Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Podnosiocima se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . C . i G . V . C , oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. C . i G . V . C . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46612/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. C. i G . V . C , oboje iz Beograda, podneli su, 24. oktobra 2014. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46612/10 od 8. aprila 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8715/13 od 13. avgusta 2014. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , zajemčenih odredbama člana 22. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije. Pozvali su se i na čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), a u dopuni ustavne žalbe od 25. oktobra 2014. godine istakli su i povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti.

Podnosioci ustavne žalbe navode da su im označena načela i prava povređena „paušalnim“ zaključkom redovnih sudova da tužena opština Stari grad nije odgovorna za štetu koju su pretpeli usled prodora atmosferskih padavina u njihov stan. Suprotno stanovištu sudova, podnosioci smatraju da izvedeni dokazi nesumnjivo ukazuju na odgovornost tužene, koja se, po njihovom mišljenju, ogleda u nečinjenju tj. postupanju suprotno merodavnim odredbama tada važećeg Zakona o izgradnji objekata jer je nadležni građevinski inspektor tek 9. marta 2001. godine doneo rešenje kojim je tuženom ivestitoru naložena sanacija krova stambene zgrade, dok je zaključak o dozvoli izvršenja od 23. marta sproveden u maju iste godine, iako je prodor vode počeo 16. februara te godine, kada je investitoru naloženo samo da obustavi izvođenje radova ali ne i da sanira objekat. Dodaju i da sud nije izveo nijedan dokaz kojim bi utvrdio savestan rad tužene opštine u toku 2004. godine kada su ponovo pretrpeli štetu, te ističu da su u toku postupka donete dve suprotne odluke povodom identičnog činjeničnog stanja i pravnog pitanja. S tim u vezi ističu da je prvostepeni sud, nakon ukidanja prve odluke koja je doneta u njihovu korist, samo delimično postupio po nalogu drugostepenog suda iz rešenja Gž. 13698/06 od 4. aprila 2008. godine, s obzirom na to da je utvrdio da su tužioci o svom trošku otklonili štetu, a nije utvrđivao da li je organ tužene opštine postupio u skladu sa zakonskim obavezama i da li je i kada sproveo pomenuti zaključak od 23. marta 2001. godine. Tvrdnje o povredi „prava na sudsku zaštitu“ i na pravno sredstvo dovode u vezu sa navodima o pravu na izjavljivanje revizije protiv osporenih akata. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnosioci ukazuju na okolnosti koje su po njihovom mišljenju dovele do toga da postupak traje 13 godina – zakazivanje ročišta u dužim intervalima i nekoliko perioda neaktivnosti suda od preko godinu dana. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i utvrdi im pravo na „naknadu štete prema odredbama čl. 90. Zakona o Ustavnom sudu“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46612/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. C . i G . V . C, ovde podnosioci ustavne žalbe su sa još tri fizička lica i stambenom zgradom u G. ulici broj 42 u Beogradu podneli , 31. decembra 2001. godine , Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih S . M . i opštine Stari Grad, radi naknade štete koju su pretrpeli usled prodora atmosferskih padavina u stanove i zajedničke prostorije. Prema činjeničnim navodima tužbe, odgovornost tužene S. M . kao investitora proizlazi iz postupanja suprotno Zakonu o održavanju stambenih zgrada (dizanju krovne konstrukcije i ostavljanju krova nezaštićenog pre nego što je građevinska dozvola postala konačna), dok se odgovornost tužene opštine ogleda u neefikasnom i neblagovremenom radu njenih službi jer je pokrivanje krova zgrade izvršeno nekoliko meseci nakon donošenja rešenja i zaključka o dozvoli izvršenja rešenja kojim je investitoru naloženo da postavi izolaciju radi sprečavanja prodora vode u stanove.

Prvo ročište, koje je bilo zakazano za 4. april 2002. godine, nije održano zbog nedostatka dokaza o pozivanju stranaka, a do decembra 2005. godine, od još ukupno 15 zakazanih ročišta samo su dva održana, s tim što od oktobra 2003. do oktobra 2004. godine nije preduzeta nijedna radnja u postupku. Jedno ročište nije održano na molbu punomoćnika tužilaca, a dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti predsednika sudskog veća, odnosno formiranja novog veća i preraspodele predmeta. Ostala ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja tužene S. M . i njenog punomoćnika (sedam), odnosno na molbu ove tužene (dva). Budući da su se dostavnice za tuženu S . M . vraćale sa konstatacijama da je odsutna i da je nepoznata na dve adrese kojima je sud raspolagao , tj. da je sa tih adresa odseljena, sud je u februaru 2003. godine podatke o njenom prebivalištu tražio od Ureda za registar stanovništva i tri puta joj je pozive dostavljao preko nadležne PU (jun i septembar 2002. i jul 2005. godine). Nadležna PU je u avgustu 2005. godine obavestila sud da tužena ima prijavljeno prebivalište na jednoj od adresa poznatih sudu ali da je proverom na terenu utvrđeno da ni na jednoj od njih ne živi. Iako je tuženoj S . M . punomoćnik otkazao punomoćje za zastupanje u junu 2005. godine, od aprila 2003. godine pa do navedenog momenta, sud je na ročišta pozivao samo tuženu preko oglasne table.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10411/01 od 1. decembra 2005. godine tužene S. M . i opština Stari grad solidarno su obavezane da tužiocima naknade materijalnu štetu, dok je zahtev za naknadu nematerijalne štete odbijen. Činjenice merodavne za presuđenje sud je utvrdio čitanjem pismenih dokaza – nalaza i mišljenja sudskih veštaka iz 2001. i 2004. godine datih u postupku obezbeđenja dokaza koji su se vodili pred sudom, rešenja Građevinske inspekcije Odeljenja za inspekcijske poslove tužene opštine broj 354-305/00 od 19. februara 2001. godine (na jednom mestu u presudi se navodi da je u pitanju 2005. godina) i zaključka pomenute inspekcije od 23. marta 2001. godine, dok je zaključak o odgovornosti tužene opštine sud izveo pozivajući se na odredbe čl. 1. i 50. Zakona o izgradnji, te odredbe člana 268. Zakona o opštem upravnom postupku i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je zbog nepostupanja građevinskog inspektora po pomenutim aktima došlo do nastanka tj. do povećanja štete u stanovima tužilaca.

Protiv navedene presude žalbu je izjavila tužena opština Stari grad.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13698/06 od 4. aprila 2008. godine ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu u usvajajućem delu „ukoliko je obavezana drugotužena opština Stari Grad da solidarno sa prvotuženom S . M . tužiocima naknadi štetu i troškove parničnog postupka...“. Ukazujući na to da je prema stanju u spisima predmeta, rešenjem građevinskog inspektora od 19. februara 2001. godine tuženoj S . M . naloženo da obustavi izvođenje građevinskih radova jer se izvode bez odobrenja nadležnog organa, te da je u obrazloženju ovog rešenja navedeno da je isti organ 30. januara 2001. godine zapisnički konstatovao da je rešenjem od 9. avgusta 2000. godine tuženoj odobreno izvođenje radova na rekonstrukciji krova i formiranju dve stambene jedinice, da se radovi izvode prema odobrenoj tehničkoj dokumentaciji, zbog čega je postupak nadzora rešenjem od 1. februara 2001. godine obustavljen, a da je prilikom ponovnog inspekcijskog pregleda 15. februara 2001. godine konstatovano da se radovi obavljaju po proteku šest meseci od pravnosnažnosti građevinske dozvole, zbog čega je naložena njihova obustava i donet zaključak od 23. marta 2001. godine, drugostepeni sud je ocenio da je nižestepeni sud u cilju pravilne ocene pasivne legitimacije tužene opštine, propustio da nesumnjivo razjasni da li je i kada i za koje radove tuženoj S . M . dato odobrenje za gradnju. Prvostepenom sudu je naloženo da u ponovnom postupku iz spisa izdavanja odobrenja za izgradnju utvrdi da li je organ tužene opštine postupao u svemu u skladu sa obavezama iz čl. 49. i 50. Zakona o izgradnji objekata, da li je i kada sproveden zaključak od 23. marta 2001. godine, te da li je i kada otklonjena šteta na stanovima tužilaca i zajedničkoj prostoriji i koliki su troškovi njenog otklanjanja.

U ponovnom postupku, od ukupno 18 zakazanih ročišta, četiri nisu održana: jedno zbog nedostatka dokaza o pozivanju tužene S. M . (pozvana i na adrese kojima je sud raspolagao i preko oglasne table); jedno zbog dojave o podmetnutoj bombi u zgradi suda; dva zbog toga što veštak nije dostavio nalaz. U maju 2009. godine usvojen je predlog tužilaca da se sprovede građevinsko veštačenje na okolnosti na koje je ukazao drugostepeni sud, a koje se odnose na otklanjanje štete u stanovima tužilaca i zajedničkoj prostoriji i visine troškova njenog otklanjanja, dok je rešenje o veštačenju doneto u julu iste godine, nakon što su tužioci dostavili dokaz o položenom predujmu. Budući da je sud istog meseca obavešten da je veštak preminuo (konstatacija na dostavnici), u oktobru te godine izmenjeno je rešenje o veštačenju u pogledu ličnosti veštaka. Novi veštak je sledećeg meseca dostavio nalaz i mišljenje, a po primedbama tužilaca od 24. novembra iste godine, izjašnjenje je dostavio nakon dva naloga suda, u julu sledeće godine. Kako su tužioci imali primedbe i na dostavljeno izjašnjenje, veštaku je u novembru 2010. i u februaru 2011. godine nalagano da se izjasni na ove primedbe, što nije učinio. U aprilu 2011. godine, na predlog tužilaca, određeno je sprovođenje dopunskog građevinskog veštačenja preko trećeg veštaka na okolnost visine troškova otklanjanja štete izvođenjem radova opisanih u nalazima veštaka datih u postupcima obezbeđenja dokaza iz 2001. i 2004. godine i uticaja eventualne promene cena na visinu troškova koju je dao prethodni veštak u julu 2010. godine. Nakon što je i ovo rešenje dva puta menjano u pogledu ličnosti veštaka (zbog smrti i prestanka bavljenja veštačenjem), šesti po redu određeni veštak dopunski nalaz je dostavio u oktobru 2011. godine, a na primedbe tužene opštine iz marta 2012. godine se izjasnio narednog meseca. U ovom delu postupka, tužena opština je u oktobru 2011. godine obavestila sud da je tužena S . M . preminula u maju 2010. godine, a tužioci su u maju 2012. godine obavestili sud da je prema podacima dostupnim na sajtu „Portal sudova“, koje su u fotokopiji priložili, ostavinski postupak iza pok. S . M . obustavljen rešenjem O. 20726/10 od 13. maja 2012. godine. U spisima predmeta se nalazi konstatacija o združenju i razdruženju pomenutih ostavin skih spisa, ali ne i fotokopija rešenja o obustavi ostavinskog postupka, niti službena beleška o sadržini ostavinskih spisa. U periodu od decembra 2012. do aprila 2013. godine izveden je dokaz saslušanjem četvoro tužilaca i jednog svedoka i osim ostalih pismenih dokaza, pribavljeni su i upravni spisi.

Osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46612/10 od 8. aprila 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8715/13 od 13. avgusta 2014. godine odbijeni su tužbeni zahtevi za naknadu materijalne štete u odnosu na tuženu opštinu Stari grad, dok je postupak prekinut u odnosu na tuženu S. M. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, navedenom u obrazloženjima osporenih odluka, na osnovu ugovora zaključenog 26. maja 1998. godine sa stambenom zgradom u ulici G . 42, tuženoj S . M . je rešenjem organa tužene opštine broj 351-495/00 od 24. jula 2000. godine izdata građevinska dozvola za izvođenje radova na rekonstrukciji krova i formiranju dve nove stambene jedinice u nivou tavanskog prostora, koja je postala pravnosnažna 9. avgusta 2000. godine, uz obavezu da investitor radove završi u roku od šest meseci od pravnosnažnosti rešenja. Prilikom prvog inspekcijskog pregleda izvršenog 7. novembra 2000. godine po zahtevu stambene zgrade, konstatovano je da nema odstupanja i nedostataka u odnosu na tehničku dokumentaciju i izdato odobrenje za gradnju. Naredni inspekcijski pregled je po dopisu i urgencijama zgrade izvršen 31. januara 2001. godine, kada je ponovo konstatovano da nema odstupanja u izvođenju radova i tom prilikom je investitor upozoren da pre podizanja kosog krova postavi hidroizolaciju radi zaštite stanova u zgradi, te je zaključkom organa tužene opštine od 1. februara 2001. godine obustavljen postupak inspekcijskog nadzora protiv investitora, tužene S . M. Po prijavi zgrade, inspekcijski pregled je ponovo izvršen 15. februara 2001. godine i tom prilikom je utvrđeno da je uklonjena krovna konstrukcija i krovni pokrivač, da je postavljena hidroizolacija nad većim delom otkrivene površine, ali i da je važnost odobrenja za gradnju istekla (9. februara), zbog čega je rešenjem građevinske inspekcije broj 354-305/00 od 19. februara 2001. godine investitoru naloženo da odmah obustavi izvođenje radova, da dostavi novu građevinsku dozvolu i izvrši nove naknadne mere u cilju konzervacije gradilišta i zaštite stanova. Tužena S . M . nije preduzela naknadne mere radi zaštite stanova na nižim etažama pa je usled padavina došlo do oštećenja stanova tužilaca i zajedničkih prostorija , zbog čega je rešenjem inspekcijskog organa tužene opštine od 9. marta 2001. godine tuženoj S . M . naloženo da odmah preduzme sve mere radi zaštite susednih objekata, saobraćaja, okoline i zaštite životne sredine u stambenoj zgradi i da u roku od deset dana od prijema rešenja preko nadzidaka postavi izolaciju ili drugi materijal u cilju sprečavanja atmosferskih voda na niže etaže. Zaključkom od 23. marta 2001. godine dozvoljeno je prinudno izvršenje pomenutog rešenja. Navedeni zaključak tužena S . M . je primila 26. marta 2001. godine, pa kako po istom nije postupila, prinudno izvršenje je sprovedeno 16. maja 2001. godine. Rešenje tužene opštine od 24. jula 2000. godine kojim je tuženoj dato odobrenje za gradnju, ponovo je oglašeno pravnosnažnim 17. marta 2004. godine. U upravnom postupku izdavanja građevinske dozvole Stambena zgrada se na zapisniku od 6. jula 2004. godine izjasnila da odustaje od zahteva za poništaj građevinske dozvole od 24. jula 2000. godine i ukidanje klauzule pravnosnažnosti od 17. marta 2004. godine, kao i od zahteva za obustavom radova do okončanja parnice koja se vodila radi utvrđenja ništavosti ugovora zaključenog između zgrade i investitora o ustupanju zajedničkih prostorija, koji bio osnov za izdavanje građevinske dozvole. Ništavost ovog ugovora pravnosnažno je utvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu od 22. septembra 2006. godine, a rešenjem Odeljenja za građevinske poslove tužene opštine od 16. aprila 2007. godine poništena je izdata građevinska dozvola i odbijen je zahtev tužene S . M . za njeno izdavanje. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, redovni sudovi su zaključili da je inspekcijski organ tužene opštine na opisani način proveravao i u celosti sproveo inspekcijski nadzor nad izvođenjem radova, te da je preduzimao sve potrebne i propisane mere saglasno odredbama čl. 49, 50. i 51 tada važećeg Zakona o izgradnji objekata, te da stoga na strani tužene opštine nema odgovornosti za nastalu štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Osim iznetog, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke naveo da tužena opština nije odgovorna ni za štetu koju su tužioci pretrpeli u 2004. godini, nakon što je građevinska dozvola ponovo oglašena pravnosnažnom, iz razloga što tužioci tokom postupka nisu ukazivali ni na jednu radnju ili propust organa tužene koji su u vezi sa nastalom štetom. Takođe su ocenjeni kao neosnovani žalbeni navodi kojima je ukazivano na postojanje privremene mere zabrane gradnje investitoru od 26. februara 2001. godine koju je izdao parnični sud, kao i navodi o tome da je građevinska dozvola izdata na osnovu ništavog ugovora jer je rešenje o privremenoj meri ukinuto 23. marta 2001. godine a stambena zgrada je u upravnom postupku odustala od zahteva za poništaj građevinske dozvole do okončanja parničnog postupka u kome je utvrđena ništavost pomenutog ugovora.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosi oci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Budući da se odredbe čl. 6. i 13. Konvencije suštinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, to Ustavni sud postojanje povrede odnosnih prava ceni u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Članom 51. stav 1. tačka 9) Zakona o izgradnji objekata („Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 24/96, 16/97 i 43/ 01) bilo je propisano da je u vršenju inspekcijskog nadzora, građevinski inspektor ovlašćen da ako utvrdi da se u toku građenja ne preduzimaju mere za bezbednost objekta, saobraćaja, okoline i zaštitu životne sredine, naredi rešenjem investitoru, odnosno izvođaču radova mere za otklanjanje uočenih nedostataka, rok njihovog izvršenja, kao i obustavu daljeg izvođenja radova dok se ove mere ne sprovedu, pod pretnjom prinudnog izvršenja na teret investitora, odnosno izvođača radova.

Članom 268. Zakona o opštem upravnom postupku ( "Službeni list SRJ", broj 33/97) bilo je propisano: da organ nadležan za sprovođenje administrativnog izvršenja donosi, po službenoj dužnosti ili po predlogu tražioca izvršenja, zaključak o dozvoli izvršenja, da se zaključkom konstatuje da je rešenje koje treba izvršiti postalo izvršno i određuju način i sredstva izvršenja i da je protiv ovog zaključka dopuštena žalba nadležnom drugostepenom organu (stav 1.); da je z aključak o dozvoli izvršenja rešenja koje je doneseno u upravnoj stvari po službenoj dužnosti, organ nadležan za sprovođenje administrativnog izvršenja dužan da donese bez odlaganja kad je to rešenje postalo izvršno, a najdocnije u roku od 30 dana od dana kad je rešenje postalo izvršno, ako posebnim propisom nije drukčije određeno i da nedonošenje zaključka do tog roka ne isključuje obavezu njegovog donošenja (stav 2.) .

Članom 269. stav 1. istog zakona bilo je propisano da se administrativno izvršenje koje sprovodi organ koji je upravnu stvar rešavao u prvom stepenu sprovodi na osnovu rešenja koje je postalo izvršno i zaključka o dozvoli izvršenja.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“ , br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99 )) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.).

Članom 222. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03) bilo je propisano da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine.

Odredbama člana 113. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05) bilo je propisano: da ako prema podacima iz smrtovnice umrli nije ostavio imovinu, ostavinski sud će obustaviti raspravljanje zaostavštine (stav 1.); da će sud tako postupiti i u slučaju ako je umrli ostavio samo pokretnu imovinu, a nijedno od lica pozvanih na nasleđe ne traži da se sprovede rasprava (stav 2.).

5. Polazeći od okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je našao da je, pre svega, potrebno odgovoriti na pitanje da li su ispunjeni uslovi za postupanje ovoga suda u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), koji predviđa pravna sredstva kojima se štiti pomenuto pravo dok se postupak ne okonča, a da iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe. U vezi sa iznetim Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak vođen protiv dvoje tuženih – opštine Stari grad i S. M, da je protiv prve po redu donete prvostepene presude žalbu izjavila samo tužena opština, te da je odlučujući o ovom pravnom leku Okružni sud u Beogradu rešenjem od 4. aprila 2008. godine ukinuo prvostepenu presudu u usvajajućem delu „ukoliko je obavezana drugotužena opština Stari Grad da solidarno sa prvotuženom S. M . tužiocima naknadi štetu i troškove parničnog postupka...“, a da je u ponovnom postupku rešenjem sadržanim u osporenoj prvostepenoj presudi postupak prekinut u odnosu na S . M . za koju je utvrđeno da je preminula u maju 2010. godine. Ustavni sud primećuje i da je prema podacima objavljenim na sajtu „Portal sudova“, na koje su se pozvali i podnosioci ustavne žalbe, ostavinski postupak iza tužene S . M . obustavljen rešenjem nadležnog suda. Imajući u vidu izneto i prethodno citirane odredbe Zakona o nasleđivanju i Zakona o vanparničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su u ovom konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao preko 12 i po godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, po stupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioc e, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanj a postupka.

Imajući u vidu predmet spora, Ustavni sud nalazi da se, s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti u konkretnom slučaju, predmetni postupak ne može okarakterisati kao naročito složen.

Po oceni Ustavnog suda, podnosioci su imali legitiman interes da se postupak okonča u kratkom roku kako bi se otklonila neizvesnost u pogledu njihovih eventualnih prava prema tuženima i u neznatnoj meri su doprineli dužem trajanju postupka jer jedno ročište nije održano na predlog njihovog punomoćnika.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud u periodu od godinu dana (oktobar 2003. – oktobar 2004. godine ) nije preduzeo nijednu radnju u postupku i da dva ročišta nisu održana iz razloga na strani suda – sprečenost sudije i formiranje novog sudskog veća. Takođe, prvostepeni sud u periodu od dve godine (april 2003. – jun 2005. godine ) na ročišta nije pozivao punomoćnika tužene S. M, već samo tuženu iako mu je bilo poznato da postoje teškoće u uručenju poziva tuženoj. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je sud u periodu od novembra 2009. do aprila 2011. godine četiri puta nalagao veštaku da se izjasni na dve primedbe podnosilaca na dati nalaz, da se veštak prvi put pismeno izjasnio osam meseci nakon što su mu dostavljene prve primedbe, da se na druge primedbe nije ni izjasnio zbog čega je bilo određeno dopunsko veštačenje preko drugog veštaka, pri čemu prvostepeni sud nijednom nije primenio odredbe procesnog zakona kojima je uređeno pitanje procesne nediscipline.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je postupanje prvostepenog suda, i pored činjenice da najveći broj ročišta nije održan zbog neurednog pozivanja tužene S. M . kojoj su pozivi tri puta upućivani preko PU, prevashodno dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao preko 12 i po godina. Stoga je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 , 18/13 - Odluka US, 43/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrp eli podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno utvrđivanje , pre svega dužinu trajanja, ne naročitu složenost postupka i postupanje sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavn e žalbe pretrpeli zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

7. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, a imajući u vidu razloge na kojima podnosioci zasniva ju tvrdnju o povredi označenog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao van granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada sudske odluke nisu na dovoljno jasan i razumljiv način obrazložene, odn osno kada su zaključci redovnih sudova u toj meri proizvoljni i arbitrerni da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. Polazeći od razloga na koje su se redovni sudovi pozvali dajući svoju ocenu o tome da u konkretnom slučaju na strani tužene opštine nema propusta niti radnji koje bi se mogle kvalifikovati kao nezakonit ili nepravilan rad njenih organa, što bi bio osnov odgovornosti opštine za štetu koju su podnosioci pretrpeli, Ustavni sud nalazi da tako dati razlozi ni na koji način ne ukazuju na proizvoljnost u zaključivanju i primeni merodavnog prava. Stoga su, po oceni Suda, navodi podnosilaca na kojima zasnivaju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, a koji se suštinski svode na stanovišta o pogrešnim i „paušalnim“ pravnim zaključcima redovnih sudova, očigledno neosnovani.

U pogledu navoda na kojima podnosioci temelje tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava - da su u toku postupka donete dve suprotne odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud podseća da je Evropski sud za ljudska prava u presudi Vusić protiv Hrvatske, od 1. jula 2010. godine utvrdio povredu načela pravne sigurnosti zbog postojanja dve različite odluke Vrhovnog suda u pogledu dozvoljenosti revizije, koje su donete u istom postupku, uz zaključak da je Vrhovni sud donošenjem novog rešenja o istom pitanju u istom postupku, suprotnom od prethodno donetog, sam postao izvor nesigurnosti (videti stav 45. pomenute presude, broj predstavke 48101/07). Ustavni sud podseća i da je u svojoj Odluci Už–3825/2013 od 22. oktobra 201 5. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs), između ostalog, istakao da ukidajuće drugostepeno rešenje ima određeni pravni značaj jer sadrži naloge za dalje postupanje prvostepenog suda, te da iz tog razloga parnična stranka koja je već jedanput uspela pred drugostepeni sudom, ima legitimno očekivanje da će drugostepeni sud u meritornoj odluci podržati svoje pravno stanovište koje je prethodno zauzeo u ukidajućem rešenju, te da, stoga, standard pravičnosti nalaže postojanje konkretnih razloga zbog kojih je drugostepeni sud u meritornoj odluci zauzeo drugačije pravno stanovište u odnosu na pravno stanovište koje je zauzeo u ranijem ukidajućem rešenju.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je Okružni sud u Beogradu, ukidajući prvu prvostepenu presudu donetu u korist podnosilaca, u svom rešenju Gž. 13698/06 od 4. aprila 2008. godine naložio da se u ponovnom postupku, a u cilju pravilne ocene pasivne legitimacije tužene opštine, pribave upravni spisi i da se na osnovu njihove sadržine nesumnjivo razjasni da li je i kada i za koje radove tuženoj S. M . dato odobrenje za gradnju, kao i to da li je organ tužene opštine postupao u svemu u skladu sa obavezama iz čl. 49. i 50. Zakona o izgradnji objekata, te da li je i kada sproveden zaključak od 23. marta 2001. godine. Kako je prvostepeni sud u ponovnom postupku pribavio pomenute spise i iz njihove sadržine utvrdio činjenice na koje mu je ukazano, drugostepeni sud je osporenom presudom Gž. 8715/13 od 13. avgusta 2014. godine potvrdio osporenu prvostepenu odluku kojom je tužbeni zahtev podnosilaca odbijen. Iz iznetog sledi da, u konkretnom slučaju, drugostepeni sud nije zauzeo drugačije pravno stanovište u osporenoj meritornoj odluci u odnosu na ono koje izneo u prethodno donetom rešenju, niti da je odstupio od stanovišta da od činjenica ne koje je ukazao u pomenutom rešenju zavisi pasivna legitimacija tužene opštine. Stoga se i navodi podnosilaca o povredi prava na jednaku zaštitu prava pokazuju kao očigledno neosnovani.

Prethodna ocena Suda odnosi se i na tvrdnju podnosilaca o povredi prava na pravno sredstvo, budući da članom 36. stav 2. Ustava nije garantovano obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima.

U odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 22. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je povreda ov og na čela akcesorne prirode, jer može biti vezan a samo za istovremeno u tvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode.

S obzirom na sve prethodno izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu u delu kojim se osporavaju presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46612/10 od 8. aprila 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8715/13 od 13. avgusta 2014. godine, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti