Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku o podeli bračne tekovine koji je trajao preko devet godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete podnositeljki ustavne žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S . iz Smederevske Palanke , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. marta 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani – S udska jedinica u Smederevskoj Palanci u predmetu P. 2589/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P. 941/08) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S. iz Smederevske Palanke je, 3. jula 201 8. godine, preko punomoćnika R. D , advokata iz Žabara, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2009/18 od 21. marta 2018. godine, zbog povrede prava iz čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporen a presud a doneta.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je osporena presud a nezakonita i nepravična, kao i da joj je neopravdano dugim trajanjem postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ovo prevashodno imajući u vidu da postupak nije bio niti činjenično, niti pravno složen.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su joj osporenom presudom povređena naveden a ustavn a prav a, osporenu presud u poništi, te odredi da nadležni sud ponovo odluči o njenoj žalbi, kao i da joj dosudi naknad u materijalne štete u iznosu od 9000 evra, a koliko iznose troškovi ovog parničnog postupka, kao i nematerijalne štete u iznosu od 2000 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku . Podnositeljka je takođe postavi la i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci P. 2589/12, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

S.S. iz Smederevske Palanke je 21. oktobra 2008. godine, podneo tužbu Opštinskom sudu u Smederevskoj Palanci protiv B. S . iz Smederevske Palanke, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Tužba je podneta radi podele bračne tekovine parničnih stranaka nakon razvoda braka. Tužena je odgovorila na tužbu 23. decembra 2008. godine.

Parnični sud je do donošenja prvostepene presude zakazao 27 ročišta , od kojih 6 nije održano (dva na zahtev tužene ).

U daljem toku postupka, sud je održao tri ročišta 5. maja, 9. juna (kada je izveo dokaz saslušanjem sina parničnih stranaka ) i 2. septembra 2009. godine (kada je sud naložio da se izvede dokaz saslušanjem stranaka na okolnost da li je njihov sin učestvovao u sticanju svojine koja je predmet tužbenog zahteva, a punomoćnik tužene tražio izuzeće sudije, sa obrazloženjem da sudija nije mog la da odredi izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka pre nego što je da la nalog da se tužbom kao tuženi obuhvati i sin stranaka ). Shodno tome, sudija je donela rešenje da se spisi predmeta dostave predsedniku suda kako bi se odlučilo o izuzeću. Predsednik Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci je doneo rešenje Su. br. 17/2009-57 od 9. septembra 2009. godine kojim je odbio zahtev punomoćnika tužene za izuzeće sudije.

Sud je na ročištu održanom 25. avgust a 2010. godine, ne koje su pristupili punomoćnici stranaka, ali ne i stranke, konstatovao da tužena nije bila uredno pozvana , te je sledeće ročište zakazao za 12. april 2011. godine. U međuvremenu je sudija dva puta slala zamolnicu za međunarodno-pravnu pomoć, tj tražila da se tužena pozove posredstvom Ministarstva pravde i D iplomatsko-konzularnog predstavništva u Dizeldorfu, SR Nemačka (u daljem tekstu: DKP). Postupajući po zamolnici od 25. avgusta 2010. godine , Ministarstvo pravde je 11. novembra 2010. godine obavestilo sud da DKP nije bil o u mogućnosti da tužen oj prosledi poz iv (nemačka pošta je obavestila DKP da poziv nije podignut) , zbog čega je sudija ponovila poziv zamolnicom od 23. novembra 2010. godine. Na ročištu održanom 12. aprila 2011. godine sud je izveo dokaz saslušanjem parničnih stranaka.

Sud je u daljem toku postupka održao tri ročišta: 20. juna, 28. septembra i 7. decembra 2011. godine. Na ročište zakazano za 7. decembar 2011. godine, uredno pozvane parnične stranke se nisu pojavile, a kako svoj izostanak nisu opravdale, sud je doneo rešenje P. 304/10 , kojim tužbu tužioca smatra povučenom . Postupajući po predlogu punomoćnika tužioca za povraćaj u pređašnje stanje od 14. decembra 2011. godine , sud je održao četiri ročišta, te na ročištu održanom 22. oktobra 2012. godine doneo rešenje P. 304/10, kojim je usvojio predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta. Predmet je dobio novi broj P. 2589/12.

Tužena je 19. marta 2013. godine podnela protivtužbu .

Parnični sud je sledeće ročište zakazao i održao 15. aprila 2013. godine, dok su ročišta koj a su bila zakazan a za 28. juni i 4. oktob ar 2013. godine, odložena usled nedostataka procesnih pretpostavki (r očišta zakazan a za 11. april 2014. godine i 16. januar 2015. godine ni su održan a). Sledeće ročište je održano 3. aprila 2015. godine.

U daljem toku postupka, sud je na dva ročišta (2. septembra i 9. decembra 2015. godine) sproveo dokaz saslušanjem stranaka, dokaz suočenjem stranaka i dokaz saslušanjem pet svedoka , dok je rešenje m P. 2589/12 od 18. februara 2016. godine , odredio veštačenje od strane veštaka procene štete na putničkim motornim vozilima, a kako bi se odredi la trenutn a vrednost automobila parničnih stranaka . Postupajući po tom nalogu, s udski veštak mašinske tehnike je 2. marta 2016. godine tražio da mu se dostavi očitana saobraćajna dozvola i atest plina kako bi mogao da da tržišne cene vozila. Kako stranke nisu mogle da mu dostave tražene podatke, s ud je na ročišt u od 18. maja 2016. godine naložio veštaku da dostavi svoj nalaz na osnovu raspoloživih podataka u spisima predmeta. Veštak je postupajući po nalogu suda svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 21. juna 2016. godine, dok je traženi dopunski nalaz dostavio sudu 17. oktobra 2016. godine. Na ročištu održanom 16. novembra 2016. godine, sud je zaključio glavnu raspravu i doneo prvostepenu presudu P. 2589/12.

Tužena je 27. januara 2017. godine izjavila žalbu protiv prvostepene presude, kada je podnela i predlog za dopunu presude.

Osnovni sud u Velikoj Plani – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci je doneo rešenje P. 2589/12 od 3. aprila 2017. godine, kojim je ispravio prvostepenu presudu u stavu šestom izreke tako što je izmenio iznos koji je potrebno da tužilac isplati tuženoj sa 5 .000 evra na 1.025 evra.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 4815/17 od 31. avgusta 2017. godine, kojim je predmet vratio osnovnom sudu radi dopune postupka. Ovo stoga što prvostepeni sud nije postupio po predlogu tužene za dopunu presude od 27. januara 2017. godine.

Postupajući po nalogu drugostepenog suda, te predlogu tužene, prvostepeni sud je doneo dopunsku presudu P. 2589/12 od 4. decembra 2017. godine, te odlučio o protivtužben om zahtev u tužilje , tako što je utvrdio da je tužena suvlasnik na ½ idealnog dela nepokretnosti navedenih u izreci dopunske presude.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 2009/18 od 21. marta 2018. godine, kojom je žalbu tužene odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu , te odbio zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka. Po nalaženju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, a zatim pravilno primenio materijalno pravo kada je utvrdio da predmetna nepokretna i pokretna imovina predstavlja zajednički stečenu imovinu u toku trajanja bračne zajednice parničnih stranaka, te da su njihovi udeli u sticanju ove imovine podjednaki. Naime, imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu u smislu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona ( „Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 i 6/15), pa kako tužena ni u žalbi ne osporava podjednake delove u sticanju predmetne imovine, to je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo utvrđujući suvlasnički udeo tužioca od ½ u predmetnoj imovini. Drugostepeni sud je ocenio da se neosnovano žalbom tužene osporava pobijana presuda ukazivanjem da tužilac, koji je upisan u javnim knjigama kao vlasnik svih nepokretnosti sa udelom 1/1 nema pravnog interesa za utvrđivanje suvlasničkog udela. Ovo stoga, što je, pošavši od odredaba čl. 176. i 177. Porodičnog zakona, našao da kao u konkretnoj situaciji, kada je u javnom registru upisan samo jedan supružnik kao vlasnik zajedničke imovine, tada se smatra da je upis izvršen na ime oba supružnika, ali kada nakon izvršenog upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine, tada u nedostatku sporazuma o deobi, supružnici imaju pravo na deobu zajedničke imovine koju vrši sud (sudska deoba). Apelacioni sud je istakao da se pored zahteva da se utvrdi suvlasnički udeo supružnika u sticanju, u parnici se može isticati i zahtev za predaju u sudržavinu suvlasničke stvari. Kako pobijanom presudom tužena nije obavezana da tužiocu predmetne stvari preda u sudržavinu, već da ih preda u državinu u postupku deobe, odnosno da deobu trpi u skladu sa članom 16. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80, 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) , to su ocenjeni kao neosnovani žalbeni navodi tužene kojima ukazuje da prvostepeni sud nije utvrdio činjenice o tome ko je u državini predmetne imovine. Imajući u vidu uspeh stranaka sa tužbenim i protivtužbenim zahtevom u ovoj parnici, drugostepeni sud je našao da je pravilna odluka prvostepenog suda da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakon a (član 58. stav 1. )

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti , Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 21. oktobra 200 8. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Smederevskoj Palanci i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2009/18 od 21. marta 2018. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina i pet meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi o toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosi oca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosi oca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je osporeni parničn i postup ak bio relativn o činjeničn o i pravn o složen. Ovo stoga što je tokom postupka, sud u sporu koji se vodio radi podele bračne tekovine parničnih stranaka više puta saslušavao parnične stranke, svedoke, izvodio dokaz suočenjem parničnih stranaka, kao i sproveo dokaz veštačenjem iz oblasti mašinske tehnike. Takođe, Ustavni sud ocenjuje da je na složenost predmeta svakako uticalo i to što je sud pored tužbenog zahteva morao da odluči i o protivtužbenom zahtevu , ali da sveukupna složenost predmeta n e opravdava trajanje postupka od skoro devet i po godina .

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe ima la legitiman interes da sud o tužbenim i protivtužbenim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žal be, Ustavni sud je našao da se njen neznatni doprinos produžavanju trajanja postupka ogleda u odlaganju dva ročišta na njenu molbu , te molbu njenog punomoćnika.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje prvostepenog suda koji ni je preduzima o sve zakonom predviđene procesne mere koje su m u stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima , a kasnije i protivtužbenim zahtevima, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ispitujući ponašanje sudova, Ustavni sud posebno ukazuje da su tokom trajanja parnice ustanovljena tri perioda potpune neaktivnosti suda (od 26. novembra 2009. godine – 19. maja 2010. godine, 22. oktobra 2012. godine – 15. aprila 2013. godine i 4. oktobra 2013. godine – 3. aprila 2015. godine ), kada sud ili nije zakazivao, ili nije održao zakazana ročišta, što je svakako činjenica koja je uticala na dužinu trajanja postupka. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud o tužbenim zahtevima odlučio tek nakon osam godina od dana podnošenja tužbe , a da je tek dopunsk om presudom, nepunih godinu dana kasnije, odlučio o protivtužbenim zahtevima podnositeljke. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da se, u konkretnom slučaju , radilo o neprihvatljiv o dug om period u sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku. Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava sličnog stanovišta povodom dužih perioda neaktivnosti suda u postupku ( videti presudu Plazonić protiv Hrvatske, broj predstavke 26455/04 od 6. marta 2008. godine, st. 60-63.).

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani – Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci u predmetu P. 2589/12.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu, u tom delu, usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju , a posebno je cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standa rd u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo . Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presud i dao detaljne, jasne i dovoljne razloge za svoju odluku , koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrarnim, ni proizvoljnim, te je, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporenog akta. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavn e žalb e za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti