Odluka Ustavnog suda o primeni privilegovanog roka zastarelosti za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je zauzeo stav da se duži rok zastarelosti za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom primenjuje i kada krivični postupak nije vođen zbog smrti štetnika.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7928/2019
21.04.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K . (D . K .) iz Rio Parda, Savezna Republika Brazil , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. K . (D. K .) i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1978/19 od 23. maja 2019. godine povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1978/19 od 23. maja 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 8932/18 od 26. februara 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K . (D . K .) iz Rio Parda, Savezna Republika Brazil izjavio je Ustavnom sudu, 2. avgusta 201 9. godine, preko punomoćnika N. S , advokata iz Šapca, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1978/19 od 23. maja 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je zbog proizvoljne primene materijalnog prava podnosi ocu povređeno pravo na pravično suđenje , kao i da je neprihvatljiv stav Apelacionog suda da se rok zastarevanja, predviđen odredbom člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , ne može primeniti ukoliko ne postoji pravnosnažna osuđujuća presuda krivičnog suda, niti da se privilegovani rok zastarelosti odnosi na osiguravača kao odgovorno lic e, već samo na fizičko lic e - učinioca krivičnog dela .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 8932/18 od 26. februara 2019. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud obaveže tužen og „D.“ a.d.o. Novi Sad da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti sina i supruge nastradalih u saobraćajnoj nesreći isplati traženi iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u drugom i trećem stavu izreke tužilac obavezan da naknad i parnične troškove tuženom, odnosno umešaču .

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1978/19 od 23. maja 2019. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda P. 8932/18 od 26. februara 2019. godine . U obrazloženju ove drugostepene presude, pored ostalog, navedeno je da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da se 17. septembra 2010. godine dogodila teška saobraćajna nezgoda u kojoj su život izgubili vanbračna supruga tužioca B. M. i mal. sin tužioca E. K. P, putnici u putničkom vozilu marke „Golf“, kojim je upravljao M. E, koji je takođe preminuo od povreda zadobijenih u istoj saobraćajnoj nezgodi, do koje je došlo kada se njegovo vozilo sudarilo sa autobusom (osiguranim kod tuženog), a kojim je upravljao J. M; da je tužilac za saobraćajnu nezgodu saznao odmah nakon što se štetni događaj desio; da se tužilac odštetnim zahtevom obratio tuženom 21. maja 2018. godine, a da je tužbu podneo 8. novembra 2018. godine; da u vezi sa predmetnom saobraćajnom nezgodom nije vođen krivični postupak. Dalje je navedeno: da je suprotno žalbenim navodima pravilno prvostepeni sud primenio odredbe člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je protekao kako subjektivni (trogodišnji), tako i objektivni (petogodišnji) rok zastarelosti, imajući u vidu dan nastanka štete i dan podnošenja tužbe sudu; da po mišljenju Apelacionog suda , nema mesta primeni člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer krivični postupak nije vođen, te samim tim ne postoji pravnosnažna osuđujuća presuda ; da se priv ilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete pričinjene krivičnim delom može primeniti samo u odnosu na učinioca krivičnog del a u sporovima za naknadu štete koji se vode protiv štetnika ; da parnični sud nije ovlašćen da utvrđuje da li je izvršeno krivično delo s obzirom na razliku koja postoji između krivične i građanskopravne odgovornosti; da su irelevantni razlozi zbog kojih krivični postupak nije vođen, već je isključivo relevantno da li je pravnosnažnom krivičnom presudom utvrđeno da je izvršeno krivično delo, čijim izvršenjem je nastala šteta koja se u parničnom postupku potražuje, a što je u konkretnom slučaju izostalo.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva ju podnosi oci ustavne žalbe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme, za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu (član 380. stav 5.); da u slučaju osiguranja od odgovornosti, osiguravač odgovara za štetu nastalu osiguranim slučajem samo ako treće oštećeno lice zahteva njenu naknadu, da osiguravač snosi, u granicama svote osiguranja, troškove spora o osiguranikovoj odgovornosti (član 940.); da u slučaju osiguranja od odgovornosti, oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze (član 941. stav 1.).

Krivičnim zakonikom Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) (u daljem tekstu: KZ RS) bilo je propisano: da ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, krivično gonjenje ne može se preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko deset godina (član 103. stav 1. tačka 2)); da učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od dvesta hiljada dinara, kazniće se zatvorom do tri godine (član 289. stav 1.); da ako je usled dela iz člana 289. st. 1. i 2, člana 290. st. 1. i 2, člana 291. st. 1, 3. i 4. i člana 295. st. 1. i 2. ovog zakonika nastupila smrt jednog ili više lica, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina (član 297. stav 2).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, proizvoljna ili arbitr erna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede njegovog Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, osnovano ceniti povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Naime, Sud po pravilu neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane, kao i pod uslovom da je procedura gledana u celini nije bila pravična.

U konkretnom slučaju, pred Ustavni sud su se kao ključna postavila dva pitanj a. Prvo, da li u situaciji kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih odredbama člana 376. ZOO, zahtev za naknadu štete zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja - samo prema štetniku ili prema svakom odgovornom licu i drugo, da li se privilegovani rok zastarelosti za naknadu štete može primeniti u situaciji kada nije vođen krivični postupak protiv štetnika.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je na redovnoj sednici održanoj 7. jula 2011. godine, utvrdio S tav koji daje odgovor na oba pitanja. Naime, prema navedenom Stavu, koji se odnosi na rok zastarelosti za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom, u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. ZOO , zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete. Isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje. U svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. ZOO.

Primenjujući navedeno na konkre tan slučaj, Ustavni sud ukazuje da su, zbog toga što je učinilac krivičnog dela umro, postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo nemoguće da se protiv učinioca (ujedno i štetnika) postupak pokrene i okonča. U takvom slučaju, prema stanovištu Ustavnog suda, koje zastupa i Vrhovni kasacioni sud (videti presudu Rev. 1672/2016 od 15. decembra 2016. godine) parnični sud je ovlašćen da utvrdi kao prethodno pitanje da li šteta prouzrokovana takvom radnjom u sebi sadrži elemente krivičnog dela, jer ono može postojati i kada je krivični postupak izostao. Međutim, parnični sudovi su insistirajući na drugačijem pravnom shvatanju, propustili da utvrde da li je šteta prouzrokovana radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela – konkretno teškog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. u vezi člana 289. stav 1. KZ za koju je propisana kazna od dve do 12 godina zatvora , a za koje zastarelost krivičnog gonjenja nastupa u roku od 1 5 godina u smislu člana 103. KZ.

Pored toga, s obzirom na činjenicu da tuženi nije štetnik, već akcionarsko društvo za osiguranje, Ustavni sud ukazuje da su članom 380. ZOO propisana sva posebna pravila o zastarelosti potraživanja iz ugovora o osiguranju, s tim da za zastarelost iz tih ugovora važe opšte odredbe odeljka o zastarelosti, ukoliko eventualno u ovom članu nije i u tom pogledu nešto posebno određeno. Odredbom člana 380. stav 5. ZOO propisano je da neposredni zahtev oštećenog lica prema osiguravaču u smislu člana 941. ZOO, to jest po osnovu direktne tužbe prema osiguravaču, zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu, što znači da se na zastarelost ovog potraživanja primenjuju opšte odredbe o zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376, odnosno u ovom slučaju iz člana 377. ZOO.

Navedeni očigledni propusti u primeni materijalnog prava nadležnih sudova, u konkretnom slučaju, za posledicu su imali primenu rokova zastarelosti koji su kraći nego rok zastarelosti kada se primenjuje član 377. ZOO, kao i odbijanje tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da postupak u kome je doneta osporena presuda ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava .

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1978/19 od 23. maja 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac izjavio protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 8932/18 od 26. februara 2019. godine .

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava poništajem osporenog akta.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o primeni privilegovanog roka zastarelosti za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti