Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao deset godina. Posebno je istaknuto nedelotvorno postupanje drugostepenog suda. Ostali navodi o povredi prava na pravično suđenje su odbačeni, a podnosiocu je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7928/2020
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Č. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Č. S. i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4563/15 (inicijalno predmet P. 73028/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Č. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Č. S. iz Beograda je 6. avgusta 2020. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Šapcu Gž. 800/19 od 3. juna 2020. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4563/15 od 10. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4563/15 (inicijalno P. 73028/10).

Podnosilac ustavne žalbe ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku iznoseći hronologiju događaja u parničnom postupku koji je u svojstvu tužioca vodio radi poništaja arbitražne odluke i naknade štete. Povredu prava na pravično suđenje obrazlaže navodima o „arbitrernoj i proizvoljnoj“ primeni merodavnog prava prilikom odlučivanja sudova o njegovom tužbenom zahtevu.

Od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.600 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4563/15 (inicijalno predmet P. 73028/10), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je sa D.S. iz Beograda, 21. maja 2010. godine, tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog P. „K.“ a.d. Beograd radi poništaja arbitražne presude i naknade štete zbog skraćenja ugovorenog turističkog aranžmana. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 73028/10. Tužilac je pre podnošenja parnične tužbe vodio spor pred Arbitražnim većem Nacionalne asocijacije turističkih agencija „YUTA“ pod brojem 106/09, koji je okončan donošenjem presude 1. februara 2010. godine.

Tužioci su podneskom od 16. jula 2010. godine urgirali da sud tužbu dostavi tuženom na odgovor. Odgovor na tužbu je dostavljen 8. oktobra 2010. godine, a tužioci su 23. novembra 2010. godine dostavili izjašnjenje na navode tuženog iz odgovora na tužbu.

Do donošenja prvostepene presude zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu, a održano tri. Jedno ročište odloženo je na zahtev punomoćnika tužilaca, zbog njegove sprečenosti odlaskom na službeni put u inostranstvo, a jedno zato što zakonski zastupnik tuženog nije pristupio na ročište zbog bolesti. U sprovedenom postupku saslušani su tužioci i izvršen je uvid u spise predmeta Arbitražnog veća Nacionalne asocijacije turističkih agencija „YUTA“ broj 106/09.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73028/10 od 1. marta 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, poništena predmetna presuda Arbitražnog suda u stavovima drugom i trećem izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev prvotužilje tako što je obavezan tuženi da joj na ime naknade materijalne štete plati iznos od 22.160,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev prvotužilje za naknadu materijalne štete preko dosuđenog do traženog iznosa od 60.000 dinara, kao i tužbeni zahtevi tužilaca za naknadu nematerijalne štete, odlučeno o tužbenom zahtevu drugotužioca za naknadu materijalne štete i obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Tuženi je 12. maja 2012. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude, u pogledu koje su se izjasnili tužioci, smatrajući je neosnovanom. Urgencijom od 27. jula 2012. godine tužioci su tražili da prvostepeni sud što hitnije predmet uputi Višem sudu na odlučivanje o žalbi tuženog.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7118/12 od 27. marta 2013. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da će prvostepeni sud, u ponovnom postupku ceniti blagovremenost tužbe, pa ako nađe da je tužba blagovremena ceniti stvarnu nadležnost i o zahtevima tužilaca doneti novu odluku.

U ponovnom postupku pred prvostepeni sudom predmet je dobio broj P. 27448/13.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27448/13 od 28. juna 2013. godine odbačena je tužba drugotužioca Č. S., naloženo prvotužilji D.S. da dostavi dokaz o prijemu arbitražne presude, uz konstataciju da će tužba biti odbačena i u odnosu na nju ako ne postupi po ovom nalogu suda.

Tužioci su podneskom od 16. jula 2013. godine precizirali tužbeni zahtev, tako što su pored zahteva za poništaj arbitražne presude u st. II i III izreke precizirali tužbene zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i za troškova postupka.

Drugotužilac je 16. jula 2013. godine izjavio žalbu protiv rešenja kojim je tužba odbačena u odnosu na njega.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 27448/13 od 1. oktobra 2013. godine razdvojio postupak u ovoj pravnoj stvari u odnosu na prvotužilju D.S, zato što je drugotužilac Č. S. izjavio žalbu protiv rešenja P. 27448/13 od 28. juna 2013. godine.

Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 12070/13 od 26. februara 2015. godine kojim je ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27448/13 od 28. juna 2013. godine u delu u kojem je odbačena tužba Č. S. i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

Č. S. je dopisom od 8. aprila 2015. godine precizirao tužbeni zahtev.

Predmet je nakon razdvajanja dobio broj P. 4563/15.

Do donošenja osporene prvostepene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4563/15 od 10. maja 2017. godine, sud je zakazao šest ročišta, od kojih dva nisu održana (iz razloga što je postupajući sudija bio izabran za sudiju Apelacionog suda, a predmet još nije bio dodeljen novom sudiji u rad). Tokom ovog dela postupka sud je saslušao tužioca u svojstvu stranke i sproveo neuropsihijatrijsko veštačenje, te saslušao veštaka.

Osporenom presudom Prvog osnovog suda u Beogradu P. 4563/15 od 10. maja 2017. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je tuženi obavezan da mu na ime naknade materijalne štete (srazmernog sniženja cene aranžmana i izgubljenog prtljaga) isplati iznos od 39.324,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, dok je za preostali traženi iznos od još 8.428,00 dinara zahtev tužioca odbio kao neosnovan); u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 30.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka pred Arbitražnim većem; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Tužilac je protiv navedene presude izjavio žalbu 16. juna 2017. godine, a tuženi 20. juna 2017. godine.

Viši sud u Šapcu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 800/19 od 3. juna 2020. godine, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio žalbu tuženog, pa prvostepenu presudu preinačio tako što je obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 3.305,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu stava prvog izreke prvostepena presuda potvrđena; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i prvostepenu presudu u stavu drugom izreke potvrdio; u stavu trećem izreke usvojio žalbu tuženog, pa prvostepenu presudu u stavu trećem izreke preinačio tako što je odbio kao neosnovan zahtev tužioca da mu tuženi naknadi troškove pokretanja postupka pred Arbitražnim sudom; u stavu četvrtom izreke preinačio odluku o troškovima, tako što je obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 23.300,00 dinara.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da iz presude Arbitražnog suda 106/09 od 1. februara 2010. godine proizlazi da je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje D.S. (supruge tužioca) i da je obavezan tuženi da joj isplati ukupan iznos od 25.592,00 dinara na ime srazmernog sniženja cene; da iz obrazloženja navedene presude proizlazi da je navedeni iznos dosuđen na ime naknade za neizvršenu uslugu smeštaja za dva izgubljena dana; da imajući u vidu da dosuđeni iznos predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa od 188 dolara koliko iznosi cena smeštaja za dve noći u dvokrevetnoj sobi za dve osobe, iz ovoga proizlazi da je na ovaj način izvršeno srazmerno sniženje cene po osnovu ugovora koji se odnosi i na tužioca i na njegovu suprugu; da kako je cena aranžmana umanjena zbog neiskorišćena dva noćenja sa doručkom oba tužioca koja su navedena u jednom ugovoru, to što tužilac Č. S. nije formalno naveden u presudi Arbitražnog suda smanjenje se i na njega odnosi, odnosno na ceo ugovor, zbog čega je sud našao da nije osnovan njegov zahtev za isplatu naknade štete po ovom osnovu u traženom iznosu; da se neosnovano podnetom žalbom osporava pravilnost odluke prvostepenog suda kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, jer i po nalaženju drugostepenog suda posledice navedenog nisu takve prirode da bi opravdale novčanu naknadu u smislu odredbe člana 200. ZOO; da se osnovano podnetom žalbom tuženog osporava pravilnost odluke u delu isplate na ime sastava tužbe Arbitražnom veću, jer iako ova tužba nije posebno zavedena i formalno o njoj odlučeno, suštinski je o zahtevu odlučeno presudom koja se odnosi na tužilju D.S, suprugu tužioca, a u kom postupku su tužilačkoj strani troškovi priznati.

Postupajući po reviziji tužioca od 17. avgusta 2020. godine izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje Rev. 5537/20 od 10. decembra 2020. godine kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, jemči se: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Analizirajući dužinu trajanja postupka u okviru istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak započeo 21. maja 2010. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 800/19 od 3. juna 2020. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao 10 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, od čega je zavisila primena merodavnog prava.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je prvostepeni sud zakazivao ročišta i preduzimao procesne radnje u vremenskim periodima od po nekoliko meseci, što se ne može smatrati pasivnim držanjem ili nepostupanjem koje dovodi do toga da budu prekoračene granice suđenja u razumnom roku. Prvostepeni sud nije pokazao naročitu ažurnost na početku parničnog postupka u dostavljanju tužbe tuženom na odgovor, zbog čega je odgovor na tužbu dostavljen posle više od četiri meseca od podnošenja tužbe. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da je dužini postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje drugostepenog suda, koje se ogleda u tome da je prilikom odlučivanja o žalbi protiv prvostepene presude, donete u ponovnom postupku, odluku – presudu doneo nakon tri godine od kada je tužilac izjavio žalbu protiv iste.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, imao interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku i da svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog postupanja drugostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4563/15 (inicijalno predmet P. 73028/10).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a pre svega da je do produženja trajanja predmetnog postupka van granica suđenja u razumnom roku dovelo neodlučivanje suda u jednoj fazi postupka i to drugostepenog suda u postupku odlučivanja o žalbi protiv prvostepene presude. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, doprinos podnosioca trajanju postupka, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U odnosu na osporene akte, Ustavni sud je uvidom u iste utvrdio da oni sadrže obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, imajući pri tome u vidu razloge koje su naveli postupajući sudovi u pogledu odlučivanja o tužbenim zahtevima podnosioca, te je, stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da su navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u konkretnom slučaju, očigledno neosnovani.

Na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, podnositeljka se samo formalno poziva ne dajući u ustavnoj žalbi nikakve argumente za ovu tvrdnju. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da s obzirom na to da je ustavnom žalbom osporena drugostepena presuda, to je očigledno da je podnositeljka imala pravo na žalbu iz člana 36. stav 2. Ustava, koje je u konkretnom slučaju i iskoristila, pri čemu označeno pravo ne garantuje i uspeh u postupku po pravnom leku pred nadležnim organom više instance ako za to nisu ispunjeni propisani uslovi.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u odnosu na osporene akte.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89.

Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti