na izvesnu i blisku smrt, zbog čega ni činjenica da je preminuo dva meseca posle overe ugovora ne predstavlja razlog koji bi u svakom slučaju bio osnovan za poništaj takvog ugovora. Pravilno je prvostepeni sud ocenio i navode tužioca koji se odnose na korišćenje usluga službe „pomoć u kući“ G. zavoda za gerontologiju, čiji korisnik je bio M. B, kao i da je račune za korišćenje telefona i režijske troškove plaćao M. V, koji je to činio prema dogovoru sa M. B, jep je u njegovom stanu koristio jednu sobu u kojoj je obavljao poslovnu delatnost, a takođe je pravilno ocenio i činjenicu da je 30. septembra 2004. godine konstatovano da sada pokojni M. B. boluje od demencije, a da je sporni ugovor overen dana 6. oktobra 2004. godine, s obzirom na to da tužilac koji je, u konkretnom slučaju, prema pravilima o teretu dokazivanja propisanim odredbom člana 223. ZPP, snosio teret dokazivanja činjenice da davalac izdržavanja u vreme zaključenja ugovora nije bio sposoban da shvati značaj i posledice pravnog posla koji preduzima, nije predložio izvođenje dokaza veštačenjem o ovoj okolnosti, pa tu činjenicu nije dokazao. Za svoju odluku prvostepeni sud je dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihava i drugostepeni sud kao pravilne.

Apelacioni sud navodi i da su cenjeni navodi žalbe kojima tužilac ukazuje da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju trajao svega dva meseca i 11 dana, te da je tužilac bio star 83 godine i bolovao od većeg broja hroničnih bolesti, o kojim okolnostima je tužilac kao dokaz priložio medicinsku dokumentaciju, te da je prvostepeni sud nepravilno primenio materijalno pravo jer je propustio da primeni odredbu člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju, ali da su ovi navodi bez uticaja na donošenje drugačije odluke drugostepenog suda po žalbi. Ovo stoga što je u samom ugovoru o doživotnom izdržavanju navedeno da je faktički ugovorni odnos između davaoca i primaoca izdržavanja započeo godinu dana pre zaključenja ugovora, a da se davalac izdržavanja obavezuje da i dalje pazi, hrani, brine o vešu i odeći i nabavlja lekove i u bolesti leči, te da nakon smrti sahrani primaoca izdržavanja, na koji način je faktičko stanje i ispunjavanje obaveza od strane davaoca izdržavanja, koje je i ranije postojalo, prevedeno u pravno stanje, odnosno, primalac i davalac izdržavanja su u zakonskoj formi potvrdili volju koja je kod njih i ranije postojala u pogledu pružanja obaveza izdržavanja, kao i da celokupna imovina primaoca zauzvrat pripadne tuženoj. Takođe, ne može se smatrati da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi propisani odredbom Zakona o nasleđivanju na koju tužilac ukazuje u žalbi, s obzirom na to da se, u konkretnom slučaju, ne može smatrati da smrt primaoca za tuženu nije predstavljala nikakvu neizvesnost, jer njeno ispunjenje obaveza nije započelo od momenta zaključenja ugovora, već ranije, prethodne godine, za koje vreme su postojali periodi kada se primalac izdržavanja bolje osećao, kada je u junu mesecu 2004. godine, šest meseci pre njegove smrti, putovao da poseti logor u M, zbog čega se ne može smatrati da je njegovo opšte stanje, bez obzira na godine starosti i bolesti od kojih je bolovao, ukazivalo na izvesnu blisku smrt.

Zatim Apelacioni sud ističe i da su neosnovani navodi žalbe tužioca kojima ukazuje da je prvostepeni sud povredio odredbu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da razlozi na koje tužilac ukazuje, da porodica primaoca izdržavanja nije znala za zaključenje spornog ugovora, kao i da je tužena sa primaočevog računa podigla iznos od 10.000,00 evra, što ukazuje da je primaoca izdržavala od njegovih sredstava, ne čine sporni ugovor protivnim prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, u smislu navedene odredbe Zakona. Takođe, neosnovani su i navodi žalbe tužioca da se radi o fiktivnom ugovoru, te da je kauza ugovora nedopuštena, a da su se ugovorom želela osujetiti nasledna prava zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, budući da su ovi navodi bili predmet pravilne ocene prvostepenog suda, koju i ovaj sud prihvata.

Po mišljenju drugostepenog suda, bez uticaja su i navodi žalbe tužioca kojima ukazuje da je prvostepeni sud, ukoliko je smatrao da je neophodno izvesti dokaz veštačenjem lekara neuropsihijatra, u smislu odredbe člana 7. stav 2. ZPP, mogao da odredi izvođenje tog dokaza, a da je kod primaoca utvrđena dijagnoza dementio šest dana pre zaključenja spornog ugovora, budući da je navedenom odredbom člana 7. ZPP, propisano da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza, dok je stavom 3. istog člana propisano kada je sud izuzetno ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile, a koje se odnose na raspolaganje zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kada je posebnim propisima predviđeno, na šta se ne odnosi konkretan slučaj, dok se na osnovu izveštaja lekara specijaliste u kome je konstatovana dijagnoza dementio, 30. septembra 2004. godine, koja dijagnoza se prvi put pominje u medicinskoj dokumentaciji primaoca izdržavanja, ne može nesumnjivo utvrditi ta činjenica, imajući u vidu da je ovaj izveštaj dao lekar specijalista fizikalne medicine i rehabilitacije, koji nije i specijalista za oblast medicine u koju spada ova vrsta bolesti. Zatim, i da su neosnovani navodi žalbe tužioca kojima ukazuje na nepravilnosti prvostepene presude u pogledu ocene iskaza saslušanih svedoka jer su prema odredbi člana 7. ZPP, stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve, da predlože dokaze kojima se te činjenice utvrđuju, a saglasno odredbi člana 221. stav 2. istog zakona, sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivnja bitnih činjenica. Sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza, a odluku donosi po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka, prema odredbi člana 8. ZPP. Načelo slobodne ocene dokaza karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza, o rangiranju dokaza prema dokaznoj snazi i o načinu ispitivanja pojedinog dokaza. Sud prema specifičnosti konkretnog slučaja i rezultatima konkretnog istraživanja, slobodno, bez formalnih ograničenja, ceni izvedene dokaze i formira svoje uverenje o dokazanim, odnosno nedokazanim činjenicama. Pravilnoj oceni iskaza svedoka, u smislu odredbe člana 8. ZPP, prethodi pre svega potpuna analiza sadržine iskaza svedoka u kontekstu onih činjenica koje su sudu potrebne kao bitne za donošenje odluke. U konkretnom slučaju, Apelacioni sud zaključuje da je prvostepeni sud postupajući u skladu s navedenim ovlašćenjima, na osnovu sadržine iskaza parničnih stranaka i saslušanih svedoka, kao i pismenih dokaza, pravilno utvrdio bitne činjenice i pravilno primenio materijalno pravo.

Prvi osnovni sud u Beogradu je u više navrata bezuspešno pokušao dostavu ove presude punomoćniku tužene jer je dostava pokušavana, ponovo, na staru adresu, da bi taj sud dostavu navedenom punomoćniku izvršio preko oglasne table suda, 5. decembra 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, koje podnosilac u ustavnoj žalbi označava kao povređene, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/03) je propisano: da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani, te da primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari ili prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora (član 194. st. 1. i 2.); da na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja (član 203. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) je bilo propisano: da kad stranka ili njen zakonski zastupnik do dostavljanja drugostepene odluke kojom se postupak okončava promene adresu, dužni su da o tome odmah obaveste sud, da ako oni to ne učine, sud će odrediti da se sva dalja dostavljanja u parnici za tu stranku vrše stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda, da se dostavljanje smatra izvršenim po proteku roka od osam dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu suda, da kad punomoćnik, odnosno punomoćnik za primanje pismena do dostavljanja drugostepene odluke kojom se postupak okončava promeni svoju adresu, a ne obavesti o tome sud, dostavljanje će se izvršiti kao da punomoćnik nije ni postavljen (član 139.); da kad je u toku parnice dostavljanje pismena bilo bezuspešno dostavljanje će se izvršiti stavljanjem pismena na oglasnu tablu, da se dostavljanje smatra izvršenim po isteku roka od osam dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu suda (član 140.).

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do dana donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11325/10 od 27. jula 2012. godine, kojom je pravnosnažno okončan ovaj postupak, proteklo šest i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku postavila relativno složena činjenična i pravna pitanja. U prilog navedenom kazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i devet svedoka.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se on i njegov punomoćnik uredno odazivali na pozive za zakazana ročišta, osim u jednom slučaju. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao Treći opštinski sud u Beogradu. Naime, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da u periodu od više od jedne godine (od 27. februara 2008. pa do 4. marta 2009. godine) nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu. U navedenom vremenskom intervalu prvostepeni sud jeste preduzimao neke radnje, kao što je pokušaj dostave tuženoj i njenom punomoćniku, koji je promenio sedište kancelarije, poziva za glavnu raspravu, međutim ta postupanja suda ne mogu biti opravdanje za činjenicu da se za navedeni period ne održi nijedno ročište, imajući u vidu da je, u smislu čl. 139. i 140. Zakona o parničnom postupku, u slučaju promene adrese stranke i njenog punomoćnika koji o tome nisu blagovremeno obavestili sud, dostavu poziva prvostepeni sud trebalo da izvrši preko oglasne table suda, odnosno da kada je punomoćnik u pitanju, onda se dostavljanje vrši kao da punomoćnik nije ni postavljen. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i da je nakon obaveštenja suda o novoj adresi, punomoćniku tužene pokušavana dostava, najpre prvostepene, a zatim i drugostepene presude na staru adresu, usled čega je prvostepena presuda punomoćniku tužene dostavljena tek nakon godinu dana od dana donošenja, a drugostepena presuda je dostavljena posle četiri i po meseca, i to preko oglasne table suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i postupanje prvostepenog suda. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome podnosilac ukazuje da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, što bi ukazivalo na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud u osporenoj presudi u delu kojim je potvrdio prvostepenu presudu dao pravno logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Takođe, za Ustavni sud je prihvatljiva konstatacija i sa tim u vezi obrazloženje navedenih sudova da podnosilac ustavne žalbe, na kome je bio teret dokazivanja činjenice vezane za sposobnost primaoca izdržavanja da shvati pravne posledice zaključenja predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, nije dokazao da primalac izdržavanju u trenutku zaključenja tog ugovora nije bio sposoban da zaključi taj ugovor, budući da nije predložio da se izvrši neuropsihijatrijsko veštačenje.

Što se tiče tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da se prvostepeni sud u osporenoj presudi nije izjasnio povodom njegovih navoda da je tužena sa štedne knjižice primaoca izdržavanja za svoje potrebe podigla 10.000 evra, a da je drugostepeni sud u vezi sa tim navodima zauzeo neprihvatljiv stav „da ta činjenica ne čini sporni ugovor suprotnim prunudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, u smislu člana 103. ZOO, uopšte ne navodeći obrazloženje za taj stav“, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva i na činjenici da nadležni sudovi nisu dali dovoljne razloge za svoje stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. U tom smislu, jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Treba istaći i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, obavezuje sudove da svoje odluke obrazlože, pri čemu ta obaveza ne podrazumeva da sud mora detaljno da odgovori na sve navode stranaka (videti: presudu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine), kao i da obim obaveze davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljen je okolnostima konkretnog slučaja (videti: presudu Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine).

U vezi sa izloženim, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnosioca da drugostepena presuda nije obrazložena, te da njome nije odgovoreno na ključne žalbene navode zbog toga što se drugostepeni sud izričito izjasnio o razlozima žalbe kojima se, pored ostalog, ukazuje i da je tužena sa štedne knjižice primaoca izdržavanja za svoje potrebe podigla 10.000 evra. Pri tome, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da su postupajući sudovi u osporenim presudama istakli na kojim navodima i dokazima temelje svoju odluku i da su dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da predmetni ugovor nije ništav, te da su se pozvali na odgovarajuće odredbe propisa na kojima su zasnovali svoj pravni stav, kao i da je obrazloženje u skladu sa standardima uspostavljenim ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, te je u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Što se tiče prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ga izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 58. Ustava.

Takođe, u vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da uz ustavnu žalbu nisu priloženi dokazi – pismeni prepisi presuda, na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da li su redovni sudovi najviše instance u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito odlučivali, a što bi bila neophodna pretpostavka da bi se moglo ispitati da li je podnosiocu osporenim presudama povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti